Psihologija kućnih ljubimaca

Od ovog su odnosa, i čovek i životinja imali obostrane koristi. Neke od njih su i dan danas obavijene velom tajni. Dezmond Moris, autor nekoliko bestselera, piše o tome u svojim knjigama Posmatranje pasa i Posmatranje mačaka.Moris navodi da su proučavanja srčanih napada pokazala kako vlasnici kućnih ljubimaca žive duže od drugih ljudi. medicinski je utvrđeno da umirujući učinak prijateljskog ljubimca snižava krvni pritisak. Većina ljudi danas stalno živi u nepodnošljivoj žurbi, okruženju briga i neprijatnosti i pod stalnim stresom, a prijateljsko druženje sa psom ili mačkom podseća čoveka na to da još uvek postoji jednostavna, neposredna nedužnost.
Da sve ipak nije tako idilično upozorava jedan drugi stručnjak, dr Vilijam Gleving, koji je naglašavao kako u SAD ima sve više pasa koji obolevaju - od čira na želucu. Ta je bolest izazvana raznim neurozama, kao što je panika koju životinje osećaju pred nemogućim uslovima saobraćaja u gradu ili uznemirenost u pogledu hrane koju dobijaju, a kojima i psi plaćaju cenu 'velikim' civilizacijskim tekovinama.
Ali, vratimo se samom ponašanju životinja. kako ih razumeti, kako iz njihovog ponašanja shvatiti psihologiju životinje, poruke koje nam ona pritom emituje? Moris u svojim pomenutim knjigama nudi zanimljive odgovore. Pas, na primer, u svojim vlasnicima, isto kao i mačka, vidi zapravo svoje pseudoroditelje. U psećoj hijerarhiji postoje psi sa vrha, iz sredine, i psi sa dna. kućni ljubimac u idealnim okolnostima članove ljudske porodice prihvata kao vođe čopora, odnosno pse sa vrha, pa otuda i njegova privrženost i poslušnost.
Domaća mačka je, međutim, i prilično kontroverzna životinja. Naime, nijedna druga životinja nije tako bliska sa čovekom, ostavši pritom i tako nezavisna. Ona može naučiti da sluša naređenja kao što su: sedi, lezi ili priđi, ali je ona ne oduševljavaju previše. U onom času kad joj čovek otvori vrata, ona odlazi ne osvrćući se. Isključuje se mozak one mačke koja pripada čoveku, a uključuje se mozak divlje mačke, koju uopšte ne privlači šetnja sa svojim vlasnikom. Baš kao ni onu koja živi u divljini i koja veći deo dana provodi u samostalnom lovu.
Uostalom, ako se osvrnemo unazad na razne mitološke i simboličke sisteme, primetiće se da su mački paralelno pripisivana i dobra i loša značenja, što se po Žanu Ševalijeu, može jednostavno objasniti istovremeno umiljatim i podmuklim ponašanjem te životinje. Koliko vas je puta mačka koju nežno milujete odjednom ogrebala po ruci? U Kini su je, recimo, povezivali sa moćima zla, a u ranom hrišćanstvu sa tamom, požudom i lenošću. Zanimljivo je, međutim, da su razna indijanska plemena u mački videli lukavog i staloženog posmatrača, koji uvek postiže svoj cilj.
Bitno je napomenuti i najnovija saznanja naučnika, gde se kaže da domaća mačka izuzetno neutrališe negativnu energiju na neki neobjašnjiv način. Ona u kući gde živi, jednostavno traži mesta sa takvom energijom. Tako da se savetuje da se pažljivo posmatra gde mačka u kući najviše voli da boravi, i takva mesta treba izbegavati za duže zadržavanje u njima. Kod pasa je situacija potpuno suprotna. Psi traže mesta sa pozitivnom energijom, i takva mesta gde oni vole da borave su preporučljiva i za čoveka.
To što pas laje, a mačka mjauče i prede, takođe ima svoje racionalno tumačenje. Pogrešno je pretpostavljati da pas svojim lajanjem preti. Pre bi se moglo reći da je to upozorenje drugim pripadnicima čopora, uključujući tu i ljude, da se upravo događa nešto što remeti mir i zahteva opreznost. Suprotno tome, ako napada ili se povlači, pas ostaje nem. Hrabar i agresivan pas zaleteće se pravo na vas i ugristi, kao što će i onaj koji želi pobeći otrčati ćuteći. Zvuci zapravo odaju strah ili zbunjenost životinje i ako prate njen napad govore da je ona još uvek pomalo uplašena. Režanje sa iskeženim zubima tipično je za psa koji je umereno uplašen. Kako strah raste, režanje se smenjuje sa lajanjem, piše Moris, objašnjavajući sledeću poruku psa: Hteo bih te napasti (reži), ali mislim da je bolje da pozovem pojačanje (laje). Nasuprot tome, mačka duva iskiće poput zmije, verovatno da bi se time predstavila opasnom i otrovnom. Međutim, zašto prede' Iz zadovoljstva, u šta smo svi uvernei, ali i ako je nešto boli, ako ima trudove ili umire - obično prede glasno i dugo. Predući, mačka nam stavlja do znanja i želju za pažnjom, ili zahvaljuje na njoj. Nekad će biti dovoljno da mačku pozdravite sa nekoliko prijateljskih reči ili je nežno pomilujete, pa da se ova opruži sevajući, pruživši kandže i lagano uvivši rep. Izloživši trbuh, što je za nju inače krajnje opasno, jer time zauzima bespomoćan položaj, ona zapravo poručuje kako u vas ima potpuno poverenje.
Psi su već znatno sumnjičaviji. Nepoznatu osobu, koja ulazi u dvorište ili u kuću, dočekaće lajanjem i nušenjem. Posetioci prirodno smirenih kretnji mogu ih umiriti, ali će zato oni sa nervoznim pokretima kod njih verovatno izazvati reakciju. Zato se i kaže da pas oseća naše raspoloženje, a možda i prepoznaje naše namere.
Mahanje repom takođe spada u mimiku životinja koja ima svoje značenje. U zabludi ste ako mislite da je pas koji maše repom prijateljski raspoložen prema vama i želi vam to na neki način signalizirati. Ne. Životinja time pokazuje osećaj sukoba, odnosno neodlučnosti između dva moguća rešenja. Pas koji maše repom pokazuje, recimo, da bi želeo ostati tu gde jeste, jer je gladan, prijateljski raspoložen ili nasrtljiv, ali istovremeno mora otići jer se boji. Ako mačka mjauče želeći da je pustite napolje, pa kroz otvorena vrata vidi da vani lije kiša, može početi da maše repom. Istrči li napolje, u času ostane ukočena i dok pritom kisne njen rep se miče još više. Međutim, čim bude donela odluku, bez obzira da se vrati nazad u kuću ili hrabro potrči napolje u izviđanje - njen rep će prestati da se miče.