Radmila Lazić

od lunja taj 2010-12-25, 22:58

Rođena 26.12.1949. godine, u Kruševcu - gde joj je otac bio na službovanju kao otpravnik vozova na tadašnjoj Jugoslovenskoj železnici.
Iz istog razloga, sa roditeljima i bratom, više puta menjala mesto boravka sve do 1960. godine kada se doseljavaju u Beograd koji postaje njeno stalno mesto boravka.
Studirala je na Beogradskom univerzitetu, završila Višu medicinku školu preventivnog smera, i više od 30 godina radila na poslovima preventivntive u jednoj beogrdskoj medicinskoj ustanovi , istovremeno pišući i objavljujući poeziju.
Poeziju počela da objavljuje od 1968. godine u književnim listovima i časopisima SFRJ.
Prvu pesničku zbirku pod naslovom To je To, objavila je 1974. godine u Prosveta. Naredne knjige (trinaest pesničkih zbirki, knjigu eseja, knjigu antiratne prepiske i antologiju ženske poezije) objavljuje u Nolitu, BIGZ-u, SKZ-u, KOV-u, Narodnoj knjizi, RAD-u i Samizdatu B92.
Pesme su joj zastupljene u mnogim antologijama i izborima srpske poezije u zemlji i inostranstvu (Nemačka, Poljska, Španija, Austrija, Indija, Japan, Švedska...). Četiri njene pesničke knjige prevdene su, dve na engleski, jedna na makedonski i jedna na norveški jezik, kao i knjiga prepiske na nemački jezik.
Čarls Simić preveo je i načinio izbor iz njene poezije (iz knjiga Priče i druge pesme, Iz anamneze i Doroti Parker bluz) pod nazivom “A wake for the living”. Knjiga je najpre objavljena u Americi, a potom i u Britaniji.
Objavila je knjigu antiratne prepiske, koautorstvo sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese pod nazivom Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, najpre u nemačkom Zurkampu, a zatim u biblioteci “Apatridi” Samizdata B92.

Radio drama urađena na osnovu antiratne prepiske objavljene u Nemačkoj pod nazivom Pisma žena o ratu i nacionalizmu,u produkciji SFB/BR, izvođena je na radio stanicama u Nemačkoj, cele 1993. godine, a jula meseca 1993. proglašena je dramom meseca.
O Radmili Lazić su pisali: Alaksandar Petrov, Milan Komnenić, Radivoje Mikić, Slobodan Rakitić, Ljuba Simović, Nada Popović Perišić, Jasmina Lukić, Alan Bešlić, Đorđe Despić, Vasa Pavković, Mirko Magarašević, Bojana Stojanović Pantović, Tihomir Brajović, Dobrivoje Stanojević, Bogdan A. Popović, Marko Krstić, Gojko Božović, Nenad Milošević, Milisav Savić, Dubravka Đurić i drugi.
O poeziji Radmile Lazić napisano je više seminarskih i postdiplomskih radova, na fakultetima u Novom Sadu, Zagrebu i Lođu (Poljska).
Na glumačkim akdemijama i recitatorkim takmičenjima njene su pesme najčešće izvođene od savremenih srpskih pesnika.
Pokrenula je (sa Ljilajnom Đurđić, Dubravkom Đurić i Svetlanom Slapšak) i uređivala prvi časopis za žensku književnost i kulturu u Srbiji “ProFemina” (bila zamenica glavne i odgovorne urednice od 1994-96.).
Pokrenula u uređivala biblioteku “Femina” u Prosveti, kao i biblioteku Prethodnice u Narodnoj knjizi.
Bila je angažovana u odbrani i zaštiti umetničkih sloboda i ljudskih prava (Beogradska sekcija pisaca, Odbor za zaštitu umetničkih sloboda i ljudskih prava, Odbor za zaštitu čoveka i okoline). Učestvovala u osnivanju Civilnog pokreta otpora (29. februar 1992.). Učestvovala u svim antiratnim akcijama (Crni flor, paljenje sveća i dr.) u Beogradu devedestih godina XX veka. Bila angažovana u odbrani pesnika Gojka Đoga 1982. osuđenog zbog knjige Vunena vremena za neprijateljsku delatnost. Angažovala se i u odbrani Fljore Brovine, albanske pesnikinje sa Kosova, takođe osuđene za neprijateljsku delatnost, 1999/2000.
Bavila se publicističkim radom, objavljivala angažovane tekstove u opozicionim listovima, pre svega, u Danas-u.
Od 2000. godine objavljuje eseje u Politikinom kulturnom dodatku i kulturnom dodatku Večernjih novosti.
Član je Srpskog PEN centra od 1987. godine, a Srpskog književnog društva od 2005.
Dobitnica je posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (nacionalna penzija).

od lunja taj 2010-12-25, 23:10

DOROTI PARKER BLUZ

EVERGREEN
Dosta mi je usamljenih žena.
Tužnih. Ucveljenih. Napuštenih.
Čije duše plutaju
Kao boce s porukom bačene u more.
Dosta mi je narikača.
Dosta saučesnica, družbenica, sestara.
Usedelica i udavača.Večnih udovica,
Čija srca cure i kaplju
Poput pokvarenih slavina.
Dosta mi je tog pogrebnog marša.
Nemam više ništa s vama.
Dosta mi je majčica skočica
I vernih ljuba oborenog pogleda -
Čuvarkuća lanjskih snegova i rajskih vrtova.
Dosta mi je vaših spomenara i herbarijuma,
Ispresovanih himena i ispeglanih bora.
Dosta, vaših zamrznutih talenata
Što se krčkaju u loncu Njegovog omiljenog jela.
Vaše crne džigerice i pohovanog mozga.
Vaših praznih kreveta i uglancanog parketa
Po kome klizi mesečina
Umesto šekspirovske životinje s dvoje leđa
Nemam ništa s vama.
Dosta mi je vaših otežalih zadnjica,
Podvaljaka, podočnjaka, pobačaja.
Vaših dijeta, depilacija, ondulacija.
Vaših dekoltea, visokih potpetica,
Šliceva, i ostalih udica.
Dosta mi je te nožice ispod stola,
Tog pogleda ispod oka.
Licitiranja i rasprodaja:
Ko-će-kome, Ko-će-koga.
Dosta mi je vaših aperitiva i deserta
Mladih stršljenova i bezopasnih bumbara -
Vaših slatkih otrova.
Na smrt voljenih i ljubavi do kraja života.
Vašeg Sedmog neba što seže
Do vrhova Njegovih cipela. Vaših
Vitlejemskih jasli - Njegovog međunožja.
Dosta mi je vašeg ”Po zeljama slušalaca”.
Vaše never more stara je pesma,
Evergreen vaših kasnih proleća.
Sve bi dale za jednog muškarca
U liku bespomoćnog boga,
Vi Adamova rebarca.
Nemam ništa s vama.
Igračica bih da sam na trapezu,
Hodačica po žici, ukrotiteljica lavova.
Kroz obruč vatre bih da skočim
U svako grlo ili srce,
Da bih se ponovo rodila u porođajnim bolovima.
Sve bih isto a sve drukčije.
I njegovu bih ljubljenu glavu
Na mom trbuhu – Salominom pladnju.

od lunja taj 2010-12-25, 23:12

Nevoljena. Nemažena dugo.
Zaboravljena kao rublje na žici,
Ni ludača ni štreberka -
Cura sam,
Zarđale pice, postriženog koječega.
Oblačim crne gaćice,
Prekrivam još neolinjalu ćubu.
Mažem usne, pirlitam kosu,
Na štikle se penjem.
Spremna sam za tebe.
Za tebe koga još nisam srela.
Još samo usku haljinu da obučem,
Pa da pretrneš,
Da ti se noge odseku,
Kada me ugledaš takvu.
Srešćemo se slučajno- namerno
Tamo gde jedino mogu biti,
Tamo kuda inače ne idu takvi kao ti.
A takav mi treba, takav ti,
Koji će me odmah povesti kod sebe
Znajući zašto to čini.
Nisu mi potrebne nikakve žvake,
Tipa: jesi li čitala tog i tog ?
Da ti pustim klasiku ili bluz ?
Toga se naslušah,
Ko vremenske prognoze i tačnog vremena.
Nego da pređem na stvar:
Dajem ti vizu
Za moje telo-moju domovinu.
Nekad dobro parče,
Ni sad nisam za bacanje.
Koža mi je iznutra plišana,
Kao u perunike.
Pomiriši. Probaj.
Čim zaključaš vrata
Stisni me uz njih,
I počni da me ljubiš
Sve niže i niže.
Ako to ne učiniš ti, učiniću ja.
Moje do maločas zimsko telo
Sad je grm pun divljih pčela.
Proćerdah štošta.
Al sad znam što znam:
Dvanaesti je čas, hvata me frka.
Brzim stigle godine
Natovarene svakojakim prtljagom.
Još romansa ili dve, i poneki flert,
Pa u starudije ili antikvitet.
Ti si mi potreban, šećeru,
Dajem ti šansu.
Potri, precrtaj!
Kao kredu sa školske table,
Obriši dane tmurne i dane prazne.
Tu gde sam stavila tačku
Dopiši šta treba.
Otključaj gde bejah zamandaljena.
Ne treba mi nikakvo piće,
Nikakva muzika, ni bla-bla-bla.
Ono što hoću to je dobra ševa,
Mrak ili svetlo, svejedno.
Ispisujem svoj život sat po sat.
Fućka mi se za tuđe priče, torokanja,
Ćef mi je da grabim i grebem,
Kao ona mačka na limenom krovu
Usijanom od želja.
O, ne umem da držim jezik za zubima,
Mnogo brbljam o ličnim stvarima.

od lunja taj 2010-12-25, 23:13

SMEJAĆU SE SVUDA, PLAKAĆU GDE STIGNEM

Govore da sam lakomislena,
Da mnogo zujim i zunzaram.
Da ne marim za rad i red.
Da bazam i landaram,
Da na sedeljkama osvanjivam,
Da se danju unaokolo vozikam,
Da s nogu đžin ispijam,
Da tako i piskaram.
Govore da sam brbljiva,
Da povazdan toročem,
Da jezikom kao zmija palacam.
Da mi ga već jednom treba otfikariti.
Da me treba po njušci zveknuti.
Da me treba ko muvu prikucati.
Govre da mora da imam dobra “leđa”
Kad ne prezam ni od čega.
Govore da sam namiguša,
Da flertujem bez pardona
Sa tuđim momcima i muževima,
A da mi i žene nisu mrske.
Jedna opajdara i jedna kuja pričaju
Da šetam žutokljunce a matorce čerupam,
Da nikom ništa ne dajem za džabe.
Govore da sam prolupala,
Da se na sav glas smejem,
Da se cerekam kao da sam šenula.
Ako mi šta nije po volji
Da plačem kao trogodišnje dete,
Gde god da se zateknem.
Smejaću se svuda, plakaću gde stignem.
Život je kandirano voće & ocat,
U stihove ih umećem u jednakim dozama.
Moja je sintaksa štimovanje orgulja u venama.
Gorim sa srcem od 500W,
Istina, ne grejem, al mogu da opečem,
Kao i jezikom -
Koga ne perem i ne stružem Vimom,
Al što zgotovim to i kusam redovno,
Toliko puta se oprljih, a ne zaceli niko.
Ipak, nisam riba na suvom,
Iako na suvom pecam muškarce,
Krajičkom oka, dužinom suknje.
Somići tovljeni požudom
Tu su da bi ih neko ćapio.
Što i činim, ne poričem.
Ali ni ne hajem, za sve te trice i kučine,
Što se oko moga imene spliću
Kao u plićaku čkalj oko trske.
Iznad mene je nebo, u njega gledam,
U zvezde rasute, koje ne mogu skupiti,
Niti hoću.
Nek se umnožavaju.
Nek se pare i nek se umnožavaju,
Neka bude tako.

od lunja taj 2010-12-25, 23:14

JUTARNJI BLUZ
Sama ležem u krevet, sama se budim.
Krmelje brišem, dižem šiju.
Gledam u pod, buljim u tavanicu.
Dići se ili se ponovo stropoštati,
Navući ćebe na glavu ili uposliti tabane.
Svakog jutra isto pitanje, ista potreba,
Urasla u mene kao nokat,
Da mi se prošlost kao iznošena suknja
Ne vuče za petama od sabajle,
Da me svetlost ne ranjava
Svojim puščanim cevima.
Izvući se ispod ćebeta nije sve,
Ne dižem se samo da bih noge protegla.
Da ustanem treba mi bolji razlog,
Od šetanja šešira , kuvanja ručka,
Ili brčkanja Ega u peni i pari lakih komada.
Dojadilo mi je da ležim ovde
Kao zaboravljen prtljag.
Žuljaju me uspomene, budućnost me svrbi,
Kao kopriva žare me svakojake misli.
Za susret sa javom moram biti spremana,
Podesiti nabor na suknji, izraz lica -
Što mi je dojadilo takođe.
Dojadilo mi je da furam sreću,
Da glumatam zadovoljstvo;
Kao da mi je sve potaman,
Kao da mi je baš sad krenulo,
Da sam upravo odigrala životnu rolu
I izvukla na lutriji glavnu premiju.
Žudim za nečim čemu ne znam ime.
Za nečim što bi mi izmenilo život
Okrenulo ga tumbe, naglavačke.
Iskliznulo me iz šina,
Kojima se vozim po tačnom redu vožnje.
Došlo mi je da pokupim svoje prnje
I da nekuda zbrišem.
Tamo gde niko ne bi znao za mene.
I gde bih zaboravila na samu sebe,
Kao na ljubavnika sa izbledelim licem.
Da činim samo ono što mi je volja,
Što mi se prohte.
Da za to ne tražim razloge,
Ne tražim pokriće.
Da jezdim drumovima brzim kolima
Ne misleći ni na šta i ni na koga,
Dok unaokolo vrućina se tetura,
I klimakterično sunce me prati kao pas lutalica.

od lunja taj 2010-12-25, 23:15

SORRY, GOSPODE
Švorc sam, Gospode.
Prazno srce, prazna pica,
Izvrnuti džepovi moje duše.
U glavi tek ponešto zveči
Kao u konzervi prilog za Crveni krst.
Tutni nešto, Bogo, u moj buđelar.
Prazna sam i bez prebijene
Srce mi pišti ko čajnik.
Negde vidici pucaju od lepote,
Ovde sumrak pritisko kapke.
Sve sam protraćila, proćerdala.
Sve spiskala.
Sad Ti udeli, nahrani, isceli.
Pre nego što ubeležiš,
Daj pljugu, daj kintu,
Daj kitu, ovoj grešnici.
Daj mi danas.
Niti sijem, niti žanjem,
Niti predem,
Tebe poslušah, Bogo,
Sad Ti pobrini se za me.
Izležavam se do podne.
Danju unaokolo cunjam, gluvarim,
Noću nad rukopisima il po barovima
Dreždim, krvarim.
Ujutru stajem na hladan pod srca
Tvog sina, tvog čeda.
Njušim njegovo međunožje
Kao keruša svoje male.
Jer, Ti kaza:
Sve što hoćete da vama čine ljudi,
Činite i vi tako njima.
Al šutnu me taj čova,
Istrese me ko pesak iz sandale.
Više mi ništa ne ide od ruke-
Uska vrata, tesan put.
Ne bulji u mene, Bogo,
Ne drži me zemljina teža,
Nacvrcana sam, gubim korak,
Ulica mi je sve krivlja,
Kuća sve dalja,
Pruži ruku, pruži prst,
Ko luču, ne ko prut.
Život cvili kao usna harmonika,
Daleko sam zabasala.
Ne razlikujem više vrste ptica,
Biljaka, drveća, strane sveta,
Rečne od morskih riba,
Izvor od ušća.
Snove po kojima gacam
Od ulice kojom njišem kukovima.
Više puta voleh zauvek,
Moje srce beše vrela ringla,
Sad je vrč razbijen.
Seks neuprljan ljubavlju,
Moja je deviza.
Sve druge želje stresoh
Ko kišne kapi sa kaputa.
Gospodi pomiluj!
Pevam o duši utopljenoj,
Koju ne mogu na obalu izvući.
Kao obešena divljač vise moje ruke.
Pomozi! Izbavi!
Daj mi - usta na usta!
Voleh gorka pića, žestoke momke,
I koješta još,
Priznajem Ti, Bogo,
Ne mimoiđe me nijedan greh.
Kao Tvoje telo,
Moje srce je jastučić za igle.
Sorry, Gospode,
Nisam ja ni Marta ni Marija Magdalena.
Tvoj sam ispljuvak, tvoja slina.
Sad, sve stavi na kantar.
Ne priteži i ne zakidaj.
Odreži!
Obnevidi mi srce, liši me vida.
Patiti i platiti.
Gospodi pomiluj!

od lunja taj 2010-12-25, 23:18

INVENTAR
Ljbav mi je kost i koža,
Živi leš!
Naumila sam da je podgojim.
Daću sve od sebe
A i ti se ne snebivaj se!
Treba mi neko
Da mi nežno masira srce,
Stopala, a i ostalo.
Ali i da zakuca ekser-
Ženama i to treba, molim fino.
Taj što se šepuri i planduje
Uz kriglu piva i mindžu na dohvat ruke,
Odmah drugu nek traži.
Telo mi je belo ko kuvana riba,
Ali iznutra sam crnja
Od svake mačke pristigle iz Harlema.
Ali i dužih kandži,
Da ti srce iščupam
I brk omastim, ako treba.
Sve sam karte bacila na sto.
Sav moj Had, sve moje Edene.
I od tebe druškane očekujem isto-
Na čistac!Bez lažiranja.
Nikome više sebe ne poklanjam,
Niti dajem na veresiju.
Dosta je bilo.
Nema cenjkanja.
Hoćeš - nećeš, idemo dalje.
Srce do pola ispijeno prosipam.
Tebi kusur vraćam.
I pokazujem vrata.
Nema više.
Zatvoreno. Fajront!
Popisujem inventar.
Na dobitku - krv pretočena u mastilo.

od lunja taj 2010-12-25, 23:21

USRED NIČEGA
Loše sam volje.
Ništa mi nije potaman,
Ništa mi ne ide od ruke.
Promašeno! - čega god se taknem.
Umorna sam i svega sita.
Prepuna kao vrč.
Presipam se na sve strane
A nista me ne zadovoljava.
Ništa mi ni bol ne pričinjava,
Pa da kažem - basta!
Našla sam se usred Ničega.
Neko je navukao zavesu
Između mene i svega.
Pomahnitali sam voz
Ćušnut na sporedni kolosek,
Itd.
Znam, duši su potrebna krila,
Srcu sidra.
Ali nema se čemu ići u susret.
Život više ništa ne obećava
Što već nisam imala.
Tegli i vuci, iz petnih žila.
Uradi sama! Uradi sama!
I tako, do - daljnjega.
Pa dobro,
Za sebe si rezervisala samoću,
Sad je baštini!
U bašti il po pepelu, po papiru.
Po sreći il po volji -
Prgava Muza kako izvoli!
Ne, ne prst u ranu!
Ali ne, ni crni povez na oči!
Jer, i sreća, da naiđe izlokanim putem,
Po čemu da je prepoznaš?
Nosi li daire?
Lupa li u doboš?
Ili, sreća je,
Što te ništa ne lupa po glavi,
Ne steže grkljan?!
Dođavola ako je tako!
Neka me trese vrućica ili zimogrozica!
- to je moje prirodno stanje,
Ili je to urođena boljka, sestrice,
Što ne izleči je?!
Ne koprcaj se kao riba u kadi!
Sutra može neko drugi roletne dići.
Ne ti.
Mrtvo srce, mrtvo srce, zapevaj!

od lunja taj 2010-12-25, 23:23

BUDI OPAKA KUČKA
Hej, sister,
Zanjiši se, mrdni kukom,
Ne budi kao stara frajla
Što gđu Pičku drži u salmuri.
Budi opaka kučka
Što udara pravo među noge.
Svakog macana na crtu izvedi
Da vidimo koliko vredi,
Šta ima u gaćama a šta u nedrima-
Hvaljenim na sva usta.
Onog koji ti cepa srce a picu ne pali
Šutni odmah.
Zauzdaj srce, sister,
Nek propinje se, nek cupka u mestu,
Ali nek ne stavlja njušku
U svaku ruku što šećer nudi.
Može ti presesti.
Ne daj srcu da kleči
Ne daj mu ni da kmeči.
I kad ti se suze tri dana
Na obrazima suše,
Ti na štikle se penji
I svakom pokaži osmeh, kez.
Budi opaka kučka.
Poput noža blistaj
Kad ušetaš međ čopor hijena i lisica
S lažnim biserima i porcelanskim osmesima,
Među njuške i vreće pune love
Međ zadrigle i zablenule somove.
Ne daj se svakom kuronji.
Odjebi snobove i šminkere,
Šonje i šmokljane.
Bolji je i dripac od glavonje
Što mulja jaja i nosi kolajne.
Opakoj curi paše samo opak dasa.
Što viski ima u jednakim dozama
U duhu i u venama.
Ne izgovaraj tek tako ljubavne reči,
Ljubav je stromodna,
Ljubavne reči takođe,
Svaki će drkadžija pomisliti da ga pecaš,
Zbog njegovog konta u banci,
Ili da je to fora da ga odvedeš pred matičara.
Misliće da mu radiš o glavi, - Što i nije daleko od istine,
Kako se uzme, a i šta fali?
Zaboravi, sister, sve ono
Što ne širi ti u osmeh gornje i donje usne.
Sećanje je ionako pretrpana kamp-prikolica,
Zaludno buđenje mrtvaca.
Poštedi crnu i belu džigericu, sister!
A prezrelu šljivu - tvoju stidnicu,
Daj samo onom što
Iznad svega voli pekmez od šljiva,
Sa košticama ili bez.
Sister, naši su sumraci isti,
Al za svaku od nas sviće druga zora,
Zato ti je ne mogu opisati, predvideti.
Obilje ti ne mogu poželeti
Jer ono izaziva zavist.
Ni sreću, jer ona izaziva podozrenje.
Jedino je nesreća uvek kao kod kuće,
Svugde je njen slatki dom.
Zato ti fige držim da te mimoiđe,
A i ti pripomozi,
Ne daj da se u tebe useli.
Ako je jednom nogom na tvojoj međi,
Izgnaj je, ne daj joj vizu.
Neka crkne u egzilu!

od lunja taj 2010-12-25, 23:24

ZADOVOLJNO PRASE
Daj jednu cigaru, daj jedan dim!
Ne duri se - prestani s tim!
Pusti da se izludujem večeras
Kao nikad dosad.
Deca mi kao kengurici vise oko pasa,
Ti me povaljuješ kao da sam klada.
Mirišem na znoj i zapršku.
Haljine mi flekave od kašica i specijaliteta,
Od sperme i sopstvenog mleka.
Hoću da se doteram i da izađem bez tebe.
Nekud! Nekud!
Samo ću da flertujem, neću u krevet.
Zaželela sam se besmislenih komplimenata
Koji se svi odreda odnose na
Dupe i sise, na oči ili usne,
I nikada na sadržaj glave.
Zaželela sam se očiju koje gutaju
Kao da sam kolačić s medom i orasima.
Znam, znam, sve su to prečice do kreveta,
Ali obećavam ti, tatice,
Može samo poljubac u obraz.
Ako koji sklizne niže odmah ću da ga pokupim
I bacim u trnje.
Ne duri se, život je ionako popišan,
Ne pišaj bar ti uz vetar!
Nego zapali mi cigaru, da povučem neki dim,
Dok šminkam se , doterujem,
Isprobavam haljine -
Svaka kao da je tuđa,
Zavlačim se kao u čunak .
Nije čudo, jadnoj meni,
Struk mi se udebljao, a trbuščić zaokruglio.
Koju haljinu, tatice, da obučem?
Gledaš li me uopšte?
Znaš li kako izgledam?
Ili sam već deo našeg pokućstva,
Koje ne znaš da opišeš
Al čim ugledaš odmah ga prepoznaš,
Kao i ja sopstvenu šerpu kod komšinice u kredencu.
Ne brini, neću se nasukati, neću nasesti,
Kući dolazim u celini i celosti.
Dobro-de, evo ti cigara, daj mi jedan dim,
Na vratima nestrpljivo zvone moje prijateljice,
Stare kučke, udešene, skockane tip-top,
Spremne kao i ja za ludi provod.
Samo da ovaj put prođe bez vajkanja,
Što nismo stavile decu u krevet,
Nego smo ih ostavile muževima,
Koji sada sigurno gledaju
Fudbalsku utakmicu na TV-u
I loču pivo, jedno po jedno.
Tatice, drži mi palčeve,
Da sve osvojim gde god se pojavim,
Da za mnom polude tamo gde budem,
Da se ne vratim kao ispumpan luft-balon.
Nego zadovoljna kao ona kasica-prasence
Na našem žutom kredencu.
U koju svako ubacuje što ima od sitniša,
I kada se napuni svi skačemo od sreće.
Hoću da sam tako zadovoljno prase,
Puno do vrha, da više ne može
U njega ništa da stane, pa ni tvoja sića.
Takva hoću da se strmeknem kod tebe u krevet
Čim se vratim iz ludog provoda.
Raduj se.

Radmila Lazić

Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić

Re: Radmila Lazić