Aleksandrija: Sedmo čudo sveta

Nekada se govorilo da je Aleksandrija "dom pet rasa, u kome se priča pet jezika, sa tucetom religija". To i sada važi, naravno, jedino što je udeo arapskog jezika i muslimanske vere umnogome veći nego što je to bio kada su se uskim ulicama Aleksandrije šetali Konstantin Kavafi, Darel i njegovi prijatelji u kaki-odelima. Aleksandrija, "amanet" Aleksandra Makedonskog je i danas grad sa više duša, i nezaobilaznim arapskim "ukusom". I prepuna je znamenitosti i mesta za uživanje.



Malo je gradova na svetu sa tako veličanstvenom, dugom i zanimljivom istorijom kao Aleksandrija. Ovaj prelepi grad na obalama Sredozemnog mora osnovao jeAleksandar Veliki, daleke 331. godine pre nove ere, te je grad po njemu i dobio ime. Ali, još mnogo pre dolaska Aleksandra Velikog na ova područja, čuveni grčki pesnik Homer sa oduševljenjem je pisao o ovim predelima u svojoj Odiseji, a najviše o ostrvu Faros. Jedini ostaci preistorijske luke, koju Homer takođe pominje, nađeni su na obalama ostrva Faros, koji sada predstavlja poluostrvo Ras-El-Tin. Naspram ovog ostrva, na kopnenom delu Egipta, nalazilo se malo selo, utvrđeno baš na mestu gde se danas nalazi Pompejev stub. Ovo selo zvalo se Rakotis, a arheološkim istraživanjima utvrđeno je da je nastalo još u XIII veku pre nove ere. Kako se stara egipatska civilizacija razvijala uglavnom duž reke Nil, veoma malo se zna o ostrvu Faros i Rakotisu. Možda je ovo mesto bilo odbrambena baza za napadače sa zapada, možda je predstavljalo jedan važan grad u vreme vladavine tridesete dinastije, u kom je kralj Nektanebo II planirao da bude sahranjen; ali, ipak, najverovatnije je Rakitos, u periodu drevne istorije, bio samo malo ribarsko selo.
U IV veku pre nove ere u Egipat je došao Aleksandar Veliki, kralj Makedonije. Kada je došao u Memfis, Egipćani su ga dočekali sa oduševljenjem, jer su mrzeli vlast Persijanaca. Aleksandar Veliki je imao tada 25 godina, i već je bio proslavljeni osvajač, koji je započeo svoj dug put kroz Grčku, malu Aziju i Siriju, poražavajući i prosto čisteći sve grčke i persijske snage koje su mu se našle na putu. Imao je planove za mnogo duže putovanje do Persije, Centralne Azije i Indije. Ali, najpre je morao da poseti oazu Siva i da se konsultuje sa proročanstvom Amona. Na svom putu ka oazi, Aleksandar Veliki je sa divljenjem posmatrao predeo koji se nalazio između Mediteranskog mora i jezera Mareotis, kao i obližnje ostrvo. Naredio je da se tu osnuje grad koji će biti prestonica te regije. Ova lokacija je bila idealna, jer se nalazila "u sredini" Velike Grčke, naspram Mediteranskog mora, i ostatka Egipta. U to vreme Nil je bio povezan sa Crvenim morem jednim kanalom, pa je Aleksandrija mogla da služi i kao prolaz za Indijski okean. Plan grada napravio je grčki arhitekta Dinokrates, a spoljašnje zidove grada označio je sam Aleksandar Veliki. Tako je 7. aprila 331. godine pre nove ere nastala nova prestonica Egipta - Aleksandrija. Grad je dobio ime po Aleksandru Velikom, iako je on odmah napustio grad i nije video nijednu građevinu koje je tu podignuta. Ipak, kada je umro, Aleksandar Veliki je vraćen u Aleksandriju i u njoj sahranjen. Posle smrti Aleksandra Velikog, nijedan njegov naslednik se nije pojavio da nasledi ujedinjeno kraljevstvo. Ove široke teritorije bile su podeljene između nekoliko vladalaca. Jedan deo Egipta nalazio se i pod vlašću Ptolemeja koji je bio najspretniji i najveštiji od svih vladalaca ovih predela. On je bio Makedonac po rođenju, i bio je svedok rođenja Aleksandrije. Upravo zato Ptolemej je želeo da Aleksandrija postane kulturna i intelektualna prestonica celog sveta. On je počeo da vlada 323. godine pre nove ere, a proglasio se kraljem 304. godine pre Hrista; proširio je kraljevstvo do Kirene u Libiji, do Palestine i Kipra. Njegova kraljevska titula uključivala je takve epitete kao što su "Spasilac" i "Faraon", a pod njegovom vladavinom započela je zlatna era Aleksandrije, nove prestonice Egipta. Njega su nasledili vladaoci istog imena, njih čak 11, sve do Ptolemeja XII. U vreme Ptolemeja III Dobročinitelja, Aleksandrija je doživela vrhunac svoje slave i bogatstva. Jedna od njegovih naslednica, Kleopatra, bila je poslednji vladalac nezavisnog Egipta, i poslednji vladalac dinastije Ptolemejevića. Posle poraza u bici kod Akcijuma (Actium), na Jadranu, 30. godine pre nove ere, Egipat je postao rimska provincija pod vlašću Oktavijana.
Aleksandrija, rođena u vreme helenizma, praktično ni iz čega je izrasla u jedan od najvećih, ako ne i najveći grad na svetu. U vreme prva tri Ptolemeja grad se iz peska mediteranskih obala čudesno preobrazio u najveću svetsku naučnu i intelektualnu Meku. Iz nasleđa Ptolemeja ostale su mnoge znamenitosti: svetionik na Farosu, jedno od čuda starog sveta; velika biblioteka; Heptastadion; hram boga Serapisa; mnogobrojne palate... No, vreme Ptolemejevića nije bilo samo "med i mleko". Osim najranijeg perioda porezi u Egiptu bili su najveći u Starom svetu. Kraljevska palata bila je poprište dinastičkih spletki i porodičnih skandala, uključujući i ubistva. Ali, ipak se mora reći da su prva tri Ptolemejevića obeležila zlatno doba Aleksandrovog grada.

Rimska Aleksandrija




"Nisu tu bili samo Grci i Italci, već takođe i Sirijci, Sicilijanci, i opet drugi, iz drugih zemalja - Etiopljani, Arapi, a takođe i Baktrijanci, Skiti, Persijanci i nekoliko Indijaca."
Dion Hrizostom Govornik, tokom svoje audijencije u Velikom Pozorištu
Do trenutka kada su Rimljani osvojili Egipat, Aleksandrija je već bila multietnički grad, što je tradicija koja će se održati i do dan danas. Egipatska zajednica, okupljena oko starog jezgra Rakotisa, grčka zajednica u centru grada, jevrejska naseobina na istoku... Međutim, Oktavijan, novi rimski car, imao je loše uspomene na Aleksandriju, te je zajedno sa Kleopatrom i Markom Antonijom, osnovao novi grad, Nikopolj, neposredno pored Aleksandrije. Ovaj novi grad, koji se nalazio istočno od Aleksandrije, sada je njen deo, pod imenom El-Raml. Situacija se u gradu poboljšala kada su Rimljani prokopali Crvenomorski kanal, preteču današnjeg Sueckog. Međutim, još je važniji bio jedan događaj koji se nije direktno desio u Aleksandriji, ali je potresao ceo svet: rođenje hrišćanstva. Novu religiju uveo je u grad sveti Marko, koji je mučenički umoren 62. godine po Hristu, zbog toga što je protestvovao protiv obožavanja Serapisa. Ranohrišćanska svetilišta i centri obrazovanja, kao što su Oratorijum svetog Marka i Katehetska škola, bile su među prvima takve vrste u svetu uopšte. Blizina Palestine uticala je da se hrišćanstvo brzo širi, a sa njim i progoni hrišćana. Progoni verujućih u jedinog Boga dostigli su monstruozan nivo u vreme "mučenika vere", oko 284. godine, kada su rimski mnogobošci pobili čak 144.000 mučenika za samo 9 godina. Među poginulima su se našli i sveta Katarina Aleksandrijska, sveti Petar Aleksandrijski, kao i sveti Menas. Posebno je bio dirljiv proces svetoj Katarini, koja se rodila kao rimska plemkinja Doroteja, i za života prihvatila veru Hristovu, tako da je ni rimski mudraci nisu mogli ubediti da se, na javnom suđenju, odrekne nove, "opasne" vere. Kada su je pogubili, priča se da joj je iz rana na telu poteklo mleko, umesto krvi... Međutim, Aleksandrija je bila spremna za promenu politike Rima. Nije se ugasilo hrišćansko učilište, i kada je 312. godine, Konstantin Veliki proglasio hrišćanstvo zvaničnom verom Carstva, stanovnici Aleksandrije su bili "svoji na svome". Ali, vremenom, kako su postali većina, i hrišćani su postali isključivi. Rastući konflikt između hrišćanske zajednice i mnogobožaca, između Katehetske škole i Muzejona, eskalirao je tokom 391. godine. Te godine je, naime, car Teodosije naredio uništenje već spominjanog Serapisovog hrama, koji je bio poslednje utočište pagana i dom Muzejona. Četrnaest godina kasnije, poslednja profesorica Muzejona, matematičarka Hipatija ubijena je od strane besne grupe hrišćana. Ovo je i formalno, i simbolički bio kraj paganstva u Aleksandriji.
Međutim, i hrišćanska crkva postaje predmet podela. Odvajaju se monofiziti, čija se crkva u Egiptu širi i počinje nazivati koptskom. Razlog raskola bio je više nego banalan, za današnje uslove, ali se morate duhom vratiti u IV vek da biste ga shvatili. Naime, pravoslavno-katolici smatrali su da je je Hrist imao dve prirode, božansku i ljudsku, a monofiziti (na grčkom: monos-jedan i fizis-priroda), smatrali su da je Hrist imao samo jednu prirodu, koja je istovremeno bila i božanska i ljudska... Za razliku od pravoslavno-katoličke crkve, tada još uvek jedinstvene, čija je moć bila istovremeno i svetovna i duhovna, koptska crkva nije imala političkih pretenzija... Pod naletima Varvara, Rimsko carstvo, sada naseljeno miroljubivim hrišćanima bez volje za ratom, se ljulja i raspada, a na horizontu se pomalja nova religija i nova sila, koja će smeniti hrišćanski Rim.

Arapska Aleksandrija



"Mesečev odsjaj sa belog mermera činio je grad tako sjajnim da je krojač mogao videti kako da udene konac u iglu bez lampe. Niko nije ušao u grad, a da nije pokrio svoje oči, da bi ih zaštitio od svetlosti gipsa i mermera."
Arapski vojnik posle ulaska u Aleksandriju, septembra 642.
Leta Gospodnjeg 642., arapski general Amr Ibn-El-Aas mirno ulazi u Aleksandrov grad i pripaja ga Arapskom carstvu. Po Amrovim svedočenjima, prestonica Egipta imala je u to vreme 4.000 palata, 4.000 kupatila, i 400 pozorišta! No, kako su Arapi imali paničan strah od vode, nisu želeli da imaju prestonicu na obali mora. Kao što je poznato, domovina Arapa bila je duboko u Arabijskoj pustinji, tako da skoro niko od arapskih vojnika nije znao da pliva. Arapi su se, stoga odlučili da izgrade novu prestonicu, Al-Fostat, na Nilu, koja će postati današnji grad Al-Kahira, tj. Kairo.
Arapi su se divili Aleksandriji, ali su više voleli Kairo. Oni su bili vešti konjanici, ali neuki mornari. Mediteran im je malo značio. Kada je u VIII veku pala svetiljka sa Svetionika, i kada je ceo Faros srušen u dva razorna zemljotresa 956. i 1323. godine, Arapi nisu želeli da ga obnove. Godine 1498., srednjevekovna Kajt-Begova tvrđava zapečatila je sudbinu Svetionika, niknuvši na mestu svetskog čuda. Nije mnogo toga podignuto u dugoj vladavini Arapa nad Aleksandrijom, koja je potrajala celih jedanaest i po vekova. Ali, ipak bi vredelo napomenuti džamiju Al-Mursi Abu-Abas, koja je izgrađena u andaluzijskom stilu, a sagradio ju je imigrant iz španske Mursije.
Grad još više gubi značaj posle Kolumbovih otkrića, stanovništvo se smanjuje i osiromašuje. Grad pada pod tursku vlast, korupcija cveta, nauka i kultura stagniraju.

Savremena Aleksandrija



"I naša Aleksandrija u mesu svom poče da sija tokom svih svojih tisućleća, kao što nikada nisam video da išta sija pre toga."
Đuzepe Ungareti (1888.-1970.), pesnik
Napoleon Bonaparta je umarširao u ovaj legendarni grad 1. jula 1789. godine, zatekavši samo običnu varošicu. Ono što je nekad bio najveći grad na svetu, sada je bio gradić sa 8.000 stanovnika, okupljenih oko četvrti Manšeja. Jedino što je 5.000 Napoleonovih vojnika moglo da vidi u ovom tužnom gradu bile su ruševine, peščane dine, i dva obeliska poznata kao "Kleopatrine igle" (danas se samo jedna od njih može videti u gradskom centru). Napoleonove trupe, naravno, nisu srele nikakav otpor.
Iako je francuska vlast potrajala svega 10 godina, njen uticaj ne egipatsku istoriju bio je dramatičan. Bilo je to buđenje iz otomanskog izolacionizma i korupcije. Britanci, čiji je vojskovođa Lord Nelson 1799. godine porazio Napoleona, postali su svesni strateške važnosti Egipta. Tokom ovog sukoba izrasla je nova istorijska ličnost - Albanac Muhamed Ali. On je bio postavljen za turskog guvernera Egipta, ali se proglasio kraljem, osnovavši autonomnu kraljevinu Egipat, koja je priznavala vrhovnu vlast Turaka. Ova kontroverzna ličnost, koju neki smatraju velikim vođom, a drugi surovim diktatorom, povela je Egipat putem svojevrsne "renesanse". "Kleopatrine igle" poklonio je Britancima i Amerikancima, prokopao je novi kanal Mahmudeja, povezavši Aleksandriju sa Nilom. Sazidao je Zapadnu luku i od nje stvorio glavnu luku Egipta, i izgradio moderni svetionik na ulazu u nju. Kada je Muhamed Ali umro, Aleksandrija je već bila prosperitetni grad: naspram svega 8.000 žitelja na početku njegove vladavine, sada je imala celih 60.000. Suecki kanal, otvoren 1867. godine, označio je novi uspon i novu moć grada koga su Turci zvali Skenderija. Aleksandrija se spaja sa Nikopoljem, i postaje prava metropola. 1882. godine, britanske trupe se iskrcavaju u Aleksandriju, započinjući eru britanske okupacije i uticaja, koja će potrajati celih 70 godina. Tokom XX veka gradi se palata Montaze, kao kraljeva letnja rezidencija, rađa se Arapska liga (1944. godine). 1956. godine, posle abdikacije poslednjeg egipatskog kralja Faruka, predsednik i Titov veliki prijatelj Naser, rođen upravo u kvartu Bakos, u Aleksandriji, proglašava nacionalizaciju Sueckog kanala u samom srcu starog grada, Trgu Al-Manšeja. Grad tokom sredine XX veka postaje mondemsko središte Sredozemlja, svetska aristokratija se brčka na njegovim plažama, u gradu se mešaju jezici, religije i kulture. On postaje mesto življenja mnogih poznatih ličnosti, kao što je to, na primer, književnik - nobelovac Lorens Darel (Lawrence Durrell). On ovde stvara svoje remek-delo, "Aleksandrijski kvartet", kojim se upisuje u večnost.
Današnja Aleksandrija je i dalje kosmopolitski grad: njena populacija od čak 4 miliona stanovnika najšarolikija je u Egiptu: osim Arapa, bok uz bok ovde žive Jermeni, Grci, Italijani, Libanci, Maltežani, Sirijci, Englezi, Kopti... Imena gradskih četvrti reflektuju ovu duboku multikulturalnost: od grčkih (Grčka četvrt, Bakos (Bahus), Glimenopulo), rimskih (San Stefano, Sveta Katarina, Camp César), jevrejskih (Smuha, Menaša), engleskih (Stenli, Fleming), do nezaoblilaznih arapskih imena, najčešćih od svih.
Nekada se govorilo da je Aleksandrija "dom pet rasa, u kome se priča pet jezika". To i sada važi, naravno, jedino što je udeo arapskog jezika i muslimanske vere umnogome veći nego što je to bio kada su se uskim ulicama Aleksandrije šetali Konstantin Kavafi, Darel i njegovi prijatelji u kaki-odelima. Aleksandrija je i danas grad sa više duša, i nezaobilaznim arapskim "ukusom". I prepuna je znamenitosti i mesta za uživanje.

Obilazak Aleksandrovog grada



Danas se Aleksandrija, koja je drugi po veličini grad Egipta, i svakako jedan od najlepših gradova ove čarobne zemlje, prostire na celih 70 km morske obale, i ponovo je dostigla status megalopolisa, koji je imala u vreme Starog sveta. Ovaj grad, koji zovu još i "Biser Mediterana", odiše šarmom i lepotom koji su više mediteranskog nego srednjeistočnog tipa, pa je verovatno zato Aleksandrija nama, turistima iz Evrope, mnogo bliža, nekako više "domaća", od ostatka Egipta. Isto tako, sam ambijent i kulturno nasleđe Aleksandrije čine je prilično drugačijom od ostalih gradova ove zemlje, iako je Aleksandrija samo 225 km udaljena od Kaira. Ali, to nikako ne znači da vas ovaj grad neće fascinirati i očarati, kao uostalom i čitav Egipat.
Aleksandrija zaista obiluje mnoštvom znamenitosti, različitim arhitektonskim zdanjima, spomenicima kulture, ali i prirodnim lepotama, koje je zaista vredno videti, pa je najbolje da, kada se nađete u Egiptu, za ovaj grad izdvojite najmanje 3-4 dana, ako ste u mogućnosti. Najbolje je da napravite mali spisak najzanimljivijih, najvažnijih turističkih atrakcija i da se pridržavate svog malog rasporeda obilazaka, jer na taj način ćete moći obići najviše. I ne zaboravite, dok obilazite sve ove atrakcije, uživajte u njima, ali prepustite se uživanjima i u prelepoj atmosferi i šarmu koji ovaj grad zaista čine posebnim.
U Staroj Aleksandriji nalazi se Heptastadion, kojeg je izgradio Dinokrat, i koji predstavlja most između Farosa i kopna, koji deli grad na zapadni i istočni deo. Ovde se nalazi i najstariji očuvani deo Aleksandrije, koji potiče iz neveselog turskog perioda, poznat kao Turska četvrt. No, iako Egipćane ne asocira na blagostanje, ovaj deo grada je izuzetno atraktivan Zapadnjacima, zbog svojih uskih ulica, sukova, bazara, malih prodavnica, arapskog "šmeka" i orijentalnog sentimenta, pa je zato veoma posećen. Ni vi ga nemojte propustiti. Naravno, ono što je veoma važno da posetite je mesto na kome se nekada nalazio čuveni Svetionik - jedno od sedam svetskih čuda. Iako Svetionik nećete videti, možete uživati u prelepom pogledu na more, koji se pruža odatle, kao i u obilasku tvrđave koja je tu sagrađena. Kao što smo već rekli, nakon što ju je osnovao Aleksandar Veliki, Aleksandrija je postala prestonica helenističkog Egipta. Njen status "svetionika kulture" tog vremena simbolizovao je čuveni svetionik Faros. Ovaj svetionik je dobio ime po istoimenom poluostrvu na kojem je stajao - ime je sačuvano, ali ništa više od toga. Sagradio ga je grčki arhitekta Sostrat iz Knidosa oko 300-280. godine pre nove ere. Na jednom pravouglom podzidu uzdizao se oko 100 metara visok osmougli nastavak. Na najvišoj platformi noću je gorela vatra, podržavana drvetom i smolom. Legenda kaže da je Sostrat dugo tražio najbolji materijal za izgradnju temelja koji bi se opirao morskoj vodi, da bi na kraju sagradio svoj toranj na ogromnim blokovima od stakla. Svetionik je služio svojoj svrsi sve do 642. godine, a sve do XIV veka bio je sačuvan dovoljno toliko da impresionira i ostavlja bez daha sve turiste koji su dolazili sa svih krajeva sveta. Ali, 1375. godine, poslednje ostatke tornja uništio je zemljotres. Ovaj svetionik smatran je jednim od najvećih ostvarenja u starom veku, i bio je jedno od sedam svetskih čuda, koje je, navodno, oko 150. godine pre nove ere nabrojao grčki pesnik Antopatros iz Sidona: svetionik u Aleksandriji, piramide u Gizi, Kolos sa Rodosa, mauzolej u Halikarnasu, Artemidin hram u Efesu, Zevsov kip u Olimpiji, i Semiramidini viseći vrtovi. Čuvene piramide u Gizi, naravno ne smete nikako propustiti da vidite kad se nađete u poseti Egiptu, jer one su još jedino preostalo "živo" svetsko čudo.
No, na mestu Farosa danas stoji monumentalna Tvrđava Kajt-Bega, koju su Arapi, ne želeći da obnove (po njima) nepotrebni Svetionik, sagradili na njegovom mestu. Sama tvrđava nosi ime po sultanu Kajt-Begu, koji je nekada vladao Aleksandrijom, a skoro pet puta je niža od nekadašnjeg Svetionika. Naime, u vreme kada je Egipat pao pod vlast islamskog carstva Bliskog Istoka, sultan Kajt-Bej je 1480. godine podigao ovu tvrđavu upravo od ostataka čuvenog svetionika, i tako je "korisno" iskoristio ovaj stari "građevinski" materijal. Najstarija džamija Aleksandrije nalazi se upravo unutar ove tvrđave. Ali, to nije sve što možete videti kad uđete u tvrđavu, jer se u njoj nalaze i dva muzeja izuzetno zanimljivih kolekcija. Prvi je Muzej podvodnog sveta, u kome možete videti: razne vrste prepariranih riba (za većinu njih nikada niste ni čuli!) od kojih neke, moram priznati, još uvek izgledaju žive i jako zastrašujuće; kosture riba, pa čak i ogromni kostur kita; zatim razne vrste školjki, sipa, morskih zvezda; predivno, mada možda ne baš verodostojno, napravljene minijature morskog dna, sa prepariranim ribama koje "plove", sa morskima travama, školjkama po dnu... Da biste mogli da ovekovečite neke od ovih zaista fascinantnih izložbenih primeraka, moraćete, na ulazu u muzej da platite i dozvolu za to. Drugi muzej koji, isto tako vredi videti, jeste Muzej starog oružja i uopšte vojne opreme, gde možete naći različite vrste pištolja, pušaka, topova i topovskih đuladi, a sve to iz različitih perioda istorije. Ispred same tvrđave, naićićete na mnoštvo prodavaca suvenira, od prirodnih morskih školjki raznih oblika i veličina, preko statuica Tutankamona, Kleopatre, Nefertiti izrađenih u kamenu ili alabasteru, zatim slika na papirusima (mada su suveniri ove vrste mnogo kvalitetniji u prodavnicama nego na ulicama), pa do razglednica, nakita, raznih kutijica izrađenih u arapskom stilu... I, jedan vrlo koristan savet - obavezno se cenjkajte, jer većina tih cena nisu baš "stvarne", već upravo namenjene turistima, pa ih možete sniziti ponekad i 2-4 , pa i više puta (ovo pravilo koristite u celom Egiptu).



Ako nastavite obilazak grada krećući se ka jugu, duž obale, naićiće na Džamiju Abu El-Abas, sigurno najčuveniju, najlepšu, ali i najveću džamiju u Aleksandriji. Ovo zaista prelepo zdanje, sa svojim visokim minaretom i četiri kupole, jedan je od najvažnijih spomenika islamske kulture. 1775. godine ovu džamiju su podigli Alžirci, upravo na mestu na kojem je sahranjen andaluzijski svetac iz XIII veka koji se zvao Ahmed Abu al-Abas al-Mursi, pa je džamija i dobila ime po njemu. On je bio član, a kasnije i vođa bratstva Šandali. 1943. godine džamija je obnovljena, kada su dozidane kupole i podignut 73 metra visok minaret. Ako budete mogli, posetite ovu džamiju i uveče, jer pod svetlima brojnih reflektora izgleda mnogo lepše, impozantnije, nesvakidašnje i čarobno! Nedaleko od nje je mala i šarmantna Džamija Terbana, kao i Četvrt sukova, deo grada u kome su živeli trgovci i Jevreji. Iako trgovce još uvek možete sresti u uskim ulicama, Jevreje baš i ne možete, jer su većinom, 1948., emigrirali u Izrael. Ali ipak, ovde je moguće naći veoma atraktivne predmete, od nezaobilaznog nakita, preko arapskih lekova i trava (Suk El-Magarba), do beduinske odeće (Suk El-Libija). Odmah pored toga, nalazi se najpoznatija ulica Al-Iskandarije, kako je Arapi nazivaju; Al-Horeja, koja se u antičko vreme nazivala Kanopskim putem (Via Canopica), i imala je na svojoj istočnoj strani Kapiju Sunca, a na zapadnoj Kapiju Meseca; a u to vreme su duž puta bili poređani stubovi... Tu je i mesto na kome se smatra da je pokopan Aleksandar lično, pod nazivom El-Nebi Danijel, a tu je bila i stara Aleksandrijska biblioteka, na čijem mestu su Egipćani sagradili novu. Ovaj interesantan deo grada dopunjuje i mali rimski amfiteatar, nedavno iskopan... "Tačku na i" postavlja simbol grada: Sfinga i njen pratilac, Pompejevstub. Ako ste ljubitel kolonijalnog nasleđa, obiđite slavni Cecil Hotel, mesto gde su odsedali takvi velikani kao što je to Samerset Mom, ili Vinston Čerčil. Istočno od Al-Horeje nalazi se Grčka četvrt, najlepšu rezidencijalnu četvrt, u kojoj su živeli bogati Grci početkom stoleća. Imena ulica još uvek su nepromenjena: Ptolemejevići, faraoni, Abasidi i Fatimidi. Tu se nalazi i pravoslavna Aleksandrijska Patrijaršija, kao i Crkva Svetog Save.
Naravno, tu je i atraktivni Korniš, deo grada koji je ekvivalent brazilskoj Kopakabani - nekada (tokom 1900. godine), deo obale u širini od 100 metara bio je otrgnut od mora, i pretvoren u peščanu plažu, postavši tako veoma omiljen kod ljubitelja kupanja na plažama (koji su, doduše, tada bili prilično retki). Više plaža nema, ali je Korniš ostao i danas veoma živ deo Aleksandrije. U njegovom zapadnom delu nalazi se Nova Aleksandrijska biblioteka, a ne treba propustiti ni Grobove Šatbi, najstarije u celom gradu. Za one koji vole dragulje (dame, prozvane ste!), tu je i sjajni Kraljevski muzej dragog kamenja i nakita... u koji ulaz košta celih 10 funti.
Dugo bismo još mogli pričati samo o ovom gradu. Dugo bismo ga mogli opisivati, i bile bi nam potrebne čitave knjige. A mnoge knjige o njemu su već napisane. I mnogi turistički vodiči su o njemu štampani, jer grad privlači pažnju turista, arheologa i osvajača odvajkada. No, negde moramo stati. A dalje - dalje vas pozivamo da otkrijete sami, jer nijedna reč, nijedna slika nije toliko snažna, kao lični doživljaj. A zato i postoje putovanja... na kraju krajeva!