Srpski put u središte Zemlje

Ivan Nastić (28), valjevac, fizičar i speleolog, prvi Srbin koji je stigao do do sada poznatog dna planete Zemlje, a da to nije okeansko dno. Tako će da piše u nekoj budućoj enciklopediji. I stajaće još statistički podaci da se Nastić spustio u najdublju Zemljinu jamu, znanu imenom Krubera Voronja, tamo negde u Abhaziji, zadnja pošta Gruzija, blizu granice sa Rusijom. Na dubinu od tačno 2.080 metara. „Put u središte Zemlje“ zvala se speleološka misija čiji je Nastić bio član i koja je trajala od 4. do 29. avgusta.



To će, dakle, biti enciklopedijska statistika, a ono što je priča jeste da će se do najdublje tačke sveta kojim hodimo stići gotovo isto tako lako kao i na suprotnu stranu Meseca. Priča, kao što se nekada pričalo o avanturama Amundsena na Južnom polu ili Hilarija na Mont Everestu. Priča o strasti i iskušenjima, o neutaživoj želji čoveka da u cilju saznanja obara nekima neshvatljive rekorde. Pa da krenemo na najdublju tačku planete...

Ivana je, nakon višemesečnih dogovora sa organizatorima ekspedicije i obezbeđivanja dovoljno novca za ovu avanturu, put prvo doveo do Moskve, a onda do luke Soči, gde su se okupljali svi učesnici ekspedicije. Tu su ga sačekale kolege speleolozi, među njima Irci, Španci, Francuzi, Litvanci i Srbi, ukupno 17 speleologa od kojih pet dama. Sledilo je prebacivanje kombijem do granice sa Abhazijom, a odatle prevoz do mesta odakle je prvo trebalo „napasti“ Kavkaz, masiv Arabika na 2.256 metara nadmorske visine, odakle će se kasnije spustiti u najdublji planetarni ponor.

Valjevac priča da put do planine dug 30 kilometara nije bio nimalo naivan, savlađivao je preko 2.000 metara visinske razlike, a većim delom bio je toliko strm da su speleolozi strahovali da će pre pošetka ekspedicije poispadati iz vozila! Posle takve vožnje, trebalo im je još dva dana da pesaka transportuju tešku opremu do mesta gde su formirali bazni logor. Nakon svih savladanih transportnih muka, a pre početka one prave zbog koje su i prešli hiljade kilometara, speleolozi se podeliše u četiri ekipe, žutu, plavu, crvenu i zelenu. Ivan je vodio žuti tim u kojem su bila još dva francuska speleologa i čiji zadatak je bio da ronilačku opremu spusti na dno jame i istraži kanale na 1.340 metara dubine. Malo li je? A gde je tek kraj te mamutske rupčage u Zemlji na 2.080 metara?



Evo kako naš junak opisuje njeno osvajanje:

"Jama Voronja je negde široka i vertikalna, negde uska. U pojedinim delovima nije bilo vode, dok je u drugim bezmalo pljuštala po nama. U najvećem ulasku, u jami smo bili cela četiri dana. Kamp, odakle smo planirali da stignemo na samo dno, nalazio se na 1.410 metara dubine. Spuštanje do dna počelo je u četiri sata ujutro. Obukli smo suva ronilačka odela, preko njih i speleološke kombinezone i posle dve kraće dvadesetometarske vertikale ispod kampa došli do prvog mesta za ronjenje. Ispred nas je bio sifon dugačak tri metra kroz koji se roni na dah. Trebalo je da preronimo sifon i probacimo transportne vreće kroz njega. To nije nimalo prijatno, pošto nismo imali pojma koliko je sifon uzak. A voda je bila, malo je reći, ledena. Posle ronjenja, čekalo nas je spuštanje nizom vertikala, sve do mesta na minus 1.640 metara gde je trebalo skrenuti u jedan bočni kanal jame, s imenom Way to the dream. Koju reč da upotrebim da opišem kako izgleda prolazak sa sve ronilačkom i speleološkom opremom kroz meander širine do 40 centimetara i dužine preko 60 metara, a pri tome si skoro dva kilometra pod zemljom? Nakon njega, bila je pesma na tačno 2.000 metara dubine uzeti uže i poslednji deo Voronje proći bez speleoronjenja. Još 80 metara i na dnu smo, u dvorani pod nazivom Game over", u dahu priča Ivan Nastić.

Već pomalo blatnjava zastava Srbije tako se zavijorila prvi put u Kruberi, zajedno sa zastavom Francuske. Samo dno najdublje jame, opisuje Ivan, potpuno je omeđeno pećinskim. Sve je zasuto sitnim svetlosivim peskom, koji, kada se obasja speleološkim svetlom, izgleda kao da je od zlata. Prizor koji mogu da dočaraju samo fotografije. Ostavljene bez daha, u neopisivoj sreći, brzo ih je osvestila hladnoća do kostiju, već dobro natopljenih vodom i znojem, kao i saznanje da uskoro kreće novi put dug preko dva kilometra, ali u suprotnom pravcu, uzbrdo! A silazak dole, kaže Ivan, naspram izlaska napolje iz jame i penjanja sa teškim transportnim vrećama je med i mleko!

„Pri izlasku uglavnom sam brojao avalske tornjeve. Prošle godine smo imali priliku da učestvujemo u izgradnji Avalskog tornja, pa je to bio jedan veliki poznati reper... Još šest avalskih tornjeva da se popnem… ili 5, 4, 3, 2, 1... Nekako mi je bilo lakše kad stalno računam. Prođem tek po par metara uz uže, bez mogućnosti da se oduprem nogama o stene, a zatim stanem i borim se za dah. Mislim da sam u tim trenucima potpuno dehidrirao, a izlaz na površinu, o kojem sam maštao, bio je tek stotinak metara iznad mene. Konačno, valjda poslednjim atomima snage, bio sam napolju. Vedra, mesecom osvetljena avgustovska noć. Milioni zvezda na nebu. Neopisivo“, završava Ivan.

Nakon uspešno završene misije, zasluženo slavlje priređeno je na obali mora Abhazije. Pa onda opet avion za Soči, dalje za Moskvu i najzad - doček u Beogradu.



Izvor: Blic.