15 godina .mp3 formata

Muzika u digitalnoj formi na formatu koji je komprimiran toliko da brzo i lako može da se prebacuje iz medijuma u medijum, ali sa kvalitetom očuvanim toliko da u njemu još može da se uživa: patentiran još 1987, ovaj format je „sazreo“ i svoje definitivno ime dobio 1995. godine.



Za sve je zaslužan nemački institut „Fraunhofer“ u Erlangenu. Tamo su naučnici tražili najbolji algoritam za komprimiranje digitalnog zapisa (i to testovima vršenim na pesmi Suzan Vega „Toms dajner“).

Ideja nove kompresione tehnike je da se memorišu samo oni audio-signali koje može da registruje ljudsko uho. To je zasluga psihoakustike koja nas uči da naše uho iz mnoštva zvukova prisutnih u jednom audio-zapisu zapravo selektuje one koji su relevantni za opažanje i recepciju.

Naučnici instituta „Fraunhofer“ su tako došli na ideju da „prevare“ uho i ponude mu samo zvukove koje je ono naučilo da izdvaja. Ispostavilo se da se na taj način prvobitni tonski zapis, recimo, neka muzička kompozicija, može svesti na samo 10 odsto – sebe same.

Naziv dobijen u - anketi

Prvi mp3-plejer napravljen je još 1994. godine, a Bernhard Gril, jedan od izumitelja mp3-formata, kaže da je njegova pojava propraćena velikom skepsom:

„Kada smo napravili ovaj aparat, izgleda da smo stvarno bili ispred svog vremena. Još 1994, veliki proizvođači zabavne elektronike sa kojima smo stupili u kontakt smatrali su da je ta sprava tehnički toliko kompleksna da nikada neće moći da se serijski proizvodi kao sprava za kupce“. 14. jula 1995, u institutu je sprovedena internet-anketa u kojoj se od saradnika tražilo da ponude ime za novi audio-format. Na osnovu zvanične oznake „ISO MPEG Audio lejer 3“, većina saradnika je bila za oznaku: mp3.

Samo par godina kasnije, počela je najveća razmena muzičkih komada u istoriji, preko interneta, i muzička industrija je okrenuta - naglavce.


Izvor