Najstravičniji živi vampir svih vremena

'Ona je bila vampir. Po mišljenju nekih naših savremenika, a i mnogih njenih savremenika, bila je najstravičniji živi vampir svih vremena.' Tako o mađarskoj grofici Eržebet Batori pišu sjajni poznavaoci vampirskih hronika, a lik 'krvave grofice' fascinirao je i mnoge druge.




Događaji i ličnosti iz vampirskih legendi mnogima mogu ličiti na čistu izmišljotinu ili na izvitoperene detalje iz stvarnosti, odnosno na delo neukih seljaka. Raspolažemo, međutim, dokumentacijom o jednoj grofici, Eržebet Batori, koja je živela u XVII veku. Ona je bila pravi vampir. Po mišljenju mnogih, bila je najtravičniji živi vampir svih vremena!


Ovim rečima započinju Radu Floresku i Rejmond Mekneli poglavlje o jednoj pravoj krvavoj grofici u svojoj knjizi 'U potrazi za Drakulom'. Zapravo, praktično da i nema knjige ili studije o vampirima koja ne pominje i ovu mađarsku aristokratkinju, a Valentina Penrose joj posvećuje i celo jedno delo u kojem za groficu Batori kaže kako je 'bez krsta i svetlosti': 'Njena duša je bila pokvarena i izopačena. Eržebet Batori je preživljavala prave krize opsednutosti, nije se nikad moglo predvideti kad će u njih upasti, najčešće je to bilo u vidu strahovitih probadanja u glavi i očima...'
O dozi okrutnosti i bluda kojom je bila natopljena ova neobična ličnost govore i reči poznatog istoričara umetnosti Lo Duke, koji kaže da bi se pred njom i surovi Žil de Re i markiz de Sad mogli da sakriju i postide. Grofica Batori je ostavila utisak i na Žorža Bataja, koji o njoj piše u svom poslednjem delu 'Suze Erosove'. Ime ove krvave grofice pronalazi se i u dosijeu seksualnih rekorda, u kategoriji 'Najčuvenija sadistkinja', a navodi se podatak da je na najrazličitije i retko okrutne načine lišila života oko 600 devojaka!
Ko je bila ova žena koja je na ovakav način ostavila krvave tragove u istoriji?






Porodica Batori bila je jedna od najstarijih i najbogatijih u Transilvaniji. Jedan Eržebetin rođak, grof Đerđ Turzo, bio je mađarski premijer. Najpoznatiji Batori bio je, svakako, poljski kralj Stevan.
U knjizi 'Vampiri', Žan Pol Bur navodi da je Eržebet bila rođaka princa Vlada Drakule, gospodara Vlaške, primećujući i kako je upravo motiv zmaja (Drakul, Drak - Zmaj) ukrašavao grbove i Batorijevih i Drakula. A bilo je u porodici Batorijevih i još nekih neobičnih interesovanja - jedan stric je bio dijabolist (poštovalac nečastivog), a jedan brat satir.


Posle udaje za grofa Ferenca Nadšdija, 1575. godine, hrabrog ratnika poznatog kao Crni junak, Eržebet sa mužem živi u dvorcu Čejte (na slici levo: ostaci dvorca Čejta), na severoistoku Mađarske. Pre udaje za njega rodila je kćerku Anastaziju i smatralo se da je otac deteta jedan od njenih slugu. Sa Fransisom je rodila još petoro dece Katalin Nadšdi, Katalin, Mikloš, Oršolija i Pal. Dvoje dece je umrlo prilično rano.
Pošto je Ferenc mnogo vremena provodio odsutan od kuće u borbi sa Turcima, Eržebet je dosta vremena provodila kod svoje tetke grofice Karle Batori, inače lezbejke, a i sama je počela da učestvuje u orgijama.
Eržebetin muž Ferenc bio je izuzetno opak čovek koji je takođe uživao u munčenjima, a kada bi bio kući, tome je podučavao i Eržebet, što je ona sa oduševljenjem radila. Njegovo najomiljenije mučenje bilo je mučenje sa medom! Golu devojku bi celu namazali medom, a onda bi je zavezali za jednu od košnica sa medoom!
Izgleda da je sluga Torko bio taj koji je uvodi u svet okultizma. U knjizi 'Vampiri' čitamo da ju je upravo ovaj intendant uputio u vračanje i podučavao tajnim obredima sekte Crna ptica, tajnog udruženja kojem se uskoro grofica priključuje. Uz pomoć svoje stare dadilje Ilone Jo, počela je da muči neke sluškinje. Njeni saučesnici bili su upravnik zamka Janoš Ujvari, sluga Torko, gatara Doroteja Senteš i šumska gatara Darvula.
No, prava prekretnica u Eržebetinom životu nastupa sa muževljevom smrću, 1602. godine, kada je ubijen. Postavši udovica, grofica isteruje svekrvu i sluge pokojnog muža, a zatim počinje da vodi domaćinstvo po svojoj volji.







Jednog jutra, dok ju je češljala, jedna služavka je nehotice povukla groficu za kosu. Sva besna, Eržebet je ošamarila devojku tako jako, da je ovoj potekla krv sa lica. Nekoliko crvenih kapljica kanulo je na grofičinu ruku. Ovoj se učinilo da je koža na tom mestu dobila svežinu i novu mladost. Fascinirana time, a i pod dejstvom magijskih učenja o dejstvu krvi, Eržebet je odmah pozvala svoje sluge Nikarija i Torkoa. Ovi su svukli jadnu devojku, isekli joj vene i iscedili krv u kadu. Eržebet se okupala u kupki krvi, uverena da će joj to pomoći da održi lepotu i mladost.
Tokom narednih deset godina Eržebetini saučesnici su nastavili da joj dovode nove žrtve, nedužne devojke koje su pod raznim izgovorima namamljivane u krvavi zamak gde su služile za rituale ceđenja krvi i kupanja u njoj.
Eržika se često koristila mnogim sopstvenim izumima i spravama koje je sama izmišljala. Na primer, bacala je užasnutu, nagu devojku u specijalni gvozdeni kavez koji je unutra imao oštre šiljke; kavez bi obesila o tavanicu u sredini sobe i sela ispod njega - kako bi uživala u tuširanju toplom krvlju koja je odozgo kapala!?
Drugi njen izum bio je robot - sa pravim zubima koji su isčupani služavkama, načinjen tako da nesrećnicu koja mu je gurnuta u naručje čvrsto 'zagrli': pri tom bi iz njegovog tela iskakali oštri šiljci. Krv izdišuće devojke tekla je zatim specijalnim žlebovima po podu, grejala se nad vatrom i - slivala u grofičinu kadu!
U vreme ledenih zima grofica je imala takođe stravičnu zanimaciju. Naredila bi da se devojke skinu skroz gole i stanu pod njen prozor. Tada bi bile polivane vodom sve dok se ne bi smrzle i pretvorile u prave ledene skulpture, a Eržebet bi sedela i satima gledala u svoje ljudske smrznute kipove.
Takođe je volela da muči svoje sluškinje gurajući im igle pod nokte kad god bi prekršili neka od njenih pravila. Ako joj devojka nije sašila haljinu na vreme, bila bi odmah mučena. Jednom je svojoj krojačici gurnula ruku u usta i vukla je po zemlji sve dok joj se usta nisu raspukla. Onima koje je osimnjičila za lopovluk, stavljala je na dlan užareni novčić koji su morali držati sve dok im na dlanu ne ostane otisak za sva vremena.
Njena mučenja nisu prestajala čak ni kad je grofica bila bolesna. Njena pomoćnica Dorotea Senteš bi dovukla neku devojku pored njenog kreveta i čvrsto je držala dok bi joj grofica grizla obraze i ramena, sa kojih je zubima otkidala komade devojčinog mesa. Posle toga nastavila bi da grize devojku po dojkama.
1609. godine Eržebet je otvorila akademiju u svom zamku, sve u cilju dobijanja što mlađih i 'svežijih' devojaka. Na ovu 'akademiju' su imućni roditelji slali svoju decu da bi se učila lepim plemićkim manirima, međutim... Tu su tek nastale njihove strahote pošto je Eržebet mučila žrtve raznim iglama, makazama, užarenim gvožđem i čim je god stigla...






Poslednja žrtva krvave grofice bila je Doriška, krupna devojka iz Hrvatske, koju je grofica okrivila da je ukrala krušku! naravno, počelo je kažnjavanje. Skinuta je gola i zavezane su joj ruke na leđima. Tada ju je grofica tukla drvenom oklagijom, ali Doriška nije umirala. Grofica je pravila pauzu samo dok je menjala krvavu košulju sa čistom. Kad oklagija nije pomogla, Doriška je izbodena makazama.
Međutim, nakon desetak godina ovakve krvave prakse, istina o Eržebet Batori izašla je iz zidina dvorca Čejte. Jedna od nesuđenih žrtava uspela je, naime, pobeći pre nego što će biti zaklana. Kralj Matias II bio je obavešten o slučaju. Grof Turzo, guverner provincije i Eržebetin rođak, lično je komandovao odredom vojnika pri upadu u dvorac, u noći 30.decembra 1610. godine. U glavnoj sali zamka on je sa užasom pronašao jedan unakažen leš - mrtvu devojku bez kapi krvi, i drugu, živu, kojoj je telo bilo pokriveno malim rupama. U kuli zamka vojnici su otkrili i izvestan broj živih devojaka. Nekima od tih jadnih devojaka telo je bilo isečeno, a u blizini dvorca iskopane su kosti nekoliko desetina devojaka.
Grofica je, nakon toga, stavljena u kućni pritvor, u samom dvorcu. Suđenje je održano sledeće godine. U Mađarskoj postoji potpuni zapisnik koji prati čitav njegov tok. Okrivljeni su priznali svoje zločine i tako potvrdili sve jezive priče koje su se u međuvremenu isprele oko celog slučaja.
Svedokinja po imenu Žužana predala je sudu najšokantniji dokaz o groficinim zločinima. Bio je to spisak gde je bilo zapisano da je broj ubijenih devojaka 650. Ovaj spisak je napisala lično grofica Batori koja je sa svojim saučesnicima vodila detaljnu evidenciju svih svojih zločina.


Sudske kazne su bile stravične: Erži Majorova osuđena je na smrt zato što je za pare odnosila tela iz zamka i sklanjala ih, Ujvariju i Torkou su odsečene glave a tela su im spaljena, a Iloni Jo i Doroteji Senteš isčupani su prsti, izvađeni jezici i oči, a zatim su pečene na tihoj vatri! Najzanimljivije od svega i najneverovatnije, bilo je da jedino Eržebet nikada zvanično nije osuđena ni za kakav zločin!?
Umesto toga dovedeni su zidari u dvorac Čejte; zazidali su vrata i prozore spavaće sobe, s groficom u njoj, ostavljajući samo mali otvor kroz koji se mogla dodavati hrana. Kralj Matijas II je u početku tražio smrtnu kaznu za Eržebet, ali je na navaljivanje njaenog rođaka, premijera, pristao da se izvršenje smrtne kazne odloži na neodređeno vreme, što je u stvari značilo doživotni zatvor u samici. Četiri godine kasnije jedan stražar je hteo da baci pogled na ženu čija je lepota bila nadaleko čuvena. Ležala je licem ka podu. Eržebet Batori, čuvena krvava grofica, bila je mrtva.
Njeno telo je kasnije zazidano u jedan deo dvorca.






Tako je okončan život žene koju su kasnije nazvali 'najstravičnijim živim vampirom svih vremena'. Uostalom, često se insistira i na podatku da je ova istinita priča bila i te kako poznata i Englezu Bremu Stokeru, koji je pre više od jednog veka, napisao poznati roman 'Drakula', jedno od klasičnih dela evropske i svetske književnosti i uzor mnogim kasnijim produktima takozvanog horor žanra.
Očigledno, slučajevi stvarnog vampirizma postojali su oduvek i bez sumnje postoje i danas.





Najpoznatiji od savremenih, autentičnih krvopija su Džon Hejg, londonski vampir koji je sa svojom aktivnošću počeo 1944. i na suđenju je proglašen potpuno uračunljivim i svesnim svojih postupaka. Tu je zatim hanoverski vampir, Fric Harman, odgovoran za smrt nekoliko stotina dečaka, kao i dezeldorfski vampir Peter Kurten, o čijoj je neverovatnoj karijeri Fric Lang snimio film 'M', sa Peterom Loreom u glavnoj ulozi. Svi su oni sa uživanjem pili krv svojih žrtava.
'Kod vampira, sisanje krvi zamenjuje poljubac, a ponekad i sam seksualni čin', zapisao je istoričar Lo Duka, baveći se vampirizmom između mita i sudsko - medicinske stvarnosti. Uostalom, i legenda kazuje da žrtva, mada usled gubitka krvi predodređena za sigurnu smrt, oseća isto zadovoljstvo kao i njen partner. Vredi, svakako, razmisliti i zašto literatura i filmovi na ovu temu deluju izrazito fascinantno na značajan deo naše populacije, kao što i uzbuđujuće deluje pomisao na samo pijenje krvi neke osobe.
Jedan od 'svežijih' slučajeva vampirizma zabeležen je u Malabaru, na Floridi, gde je 'operisao' izvesni Džon Bredan Kručli, inače po profesiji kompjuterski inženjer. Međutim, po opredeljenju je ovaj 39-godišnjak bio zaista vampir, što je govorio i svojim nesrećnim žrtvama, od kojih je jedna uspela da pobegne dok je Kručli bio na poslovnom sastanku. Izjavila je kako je ovaj pio njenu krv iz staklenog krčaga, ali se u jednom trenutku razbesneo što se nešto krvi zgrušalo. Prema izjavi državnog tužioca sa Floride, istraga je ustanovila da se Kručli bavio crnom magijom i da je ispijanje ljudske krvi predstavljalo sastavni deo njegovog mračnog rituala.







Postoje, međutim, i oni kojima su ipak draži mitovi o vampirima od ovakvih istinitih detalja o savremenim krvopijama. U SAD postoje razna udruženja i klubovi tipa, 'The Cout Dracula Fan Club' ili 'Vampire Information Exchange', koji objavljuju i distribuiraju specijalizovane knjige i časopise, kao i brojne stvarčice vezane za svet gospodara noći. Zanimljivo je da je članstvo u ovakvim klubovima najčešće internacionalno i zasnovano na ažurnoj korespodenciji praktično svega vezanog za Drakulu i njegove sledbenike.
A u Elmharstu, njujork, postoji i Centar za istraživanje vampira. Tamo se kaže da moderni vampiri ne ujedaju žrtve, već ih poseku na pogodnom mestu. Po njima, pogrešno je verovanje da se vampiri mogu zaustaviti raspećem ili belim lukom.



Raspeće im je nebitno, jer najčešće nisu pripadnici nijedne verske zajednice, pa ni hrišćanske, a beli luk bi im mogao zasmetati jedino ukoliko ga žrtva pojede, jer se time navodno menja hemijski sastav krvi, što vampira odbija. Zarivanje drvenog koca u srce je, doduše, delotvorno, ali ga tamo ne preporučuju iz jednostavnog razloga: 'Pokušajte to da objasnite policiji'!
U Centru za istraživanje vampira preocenjuje se da u SAD trenutno živi oko 150 do 200 istinskih vampira, dok je broj onih koji uobražavaju da to jesu, daleko veći. Oni smatraju da tih takozvanih vampiroida u svetu ima i preko sto hiljada! Možda vam posle svega ovoga bude jasnije zašto vaši prvi susedi tako retko izlaze preko dana!




izvor