Gijom Apoliner
Strana 1 od 1
Gijom Apoliner
Gijom Apoliner (fr. Guillaume Apollinaire), (Rim 26. avgust 1880. — Pariz 9. novembar 1918), legendarni i kontroverzni francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla. Rodio se kao Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, ali je promenio ime.
Majka mu je poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki, a otac mu je navodno italijansko-švajcarski diplomata koji ga nikad nije priznao.
Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Učesnik je svih pokreta avangarde, jer se nakon završetka školovanja uputio u Pariz, gde postaje ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, gde je pogođen u glavu. Poslat je na oporavak, ali je neprestano stvarao, postavivši svoju dramu "Sisa Tiresijina". Pisao je pesme i prozu.
Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke "Alkohol" i posthumno objavljeni "Kaligrami" gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana "Jedanaest hiljada buzdovana" (Les onzes milles verges) u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi -- oba pola -- kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks i "Iskustva mladog Don Žuana".
Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Bio je optužen za krađu Mona Lize, ali je oslobođen optužbi. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata , sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice.
Izvor:Wikipedia
Majka mu je poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki, a otac mu je navodno italijansko-švajcarski diplomata koji ga nikad nije priznao.
Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Učesnik je svih pokreta avangarde, jer se nakon završetka školovanja uputio u Pariz, gde postaje ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu, gde je pogođen u glavu. Poslat je na oporavak, ali je neprestano stvarao, postavivši svoju dramu "Sisa Tiresijina". Pisao je pesme i prozu.
Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke "Alkohol" i posthumno objavljeni "Kaligrami" gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana "Jedanaest hiljada buzdovana" (Les onzes milles verges) u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi -- oba pola -- kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks i "Iskustva mladog Don Žuana".
Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo. Voleo je da se elegantno oblači. Bio je optužen za krađu Mona Lize, ali je oslobođen optužbi. Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata , sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice.
Izvor:Wikipedia
Re: Gijom Apoliner
Most Mirabo
Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Ljubav nam odlazi s vodom sto mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Protiču dani protiču vremena
Proslost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene
Re: Gijom Apoliner
Lorelaj
U Bahari živela veštica jedna plava
Sve muško poče zbog nje da pati očajava
Sam biskup pozvavši je pred sudije svoje
Jer beše tako lepa oslobodio je
O Lorelaj prelepa alemastih zena
Čijim li si činima reči opčinjena
Život moj je pretežak uklete mi oči
Ko me gleda biskupe taj u propast kroči
Nisu mi od alema oči već od vatre
U vatru ih bacite da te čini zatre
Taj plam o Lorelaj žeže moje grudi
Ti si me opčinila nek ti drugi sudi
Ne smejte se biskupe već molite za me
Bog s vama a mene neka guta plamen
Moj je dragi otišo i tuđinom luta
Ništa mi se ne mili nek me plamen guta
Srce mi je bolesno pa moram da umrem
Ako sebe ugledam moraću da umrem
Srce mi je bolesno jer on nije ovde
Srce mi je bolesno otkada on ode
I biskup tri viteza pozva na presudu
U manastir vodite ovu ženu ludu
Idi Loro mahnita Loro vatrooka
Da ko duvna u crnom čekaš kraj svog roka
I evo sve četvoro sada cestom jezde
Lorelaj ih preklinje oči su joj zvezde
Pustite me vitezi na vrh one hridi
Da svoj lepi zamak još jedanput vidim
Da se još jedanput u reci ogledam
Pa se udovištvu manastirskom predam
Gore joj u vetru kose lepršahu
Lorelaj Lorelaj vitezovi zvahu
A dole se na Rajni u brodiću svome
Moj dragi pojavio Zove Video me
Dragi stiže donosi mir srcu i duši
Ona se tad saže i u Rajnu sruši
Gde Lorelaj prelepe lik joj otkrio se
Očiju boje Rajne i sunčane kose
U Bahari živela veštica jedna plava
Sve muško poče zbog nje da pati očajava
Sam biskup pozvavši je pred sudije svoje
Jer beše tako lepa oslobodio je
O Lorelaj prelepa alemastih zena
Čijim li si činima reči opčinjena
Život moj je pretežak uklete mi oči
Ko me gleda biskupe taj u propast kroči
Nisu mi od alema oči već od vatre
U vatru ih bacite da te čini zatre
Taj plam o Lorelaj žeže moje grudi
Ti si me opčinila nek ti drugi sudi
Ne smejte se biskupe već molite za me
Bog s vama a mene neka guta plamen
Moj je dragi otišo i tuđinom luta
Ništa mi se ne mili nek me plamen guta
Srce mi je bolesno pa moram da umrem
Ako sebe ugledam moraću da umrem
Srce mi je bolesno jer on nije ovde
Srce mi je bolesno otkada on ode
I biskup tri viteza pozva na presudu
U manastir vodite ovu ženu ludu
Idi Loro mahnita Loro vatrooka
Da ko duvna u crnom čekaš kraj svog roka
I evo sve četvoro sada cestom jezde
Lorelaj ih preklinje oči su joj zvezde
Pustite me vitezi na vrh one hridi
Da svoj lepi zamak još jedanput vidim
Da se još jedanput u reci ogledam
Pa se udovištvu manastirskom predam
Gore joj u vetru kose lepršahu
Lorelaj Lorelaj vitezovi zvahu
A dole se na Rajni u brodiću svome
Moj dragi pojavio Zove Video me
Dragi stiže donosi mir srcu i duši
Ona se tad saže i u Rajnu sruši
Gde Lorelaj prelepe lik joj otkrio se
Očiju boje Rajne i sunčane kose
Re: Gijom Apoliner
Lula
Staza je što do zvezda vodi
Čista ni senčena ni svetla
Hodah no nigde ni pokreta
Što tome Mlečnom Putu škodi
Često zbog pertle na sandali
Ili zbog zemnog cveta nekog
Od smisla zvezdanog daleko
Moji bi saputnici stali
A stada porfirogeneta
Klečahu kao bezazleni
Hor od svetaca i poeta
Što su u svodu izgubljeni
No sova beše vodič meni
I ja sam bio nepokretan
Staza je što do zvezda vodi
Čista ni senčena ni svetla
Hodah no nigde ni pokreta
Što tome Mlečnom Putu škodi
Često zbog pertle na sandali
Ili zbog zemnog cveta nekog
Od smisla zvezdanog daleko
Moji bi saputnici stali
A stada porfirogeneta
Klečahu kao bezazleni
Hor od svetaca i poeta
Što su u svodu izgubljeni
No sova beše vodič meni
I ja sam bio nepokretan
Re: Gijom Apoliner
Ljubav, Prezir i Nadanje
Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće
Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće
Re: Gijom Apoliner
Tuga jedne zvezde
Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš
I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane
U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom
Lepa je Minerva moje glave čedo
Krvava mi zvezda večnu krunu pruža
Dno je razum a vrh nebo nepregledno
Glavi gde Boginjo dugo se oružaš
I stoga ja znadem gora zla zacelo
Od te skoro kobne rupe ozvezdane
No nesreća tajna mog bunila vrelo
Veća je od sviju što ih duše hrane
U meni je žarka patnja slična zvezdi
Kao što u svicu gori plamno telo
Ko vojničko srce što Francusku gnezdi
Ko polen mirisni u ljiljanu belom
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu