Koliko je stara zemlja - dileme

Ići dole

Koliko je stara zemlja - dileme

Počalji od Tornado taj 2010-12-06, 09:19


Prema mišljenju mnogih naučnika današnjice, naša planeta Zemlja i živi svet na njoj, nisu nastali sami od sebe pre nekoliko milijardi godina. Zemlja, čovek i ostala bića na njoj stari su tek 10.000 godina! Zašto se to krije?



Pretpostavlja se da je Zemlja stara četiri i po milijarde godina. Kako se dolazi do tog broja? Starost kamena ili minerala, ne može se odrediti ni na osnovu njihovog hemijskog sastava ni na osnovu fizičkih osobina. Istu vrstu kamena nalazimo u svim dobima Zemlje, kako u onima koja se nazivaju 'starim', tako i u onima 'novim'.
Kako danas stvari stoje, jedino priznato merilo za izračunavanje starosti nečega je raspad radio aktivnih elemenata. Ustanovljeno je da se Uran 238 postepeno raspada u olovo, i to sa vremenom poluraspada od 4.51 milijarde godina. Vreme poluraspada je - vreme za koje se raspadne polovina prvobitno prisutnih radioaktivnih atoma, odnosno vreme za koje se broj radioaktivnih atoma smanji na polovinu početne vrednosti. Na osnovu tog podatka starost Zemlje je prilagođena dotičnom broju od 4.51 milijarde godina.


A, ŠTA ĆEMO SA NIKLOM?

U međuvremenu, pronađen je čitav niz novih radioaktivnih elemenata, od kojih ćemo navesti nekoliko, sa njihovim vremenima poluraspada u godinama i sekundarnim neradioaktivnim elementima koji nastaju njihovim raspadom:

■ uran 235 prelazi u olovo 206 za 713 miliona godina
■ torijum 232 prelazi u olovo 207 za 14.1 milijardu godina
■ rubidijum 87 prelazi u stroncijum 87 za 47 milijardi godina
■ ugljenik 14 prelazi u azot 14 za 5730 godina.

Kao što se vidi, sve su ovo različita vremena, i svako od njih se može po volji uzeti za određivanje starosti Zemlje. naime, niko ne može da kaže kada je, kako i u kojoj razmeri nastao proces raspadanja nekog elementa.
Prema američkom istraživaču Hansu Petersonu, svake godine na Zemlju padne u proseku oko 14 miliona tona kosmičke prašine. To je prašina koja ima sadržaj nikla od 2.08 do 2.80 procenata. Prema najnovijim satelitskim merenjima, ta količina bi mogla iznositi čak 36.5 miliona tona godišnje! Ako ostanemo kod Hansa Petersona i njegove manje cifre, opet bi na našu Zemlju, ako je stara 4.5 milijardi godina, do sada palo 63 triliona tona meteorske prašine sa sadržajem nikla od 2.5 odsto.
To bi, dalje, značilo da bi svaki kvadratni metar Zemlje morao biti prekriven slojem debljine 55 metara. Međutim, ne samo na Zemlji, već i na Mesecu, koji nema ni vode ni atmosfera, meteorske prašine ima u vrlo malim količinama. Ako uzmemo da se ta prašina izmešala sa Zemljinom korom, ipak bi nikl iz meteorske prašine morao negde da bude, a to je količina od 1600 biliona tona - što bi značilo da je sav nikl na Zemlji meteorskom porekla. Naučnik Henri Moris (sika levo) kaže: 'Svake godine reke unesu u okean 375 miliona tona nikla. Ako pretpostavimo da su sav nikl u okeanu donele reke, onda bi se to ostvarilo za 10.000 godina, što ne ukazuje na Zemlju kao staru planetu'. Znači li to da su ljudi živeli u isto vreme kad i dinosaurusi. Ako se ovome doda tajanstveno kamenje iz Ike, pronađeno na Andima, gde su ljudi prikazani u društvu dinosaurusa, onda ovo tera na dublje razmišljanje.
Reke svake godine unose u more oko 27.5 milijardi tona materijala. Od te količine oko 15 odsto je u rastvorenom obliku - što je 4 milijarde tona godišnje. Za 4.5 milijarde godina, morska voda bi morala pokazivati znake zasićenosti nekim od elemenata - što nije slučaj. Dalje, debljina sedimentnog pokrivača na dnu okeana morala bi da odgovara njegovoj starosti. Međutim, slojevi na morskom dnu su neverovatno tanki. Geolog Stjuart Nivins kaže da bi maksimalna starost okeana, ako se poveže sa godišnjim porastom nanosa iz reka od 27.5 miliona tona i sadašnjom debljinom sedimenata, mogla biti oko 30 miliona godina. Uz to, starost se znatno umanjuje ako se isključe sedimenti podvodnih vulkanskih erupcija.


TAJNA MAGNETNOG POLJA ZEMLJE



Utvrđeno je da jačina Zemljinog magnetnog polja opada na pola svoje vrednosti svakih 1400 godina. Na osnovu proračuna može se utvrditi da će ono nestati za 9000 godina, a njegov zaštitni efekat protiv kosmičkog zračenja i takozvanih solarnih vetrova iščeznuće još ranije! Računajući istim principom unazad, Zemlja je pre oko 10.000 godina morala imati magnetno polje jačine magnetne zvezde, a pre 50.000 godina ona je morala biti pulsar.
Pošto znamo da ona to nije bila, preostaje samo mogućnost da je Zemlja mlada planeta kojoj je, radi zaštite od opasnosti iz svemira, dato magnetno polje koje ima ograničeno dejstvo, i koje postepeno gubi svoju snagu. Profesor dr Tomas Barns kaže: 'Naše poređenje egzaktnih podataka o poreklu magnetnog polja sa nastajanjem Zemlje pruža nam naučno objašnjenje da se starost Zemlje može poistovetiti sa starošću koju dobijamo na osnovu biblijske hronologije'.



NUKLEARNA MISTERIJA

Jedna od najpoznatijih metoda za određivanje starosti Zemlje je bez sumnje, radioaktivno raspadanje urana 238 i torijuma 232. Već je rečeno da je vreme poluraspada urana dovelo do opšteprihvaćene tvrdnje da je Zemlja stara 4.5 milijarde godina. Međutim, ako se stvari pažljivo razmotre, čak i ta tehnika govori o Zemlji kao o mladoj planeti.
Naime, prilikom raspadanja urana 238 i torijuma 232 do olova oslobađa se po osam alfa čestica, od kojih svaka ima po dva protona i neutrona - dakle, atomsko jezgro helijuma. Stručnjaci nam daju podatak da litosfera, omotač Zemljine kore sadrži preko 2 x 1014 urana i 5 x 1014 torijuma
Naučnik Henri Fol daje podatak u knjizi 'Nuklearna geologija' da litosfera oslobađa u atmosferu godišnje oko 300.000 tona helijuma. U ovom trenutku atmosfera sdrži 3.5 milijarde tona helijuma. ako pretpostavimo da je helijum nastao radioaktivnim raspadom, onda dobijamo starost Zemlje od 10.000 godina. Ako je Zemlja stara 4.5 milijarde godina, gde je još 1.35 triliona tona helijuma?
Postoje samo dve mogućnosti. Helijum je ili postojao u toj količini i izgubio se negde u svemiru, ili ga nikada nije ni bilo toliko. Nova Larusova enciklopedija Zemlje kaže: 'Ako neko telo hoće da se oslobodi Zemljine teže ono mora da se kreće brzinom od preko 40.000 kilometara na sat. Međutim, atomi gasa u gornjim slojevima atmosfere kreću se brzinom od samo 3.000 kilometara na sat. Tako Zemlja i njen vazdušni omotač ostaju sačuvani'.
Metoda određivanja starosti pomoću ugljenika 14 temelji se na sledećim činjenicama:
Atomi azota - N14 nalaze se u atmosferi. Zemlju iz svemira bombarduju kosmički zraci, i to protoni. Oni pogađaju u gornjim delovima atmosfere atome azota, kiseonika i argona i iz njih izbacuju neutrone.
Te slobodne neutrone hvataju druga atomska jezgra, i to su gotovo uvek jezgra azota. U tom postupku atom azota, umesto protona (pozitivnih čestica) dobija neutron (neutralnu česticu), i tako ostaje iste atomske težine (zbir protona i neutrona), ali se atomski broj (broj protona) smanjuje za jedan. Tako od azota postaje atom ugljenika - C14. Standardni atom ugljenika ima atomsku težinu 12 i sastoji se od 6 protona i 6 neutrona, a izotop C14 ima atomsku težinu 14, sa 6 protona i 8 neutrona i teži je od standardnog ugljenika za 16.7 odsto.
Obe vrste sa kiseonikom formiraju ugljen - dioksid, koji je potreban i biljkama i životinjama. Smrću organizama, u organskim ostacima ostaje očuvan standardni ugljen - dioksid, dok se C14 raspada i ponovo prelazi u azot - N14, pri čemu se jedan neutron pretvara u proton, uz odavanje jednog elektrona.
U današnjoj smesi vazduha odnos C14 prema C12 je 1.5 atoma C14 na bilion atoma C12. Vreme poluraspada C14 je 5730 godina. Posle deset vremena poluraspada u organizmu ostaje samo 0.01 odsto prvobitne količine C14, prisutne u trenutku smrti. Posle sedam poluraspada (40.000 godina) procenat je 0.78, što je već premalo za precizno merenje. U stvari, C14 se može pouzdano dokazati samo do tri vremena poluraspada, i to pod uslovom da je:

■ sadržaj CO2 od nastanka atmosfere uvek bio isti,
■ odnos standardnog ugljenika C12 prema nestabilnom izotopu C14 uvek bio kakav je danas
■ da je sadržaj azota u atmosferi uvek bio konstantan
■ i da se posle smrti ugljenik više ne može apsorbovati.

Nijedna od ovih tvrdnji se ne može dokazati, štaviše mnoge indicije govore protiv njih.


STAROST KAMENA


Radioaktivno raspadanje urane i njegovog najtežeg izotopa torijuma u olovo 206, 207 i 208 daje niz metoda za određivanje starosti kamena. Već je rečeno da količina helijuma koja se nalazi u atmosferi upućuje na to da je radioaktivno raspadanje urana i torijuma počelo pre oko 10.000 godina. Kod svih drugih načina korišćenja ove tehnike mora se opet pretpostaviti:

■ da prilikom kristalizacije kamena nije bilo učešća atoma olova, što znači da su svi atomi olova nastali iz raspadanja urana
■ da su vremena poluraspada urana i svih drugih elemenata koji učestvuju u tom raspadu od nastanka Zemlje uvek bila ista - uran, dok se raspada u olovo, formira i druge radioaktivne elemente sa kraćim vremenima poluraspada
■ da je naknadno, posle kristalizacije , kamen bio zatvoren sistem, pa da se time ni atomi urani ni olova nisu ni oprimali ni odavali

Opet su ovo pretpostavke koje je vrlo lako pobiti.


KALIJUM - ARGONSKA METODA


Prirodni kalijum sastoji se od mešavine kalijuma 39 (93.8 %), kalijuma 40 (0.01 %) i kalijuma 41 (6.91 %), i prisutan je u Zemljinoj kori u proseku, sa 25.9 kilograma po toni. Vrlo je reaktivan, i u prirodi se nalazi samo u vezanom stanju. Kalijum 40 raspada se u kalcijum - Ca i argon - Ar i to 89 odsto u Ca40, a 11 odsto u Ar40. Pošto se Ca atomi nastali od kalijuma ne razlikuju od standardnih Ca atoma, za određivanje starosti stena uzima se u obzir samo raspadanje u argon - Ar40. Samo 11 odsto kalijuma 40 raspada se u argon.



Ukratko, što se u kamenu nalazi više argona, kamen se smatra starijim. Međutim, danas postoje mnogi dokazi da se prilikom kristalizacije kamena argon apsorbuje iz vazduha. Na primer, na Havajima je starost kamenja formiranog erupcijom vulkana Kilauea pre 100 godina izmerena na 22 miliona godina.
Takođe, u blizini mesta Hualalei, pri erupciji 1801. godine, kamenje gormirano tom prilikom procenjeno je ovom metodom na između 160 miliona i 3 milijarde godina! Argon se, naime, apsorbovao u lavu za vreme srupcije.
I ovde postoje slični problemi. Rubidijum se sastoji od 37 protona i 50 neutrona. Radioaktivan je i raspada se odvajanjem jedne beta čestice (pozitivnog elektrona), što znači da se jedan neutron pretvara u proton. Znači, atomska težina se ne menja (87), atomski redni broj se povećava za jedan - na 38, a novonastali elementa se zove stroncijum. Vreme poluraspada je 47 milijardi godina.
Danas na Zemlji ima 20 puta više stroncijuma nego što je moglo da nastane u toku 5 milijardi godina, koliko je, navodno, Zemlja stara. To znači da je na Zemlji već postojao neki prvobitni stroncijum 87 koji je bio prisutan prilikom formiranja stena. Time u kamenu koji sadrži rubidijum ima i prvobitnog i radiogenog stroncijuma i niko ne zna u kom odnosu, a razlike su ogromne ako se u traganju ispituje cela stena ili samo jedan njen deo.
Ovakva i slična razmatranja i analize ukazuju na daleko manju starost Zemlje od one koja je zvanično priznata. Kreacionizam, stara teorija u novom ruhu, danas je daleko prihvaćenija u SAD nego u Evropi, a mnogi američki uneverziteti uvrstili su je u svoje programe. U svakom slučaju, mnoga pitanja od najveće važnosti, ostaju otvorena i dalje.


Izvor

_________________
Nije mi žao što kradu moje ideje, već ih oplakujem što nemaju svoje...

Nikola Tesla
avatar
Tornado
Admin
Admin

Broj poruka : 13254
Datum upisa : 04.09.2010

http://nisam-tu.4umer.com

Nazad na vrh Ići dole

Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu