Ludwig van Beethoven

Ludwig van Beethoven je rođen u Bonu, tadašnjoj prestonici kelnskog okruga, kao sin rimokatoličkog dvorskog tenora Johanna van Beethovena (preminuo 1792.) i njegove supruge Marie Magdalene Keverich (1749 - 1787). Na krštenju 17. XII 1770. dobija ime po dedi Ludwigu v. B. koji je tada imao funkciju upravnika dvorske kapele.
Ludwigovo detinjstvo je obeležio nerazumni otac alkoholičar. Uz podršku svog tadašnjeg učitelja muzike, Christiana Gottloba Neefea (1748-1798), Beethoven već sa dvanaest godina komponuje svoja prva dela. Godine 1783. god. dobija mesto u dvorskoj kapeli, a sledeće godine je imenovan za drugog dvorskog orguljaša. Najveći uticaj na razvoj njegovih duhovnih kvaliteta imali su učitelj muzike Neefe i drugi iluminati iz kruga ansambla (1).
U kući dvorskog savetnika Emmanuela Josepha von Breuninga (+ 1777) i njegove supruge Helene Beethoven pronalazi u neku ruku zamenu za svoju porodicu. Njihova ćerka Eleonore ('Lorchen') će se kasnije udati za Beethovenovog dugogodišnjeg prijatelja iz mladosti, profesora medicine Franza Gerharda Wegelera (1765-1848) sa kojim je osnovao 'Hram svetog prijateljstva'(2). Breuningov sin Stephan ('Steffen') bio je tako Beethovenu privržen i sa njim se seli u Austriju (zajedno sa njegovim sinom Gerhardom). Prvi Beethovenov pokušaj etabliranja u Austriji, kojeg finansira nadbiskup Maximilian Franz von Habsburg, ubrzo se izjalovio zbog iznenadne smrti majke Marie 1787. godine.
Nakon sto je uspeo oca da stavi pod starateljstvo, Beethoven 1792. po drugi put i zauvek, uz pomoć svog bonskog prijatelja Ferdinanda Ernsta von Waldsteina (1762-1823), odlazi u Beč.
Svojim bečkim učiteljima Josephu Haydnu, Johannu Baptisti Schenku, Johannu Georgu Albrechtsbergeru i Antoniu Salieriu, Beethoven kasnije ne pridaje veliki značaj. Počev od 1795. svoje sopstvene kompozicije prezentira u javnosti. Bečki dvorski krug ga je smatrao plemićem te je od samog početka bio prihvaćen kao jedan od njih. Otuda je bez problema imao pristup vodećim bečkim kućama tog vremena: Lichnowsky, Rasumowsky, Kinsky, Lobkovitz, Brunsvik, kao i svom najvećem darodavcu habsburškom nadvojvodi Rudolfu, kasnije kardinalbiskupu od Olmütza (1819). Nakon prvih uspeha na dvorovima u Pragu, Drezdenu, Lajpcigu i Berlinu, Beethoven se sve više povlači iz krugova visokog plemstva a nove prijatelje pronalazi u jozefinskim dvorskim službenicima: Nikolausu Zsmeskallu von Domanovecz, Karlu Pientriczu, Karlu Bernardu i Franzu Janschickhu (3).
Godine 1802. Beethoven završava svoju drugu simfoniju i dirljivi Svetogradski testament.
Već tada ga muči sve osetljivija slabost sluha, ali je u tom periodu komponovao svoje najpoznatije simfonije (napisao ih je ukupno devet) i klavirske koncerte (ukupno pet). U njegovoj jedinoj operi Fidelio iz 1814. godine (obrada bezuspešnog dela Eleonore iz 1805/06. god.) glavni lik Eleonore ima pantalone-ulogu (Hosenrolle), odnosno obučena je kao muškarac. Uprkos tome što je potpuno ogluveo (1819.) u tom periodu nastaju epohalna dela kao Missa Solemnis (1822/23.) i Deveta simfonija (1824.).
Beethovenov privatni i seksualni život je vrlo tajnovit. U Beču je takode iskazivao intenzivnu potrebu za muškim prijateljstvom: mesto njegovog starog bonskog prijatelja Wegelera (koji se uskoro vraća na Rajnu) i mesto Stephana von Breuninga, sada zauzima kurlanski prepošt Karl Amenda (+1836). U društvu mladih muškaraca Beethoven, okarakterisan kao mizantrop i nepristupačan, iznova cveta: svoja 'srculenca' (orig. Hertzens-Natzerl, najverovatnije hapax legomeno. Prim. prir. ) je prekoravao, udarao, drmusao i ljubio (rüffeln, knüffeln, schütteln und küssen) (4).
U starosti je pristup dozvoljavao samo mladićima, njegovim učenicima i saradnicima: Ferdinandu Riesu, Antonu Felix Schindleru (5) koji ubrzo napuštaju svog nemilosrdnog majstora, violinisti Karlu Holzu, kojeg od milja zove 'moje najmilije drvo krsta Hristovog' (igra reči, nem. Holz je drvo, prim. prev.), svom služi Michaelu Krennu i na kraju života trinaestogodišnjem Gerhardu von Breuningu. Ovi prijatelji kao i Beethovenov nećak Karl, negovali su kompozitora koji je bolovao od ascitesa (skupljanje serozne tečnosti u stomaku) i ciroze jetre, i pomagali mu i u izuzetno intimnim situacijama kao npr. pri obavljanju klistiranja (6).
Pored toga, kroz Beethovenov život prolazi mnogo lepih i na visokom položaju žena. Važne uloge u njegovoj biografiji igraju grofica Giulietta Guicchardi (oko 1801.) kao i njene rođake Therese i Josephine von Brunsvik (7). U novijim biografskim istraživanjima težište se pomera na Antoniju von Brentano, koju neki prepoznaju, bez jasnih dokaza, u teplitzkom ciklusu pisama (1812.) kao besmrtno voljena (8). Drugi tvrde da je Beethoven otac devojčice Minone koja je rođena 1813. od majke Josephine von Stackelberg (udovice grofa Josepha Deyma) (9). Ovde se radi faktički skoro samo o udatim ženama iz plemićkih krugova o čijim 'neverstvima' i vanbračnim vezama ne postoje ubedljivi dokazi. 'Daleka voljena' (Ferne Geliebte) iz ciklusa pesama iz 1816. god. je takođe zagubljena u tami istorije. Ako je Beethoven imao seksualne kontakte sa žename, onda najverovatnije sa izvesnim prostitutkama beckih javnih kuća i zbog navodnih, retkih poseta njima, imao je grižu savesti (10).
Godine 1964. becki terapeutski bračni par Sterba je uzbudio duhove tvrdnjom da se Beethovenova ljubav prema nećaku Karlu van Beethovenu (1806-1858.) treba tumačiti kao izraz oslobođene homoseksualnosti: 'Kompozitor je svoja homoseksualna osećanja preneo sa preminulog brata Caspara Karla (+1815. god.) na njegovog sina Karla i ovoga je kasnije opterećivao sa svim pozivitivnim i negativnim impulsima figure-majke (11). Uistinu, nema potrebe za posezanjem psihoanalitičkog zaobilaznog puta, preko brata, kako bi razumeli nastojanja potpuno nesposobnog za odgoj strica oko svoj nećaka, kao nesvesno konkretizovanje homoerotskih nagona i Beethovenovu borbu protiv Karlove majke Johanne (rod. Reiss) koju naziva 'starim otrovom', kao izbijanje njegovih potisnutih mizoginih osećanja (12).
Nakon petogodišnjeg sudskog spora, koji je bio ispunjem brojnim protivrečnim presudama, Beethovenu 1820. godine uspeva da dobije pravo na starateljstvo nad nećakom Karlom. Opsednut predstavom da je lično on Karlu pravi otac ( ili bolje: prava majka), Beethoven je sve preuzeo da ovoga načini robom njegovih staračkih promenjivih raspoloženja. Kada je očajni Karl pokušao samoubistvo (1826.) na ruševini tvrđave Rauhenstein u Helenentalu, nakon čega konačno beži u zagrljaj majci Johanni, Beethoven je pao slomljen. Umro je devet meseci nakon pokušaja samoubistva 'njegovog deteta' , 26. 3. 1827. u 56. godini.
Beethovenova sahrana, na kojoj je pročitan govor kojeg je napisao Franz Grillparzer i gde je Franz Schubert bio jedan od nosaca baklji u posmrtnoj povorci, poslužila je za jednu impresivnu predstavu carske i kraljevske monarhije (13