Kakav internet koristimo?

od Tornado 2010-10-23, 18:51

Čekanja na brz internet nisu pošteđeni ni stanovnici u najrazvijenijim delovima Srbije, dok je kablovski pristup dostupan samo gradskom stanovništvu. Selima preostaje mobilni ili bežični internet, dok neki delovi Srbije nemaju ni tu mogućnost. U odnosu na protok koji dobijaju, građani Srbije plaćaju internet višestruko skuplje od drugih Evropljana.

Kakav internet koristimo? 1984271594c76cde62240a916188585_extreme

Kakav internet koristimo? 1984271594c76cde62240a916188585_extreme

Student Miloje Vranić iz sela Karan udaljenog 16 kilometara od Užica nestrpljivo čeka na širokopojasni internet od 2008.

“Od proleća svakog meseca obećavaju. Dosađivao sam ljudima u poslovnici Telekoma stalno, da bi mi rekli da treba da nas se skupi što više, kako bismo došli na red za proširenje”, kaže on. Skupilo se njih stotinak iz Karana i obližnjih sela Trnave i Lunovo koja su na istoj centrali, ali od interneta još ništa. Poslednje što su im rekli je da su u planu za proširenje u oktobru.

“Pokušao sam da uvedem i bežični internet, jer ima nekih antena u okolini, ali se ispostavilo da nije dostupan u selu. I da jeste, mnogo je skupo. Imam samo dial up. Šta da kažem - jad i beda. Kad dođem kod sestre u Beograd ne skidam se sa interneta”, priča Vranić.

Zlatiborski okrug jedan je od šest najugroženijih u Srbiji kad je u pitanju dostupnost interneta, pored Pirotskog, Raškog, Jablaničkog, Pčinjskog i Borskog. Dok je u centralnim gradovima tih okruga dostupan raznovrstan internet, u ruralnim područjima često je dostupan samo mobilni, dok u nekim mestima nema pristupa internetu.

To potvrđuje Jovan Dragoljević, vlasnik firme Jugodata 016 iz Leskovca, centra Jablaničkog okruga, koji kaže da je u samom gradu dostupan ADSL i to preko više provajdera, kao i SBB kablovski internet. Iako je kablovski sporiji nego u nekim drugim gradovima, 1,5 megabita u sekundi (Mbps), Dragoljević kaže da nije i jeftiniji i dodaje da su korisnicima na jugu iz te kompanije najavili povećanje brzine početkom godine, ali da do njega još nije došlo.

Speedtest.net

Od 181 zemlje u kojima se mere brzine interneta na tom sajtu, Srbija se, kad se posmatra brzina skidanja podataka sa interneta, nalazi na 83. mestu, sa prosečnom brzinom 2,89 Mbps.
Od zemalja sa evropskog kontinenta samo su Albanija (103. mesto) i Bosna i Hercegovina (105. mesto) posle Srbije. Na svetskoj listi po brzini dovlačenja podataka sa interneta na prvom mestu nalazi se Južna Koreja sa 32,18 Mbps, a na poslednjem mestu je Zambija sa 0,25 Mbps. Evropski prosek je 8,78 Mbps.

Već okolina Leskovca nema ni te mogućnosti. ”Kablovskog interneta nema. Ponuda ADSL-a je na malo višem nivou nego što je to bilo pre nekoliko godina, ali je i dalje nedovoljno. Često ima tehničkih mogućnosti, ali ljudi ne mogu da dođu na red. Zato mnogi uzimaju bežični internet od lokalnih provajdera, koji je nešto skuplji od ADSL-a, a dosta lošijeg kvaliteta i sporijeg protoka”, kaže Dragoljević.

On kaže i da onima koji nemaju mogućnost da dobiju ADSL, Telekom u svojim poslovnicama nudi mobilni internet dok se ne stvore uslovi za širokopojasni. I na to se čeka petnaestak dana, dok se ranije dobijao u istom danu. To ukazuje da interesovanje za internet postoji i u južnoj Srbiji, ali kako kaže Dragoljević, „tu sve kasni, pa i internet“.

„Južna Srbija je zapostavljenija od ostatka zemlje, i tehnički i po edukaciji. Malo jače škole imaju kabinete za obuku dece, ali je edukacija građanstva minimalna“. Njegova firma se bavi prodajom i montažom računarskih sistema, pa kaže da su u tom okrugu, po njegovom iskustvu, najugroženija područja Medveđe i Crne Trave, gde maltene nigde nisu naišli na internet.

Srbija je, dakle, loše pokrivena brzim internetom. Istina, stanovnici u gradovima imaju „dobar internet“, ali i to važi samo za veće centre koji nisu imuni na probleme. U manjim mestima, posebno na jugu i istoku Srbije, internet često nije „odmakao“ dalje od „dial up“ konekcije, što može da bude „pogubno“ za ozbiljno poslovanje. Poseban problem je što broj priključaka u selima već dugo gotovo da stagnira. U odnosu na 2008, prošle godine je internet uvelo svega 0,3 odsto tamošnjeg stanovnišva.

Prema istraživanju Republičke agencije za telekomunikacije za 2009. u Srbiji 36,7 odsto domaćinstava poseduje internet priključak, a 22,9 odsto ima širokopojasni tip internet konekcije (691.214 domaćinstava). Zastupljenost te vrste konekcije najveća je u Beogradu i Vojvodini. Međutim, ako se isključe pretplatnici 3G mobilne mreže, penetracija širokopojasnog interneta je svega 9,1 odsto, što je značajno ispod proseka Evropske unije od 24 odsto. Stručnjaci kažu da tehničkih mogućnosti za pokrivanje cele Srbije širokopojasnim internetom ima, ali da operatori još ne vide ekonomski interes za ulaganje u brži razvoj.

U istraživanju iz 2009. o kvalitetu širokopojasne mreže američke kompanije Cisco, koja drži većinski udeo na svetskom tržištu internet opreme, definisan je optimalni kvalitet širokopojasne mreže: 3,75 Mbps za skidanje i 1 Mbps za odlazak podataka. Za emitovanje HD video sadržaja, deljenje velikih datoteka, HD IP televizije, neophodna je kvalitetnija i brža mreža 11 Mbps/5 Mbps, navodi se u istraživanju. Više od polovine građana Srbije „zadovoljava“ se brzinama koje nisu ni blizu tih standarda.

Beogradski problemi

U gradovima su razlozi čekanja druge prirode. Zoran Buhavac iz internet provajdera Gama Electronics kaže da, iako je ceo Beograd pokriven, postoje problemi u nedovoljnom broju slobodnih priključaka za ADSL.

“Na nekim lokacijama u centru Beograda postoji više od 2.000 slobodnih priključaka, dok u nekim drugim delovima grada nema nijednog. Trenutno je to, recimo, problem u naselju Šumice, gde korisnici dugo čekaju na priključak”, kaže Buhavac.

On problem vidi u lošem planiranju i predviđanju u okviru Telekoma Srbija o tome kakve su potrebe koje lokacije.

“To se odražava loše na građane i provajdere koji pokušavaju da im omoguće uslugu”, kaže on. Takvih lokacija, poput naselja Šumice gde su građani i firme na čekanju, samo u Beogradu ima na desetine. Ni Vojvodina koja ima dobru telekom infrastrukturu nije pošteđena listi čekanja na ADSL.

Kod Republičke agencije za telekomunikacije registrovana su 244 internet provajdera. Većina ih je fokusirana na veće gradove, uglavnom Beograd, jer odatle dolazi i najviše zahteva. Statistike Ratela pokazuju da od 22,9 odsto domaćinstava koja u Srbiji imaju širokopojasni internet, oko 38 odsto se nalazi u Beogradu, 23 u Vojvodini, a tek 16 odsto u ostatku Srbije. Provajderi kažu da skoro 70 odsto zahteva pristiže iz Beogradskog okruga.

Ljubiša Dulanović, vlasnik internet provajdera Blue Net iz Čačka kaže da je prinuđen da ulazi u konkurentsku borbu na teritoriji Beograda i zato što u Čačku, Gornjem Milanovcu, Ivanjici ima veoma malo slobodnih portova za ADSL.

„Čeka na hiljade ljudi, neki nekoliko nedelja, a neki i dve godine, zavisno od Telekomovih planova za proširenje. Od tih gradova, najgore je u Čačku. Centar Čačka ima dve centrale i tu je najveća gužva”, kaže on. U tim gradovima i okolini Dulanović nudi i bežični internet, ali kaže da mu je u poslednjih godinu dana broj korisnika pao na svega tridesetak, uglavnom poslovnih klijenata, jer su se, oni koji su mogli, prebacili na ADSL.

Brzine i cene

Zakrčenje mreže, udaljenost od centrale i stare žice najčešći su razlozi zbog kojih građani i privrednici ne mogu da dobiju najveće dostupne brzine. U većini gradova Srbije korisnik nije udaljen više od pet do sedam kilometara od telefonske centrale. Međutim, oni koji su na većoj udaljenosti ili tamo gde je žica od centrale do korisnika lošeg kvaliteta, stara ili loše prespojena, često ne mogu da dobiju brzine veće od 4 Mbps za dovlačenje podataka. Buhavac kaže da je od korisnika koji su tražili za ADSL konekciju dolazne/odlazne brzine 16 Mbps/768 kbps, tek svaki peti imao tehničke mogućnosti da je dobije.

“To je poseban problem za manje i srednje firme kojima je potreban brži internet, a koje su zbog toga što ne mogu da dobiju visokokvalitetan ADSL, upućene na, u Srbiji još veoma skupu optiku ili bežični internet koji je, ako je kvalitetan, takođe skup”, kaže Buhavac.

Oko 50 odsto prodatih paketa širokopojasnog interneta je sa dolaznim/odlaznim brzinama 1024/128 kbps. Statistika to povezuje sa slabom kupovnom moći stanovništva iako je u odnosu na protok koji se dobija, u Srbiji internet višestruko skuplji nego u drugim evropskim zemljama.

Situacija sa kablovskim internetom je nešto bolja, ali samo u gradovima, gde je postojao ekonomski interes za ulaganje. SBB tako u svojoj ponudi ima brzine od 1,5 Mpbs/128 kbps do 16 Mbps/768kbps.

Iako u Srbiji u ponudi postoje veće brzine interneta, oko 50 odsto prodatih paketa širokopojasnog interneta je sa dolaznim/odlaznim brzinama 1024/128 kbps. Statistika to povezuje sa slabom kupovnom moći stanoviništva. Sa druge strane, u odnosu na protok koji se dobija, u Srbiji je internet višestruko skuplji nego u drugim evropskim zemljama.

Pri tom, prodajni paket se zasniva na maksimalnoj brzini koja može da se ima u nekim trenucima, dok u realnosti brzina veoma varira. Te probleme imaju i druge zemlje. Nedavno je Američka federalna komunikaciona komisija uradila istraživanje koje je pokazalo da su brzine preuzimanja koje korisnici dobijaju oko polovine onih koje su obećane od strane provajdera usluga. Utvrđeno je da korisnici koji plaćaju brzine širokopojasnog interneta između 7 i 8 Mbps, u realnosti raspolažu sa brzinama između 3 i 4 Mbps.

Nebojša Vasiljević, pomoćnik ministarke za telekomunikacije, kaže da pitanje kvaliteta usluge internet provajdera postaje aktuelno i u Evropskoj uniji.

„Tender za istraživače je već napravljen, a meriće se cene u odnosu na protok, kao i to koliku brzinu protoka korisnik zaista dobija“, kaže on.

Sadašnje brzine u Srbiji pokrivaju osnovne potrebe korisnika interneta, surfovanje i slanje mejlova. Međutim, brzine u Srbiji najčešće ne mogu da pruže korisnicima mogućnost gledanja video-programa visoke rezolucije (HD) preko interneta, jer to zahteva minimum 11 Mbps.

Univerzalni servis u budućnosti

U Digitalnoj agendi za Srbiju predstavljenoj u junu 2010. navodi se da 25 odsto populacije u Srbiji koristi internet, dok sam jedan do dva odsto korisnika ima brzu konekciju. Vasiljević kaže da se u drugim zemljama na mnogo većem stepenu razvoja interneta, napreduje brže nego u Srbiji i navodi podatke Eurostata koji pokazuju da je Srbija u 2009. imala 36,7 odsto domaćinstava sa internet priključkom, što je napredak od 3,5 odsto u odnosu na 2008. Države EU su istovremeno napredovale pet odsto. Vasiljević kaže da je Srbija 2008. po procentu domaćinstava sa internet priključkom bila ispred Bugarske, Rumunije i Grčke, a 2009. našla se samo ispred Bugarske.

Sadašnje brzine u Srbiji pokrivaju osnovne potrebe korisnika interneta, surfovanje i slanje mejlova. Međutim, one najčešće ne mogu da pruže mogućnost gledanja video-programa visoke rezolucije preko interneta, jer to zahteva minimum 11 megabita u sekundi.

Evropa ide ka tome da svako ko hoće može da dobije širokopojasni internet. U Srbiji je prošle godine 22,9 odsto domaćinstava imalo širokopojasni internet, dok je prosek EU bio 56 odsto. U Finskoj je od 1. jula 2010. pristup internet konekciji od 1 Mbps proglašen za osnovno ljudsko pravo, koje moraju da obezbede internet provajderi. Plan Finske je da do 2015. svakom stanovniku obezbedi konekciju od 100 Mbps. Brzi internet je EU prepoznala kao jedan od važnih prioriteta u svojoj Digitalnoj strategiji do 2020. do kad će se prelaziti sve više na optičko vlakno do korisnika.

Dejan Ristanović, urednik časopisa PC podseća na to da do danas nije doneta regulativa koja bi omogućila da se pri velikim kopanjima ulica postavljaju i optički kablovi do korisnika, jer bi se time isključili najveći troškovi razvoja te infrastrukture. Tako je rađeno u Sloveniji, nordijskim zemljama gde je u gradskim jezgrima do svake zgrade sprovedena optika. Tako bi se u Srbiji preskočili mnogi koraci u razvoju interneta.

Strane investicije i internet

Svetska banka se u studiji Informacije i komunikacije u cilju razvoja osvrće na izuzetno pozitivan i statistički značajan uticaj koji razne tehnologije imaju na prihod po glavi stanovnika. U tom izveštaju navodi se da širokopojasna mreža ima najveći uticaj na rast i razvoj i da bi poboljšanje od deset odsto u zemljama sa niskim ili srednjim prihodom po glavi stanovnika rezultiralo rastom od 1,4 odsto BDP po stanovniku.
Goran Obradović, generalni direktor Cisco Srbija, kaže da zemlje kojima je prioritet dobra nacionalna širokopojasna mreža imaju veću prednost u odnosu na konkurente i veće izglede za privlačenje direktnih stranih investicija. „Najveći uslov za privlačenje investicija iz inostranstva su vrhunske informacione i komunikacione tehnologije i razvijena komunikaciona infrastruktura. Danas se privreda zasniva uglavnom na delatnostima u okviru lanca snabdevanja i strani investitori moraju da imaju mogućnost da u realnom vremenu sarađuju sa svojim dobavljačima, korisnicima i partnerima širom sveta”, kaže on.

Zakon o elektronskim komunikacijama u Srbiji predvideo je univerzalni servis za sve građane koji uključuje i funkcionalni prenos podataka. Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo je u julu 2009. donelo Pravilnik o početnom skupu usluga univerzalnog servisa, a Ratel je marta 2010. odredio četiri operatora koja su obavezi da pružaju te usluge.

Milan Janković, izvršni direktor Ratela kaže da je ta agencija trenutno u pregovorima sa Telekomom, Telenorom, Vipom i Orion Telekomom o realizaciji te odluke i da očekuje da će pravilnik početi da se primenjuje do kraja godine.

„Dostavićemo im spisak oko 50 mesta koja po našoj evidenciji nemaju nikakav signal, kako bi se to prvo pokrilo, najverovatnije mobilnim i bežičnim internetom za početak“, kaže on. Ta mesta se nalaze u pet okruga (Jablanički, Zlatiborski, Pčinjski, Borski i Pirotski) koji ujedno imaju i najmanji broj internet priključaka.

Kad su 16. maja 2009. izdate dve licence za uvođenje bežične telefonije i interneta u CDMA tehnologiji Telekomu Srbija i Media Works (Orion Telekom), licenca je obavezivala te operatore da u narednih šest meseci počnu sa pružanjem komercijalnih usluga, dok bi u narednih godinu dana trebalo da pokriju 20 odsto naseljenih mesta u pet pomenutih okruga. Janković kaže da su operatori počeli sa pružanjem usluga, da se postavljaju bazne stanice i u navedenim regionima, a da će im u oktobru, po isteku roka od 18 meseci, tražiti izveštaj o ispunjenosti uslova iz licence.

Dok se u Srbiji još govori o osnovnom pristupu internetu, svet je okrenut ka razvoju servisa, e-uprave, e-poslovanja, e-zdravstva, e-škola. U Srbiji su ti servisi tek zagrebani i zasad, uglavnom tema okruglih stolova. Konkretniji koraci koji se preduzimaju su uvođenje interneta u sve osnovne i srednje škole u Srbiji, kao i pokretanje portala e-uprava u junu 2010. a za sad su se uključila četiri grada – Beograd, Loznica, Inđija i Paraćin.

Izvor