Kvazarska enigma

Od njihovog otkrića 1963. kvazari su ostali jedna od najvećih zagonetki astronomije. Najčudnije od svega jeste to da tipično kvazarsko zračenje izvire iz kompaktne oblasti čija je veličina upravo dovoljna za smeštaj nekoliko desetina zvezda; tipični kvazar, međutim, proizvodi energiju koja odgovara desetinama ili čak stotinama galaksija.
Kvazar je objekt sličan zvezdi, on je kvazi-stelaran, pa otuda i njegov naziv, ali ga proizvodnja silne energije stavlja u posebnu klasu objekata. Istraživanja ukazuju na to da energiju koja pokreće ove titanske izvore zračenja, možda pružaju crne rupe.
Crne rupe su gravitacioni vrtlozi koji mogu da progutaju snop svetlosti, da zaustave vreme i iskrive prostor. Predmet koji padne u crnu rupu, zauvek je uklonjen iz našeg kosmosa. Rupa apsorbuje svakog uljeza, svojoj masi dodajući njegovu. Uprkos svojoj ogromnoj snazi, crne rupe su relativno male u poređenju sa drugim kosmičkim objektima. Kada bi se Zemlja sažela u crnu rupu, bila bi otprilike veličine lešnika.
Još pre dvadeset godina, astronom Martin Ris sa kembridžskog univerziteta prvi je izrazio ideju da su velike crne rupe motori koji pokreću kvazare. Po njegovim rečima, 'Crne rupe su stotinu puta efikasnije u proizvodnji energije od termonuklearnog sagorevanja u jezgru zvezde kakvo je naše Sunce'.
Mnogo pre nego što materija koju usisava crna rupa, dostigne tačku sa koje nema povratka, monstruozno gravitaciono polje ubrza je skoro do brzine svetlosti, razvijajući ogromnu količinu energije. Ta se energija oslobodi u obliku zračenja pre nego što mataerija osuđena na nestajanje stigne u ždrelo crne rupe.
Proždiranje jedne zvezde godišnje, ili ekvivalentne mase prašine i gasa, od strane džinovske crne rupe, stvorilo bi oko rupe plameni vrtlog u obliku đevreka, koji bi mogao davati dovoljno energije za jedan kvazar. Gutanjem materije tom brzinom, masa crne rupe bi se konačno povećala do mase miliona, možda i milijardi sunaca. Prema Risovim proračunima, crna rupa od milijarde solarnih masa, bila bi mala, otprilike kao prečnik Plutonove orbite.
To je izvanredno važan nalaz, jer astronomi procenjuju da ima mnogo više od 600 tih tajanstvenih, super sjajnih nebeskih objekata. Astronomi i astrofizičari već više od četrdeset godina slute da crne rupe pokreću kvazare i da je kosmički sudar između galaksija izvor energije crne rupe.
Jedan od najvažnijih dokaza koji podržava Risov scenario, pronašao je astronom Džon Hačins sa Astrofizičke opservatorije u Viktoriji. Koristeći se havajskom opservatorijom Mauna Kea, Hačins je iscrpno istražio 80 kvazara, koji su kroz većinu drugih teleskopa bili viđeni samo kao trepereće tačke.
Vedro nebo nad planinskim vrhom Mauna Kea omogućilo je Hačinsu da razlikuje zonu neposredno oko kvazara od svetlosti samog kvazara. Koncentrisano oko jezgra kvazara, Hačins je našao ono što je nazvao paperje. Pažljivo ispitivanje je pokazalo da je paperje svetlost milijardi zvezda sličnih onima koje su nađene u normalnim galaksijama. Nalaz je ukazao na to da su kvazari hiperaktivna jezgra galaksija.
Istraživanja su pokazala i da su neki kvazari stvoreni iz dve galaksije u sudaru. Gas iz jedne isisan je i uvučen u središte druge da bi pokretao kvazarovu mašinu. Misli se da za vreme ovakvih sudara, galaksija može da postane kvazar. A pošto su astronomi gotovo sigurni da sve galaksije imaju crne rupe u svojim središtima, ovi sudari mogli bi postati 'vreme za obrok' za galaktičke crne rupe koje vrebaju u svakoj galaksiji.



izvor