Mika Antić - Misli za dobar dan

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast...Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.




Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju
velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i
izazov, i davanje i krađa.

Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.

Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.

Još deda mi je govorio: "Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš. Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu."

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.

Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put. Ali ostavljaj dokaze iza sebe, oprezno kao da tu postojiš poslednji put. I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.

Dok gledam ovo more, stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači - prosto sakupljti ono što je već stvoreno.

Pomešan s lišćem, vetar ima mek i žut glas, kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih, kako sam bio romantičan, kako sam bio poludeo tog avgusta, samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. Ta devojka je danas ko zna gde. Majka nečije dece. I neočešljana. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu.

Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadić sebe. To me je i naučilo da umem da obuhvatim, ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja.
Ko nauči da želi, taj će me odmah razumeti.

Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. Dodir između dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.