Rak pluća

Tumori pluća mogu biti maligni (zloćudni) i benigni (dobroćudni).



Rak pluća je zloćudni tumor. Nije zarazna bolest i ne može se preneti sa čoveka na čoveka.



Zloćudni tumori sastoje se od patološki izmenjenih ćelija koje imaju mogućnost da se šire izvan mesta na kome su nastale. Ako se tumor ne leči na vreme, može napasti i uništiti okolno tkivo. Ponekad se ćelije putem krvnih ili limfnih sudova prošire sa mesta primarnog tumora, dolazeći tako do drugih tkiva i organa, gde svojom daljom deobom stvaraju novi tumor, koji se naziva metastaza.



Među najčešće faktore rizika u nastajanju raka pluća spadaju pušenje, životna sredina (aerozagađenje) i genetska predispozicija (nasledna sklonost).


Najvažniji i najčešći simptomi raka pluća jesu: uporan kašalj, iskašljavanje sukrvičavog ispljuvka, bol u grudima pri kašljanju ili dubokom disanju, otežano disanje, upala pluća koja ne prolazi posle terapije ili upale pluća koje se ponavljaju na istom mestu, kao i gubitak apetita i telesne težine.



Ti simptomi mogu biti uzrokovani i drugim oboljenjima, koja nemaju veze sa rakom, ali ako se pojavi bilo koji od njih, treba se obratiti lekaru.



Dijagnoza raka pluća postavlja se na osnovu rezultata dijagnostičkih procedura:

radiografski snimak pluća
citopatološki pregled ispljuvka
Bronhoskopija je osnovna i nezaobilazna dijagnostička metoda za ispitivanje i proveru stanja disajnih puteva i uzimanje uzoraka ćelija. Pregled traje svega nekoliko minuta. Izvodi se u lokalnoj anesteziji, a lokalni anestetik nanosi se u zadnji deo usne duplje u obliku spreja. Bronhoskopija se izvodi i u opštoj anesteziji, kada se koristi čvrsti (rigidni) bronhoskop, i tada je neophodno da pacijent ostane u bolnici nekoliko dana.
CT skener je bezbolna i bezopasna metoda pregleda kojom se utvrđuje tačna lokalizacija i veličina tumora ili proširenost oboljenja.
Medijastinoskopija je hirurška metoda pomoću koje hirurg kroz mali rez na koži vrata i preko jedne cevi koja ulazi u grudni koš obavlja pregled područja sredogruđa (medijastinuma) i limfnih čvorova blizu pluća. Medijastinoskopija se radi u opštoj anesteziji, uz kraći boravak pacijenta u bolnici.
VATS (videoasistirana torakoskopija) takođe je hirurška metoda, koja podrazumeva pravljenje malog reza na koži zida grudnog koša i ubacivanje optičkog instrumenta u unutrašnjost grudnog koša da bi se direktno videla pluća sa plućnom maramicom i da bi se sa sumnjivih mesta uzeli odgovarajući uzorci.
Biopsija (punkcija) pluća obično se izvodi na odeljenju radiologije, najčešće za vreme CT snimanja. Daje se lokalni anestetik da bi se umrtvila određena regija. Tankom iglom ulazi se kroz kožu u pluća, što se prati rendgenom. Pri tome se uzima uzorak ćelija koji se pregleda pod mikroskopom.


Svi uzorci tkiva dobijeni dijagnostičkim metodama (bronhoskopija, transtorakalna punkcija ili biopsija tumora, biopsija ili punkcija perifernih limfnih žlezda, medijastinoskopija, pleuroskopija sa biopsijom plućne maramice, videoasistirana torakotomija) podvrgavaju se odgovarajućim citološkim, patohistološkim i imunohistohemijskim ispitivanjima, u cilju utvrđivanja dijagnoze, stepena maligniteta (zloćudnosti) i stadijuma proširenosti bolesti.



Scintigrafija kostiju je radioizotopska dijagnostička metoda koja pokazuje bilo kakva abnormalna područja kostiju. Radi se uvek kada postoji klinička sumnja na koštane metastaze.


Lečenje raka pluća

Lečenje raka pluća zavisi od njegove vrste (tipa tumora), veličine i lokalizacije, stepena proširenosti (da li se proširio izvan pluća), opšteg zdravstvenog stanja bolesnika i pridruženih bolesti (srčane bolesti, bubrežne bolesti, šećerna bolest, bronhitis, bronhijalna astma itd.).



Rak pluća leči se hirurški (operacijom), radio-terapijom (zračenjem) i hemioterapijom (citostaticima). Te metode moguće je sprovoditi izolovano ili zajedno, a hirurško lečenje ponekad se može kombinovati sa zračnom terapijom ili hemioterapijom.



Hirurško lečenje raka pluća (operacija)



Hirurško lečenje raka pluća (operacija) primenjuje se kada se bolest nije proširila izvan tog organa i može se tako ukloniti iz organizma, a preostali deo pluća pacijentu omogućiti normalan život. Brzina oporavka nakon operacije je individualna: neke osobe brže se oporave, druge sporije. Najčešće je potrebno nekoliko nedelja da bi se bolesnik potpuno oporavio od operacije raka pluća. Svaka veća operacija, bez obzira na to koliko je uspela i neophodna, praćena je u postoperativnom toku odgovarajućim teškoćama i problemima.



Iz rane izlaze drenovi koji se obično uklanjaju dva do sedam dana posle operacije. Intravenska infuzija daje se nekoliko dana da bi se održala ravnoteža tečnosti u organizmu, dok pacijent nije sposoban da ponovo normalno jede i pije. Redovnim rendgenskim snimanjima prati se i kontroliše da li pluća funkcionišu kako treba. Prisustvo bola i nelagodnosti normalna je pojava, može trajati i nekoliko nedelja posle operacije. Pacijent se obično otpušta kući sedam do 14 dana nakon operacije, zavisno od njegovog stanja.



Radio-terapija (zračna terapija)



Zračnom terapijom uništavaju se ćelije raka, dok u isto vreme nanose neznatnu štetu normalnim ćelijama. Broj tretmana i trajanje terapije zavise od vrste i veličine tumora i određuje ih radio-terapeut. Zračna terapija primenjuje se kada se zbog odmaklog stadijuma bolesti ne može pristupiti operativnom lečenju ili u slučajevima kada se radi o tumorskom zahvatanju dušnika i velikih disajnih puteva. Ponekad se zračna terapija primenjuje i nakon operacije, ali samo kada su tumorom zahvaćene limfne žlezde sredogruđa.
Postoje dve vrste zračne terapije.



Spoljašnje (transkutano) zračenje



Spoljašnje (transkutano) zračenje podrazumeva njegovo usmeravanje iz spoljašnje sredine u pluća.



Pre početka zračenja na koži se nacrtaju oznake, a one radiološkom tehničaru koji sprovodi zračnu terapiju omogućuju da tačno usmeri zrake na određeno mesto. Oznake moraju ostati vidljive tokom ukupnog tretmana. Ponekad se na koži ostavljaju trajne male oznake koje će u daljim tretmanima biti od pomoći radio-terapeutu. Na početku zračne terapije pacijentu se daju tačna uputstva kako da vodi računa o koži predela koji se zrači. Naime, ona na tim mestima postaje crvena, suva, osetljiva, sa prisutnim svrabom, duže nakon zračenja ima mrku pigmentaciju.



Tretman traje svega nekoliko minuta. Zračna terapija nije bolna, ali pacijent za to vreme mora ostati potpuno miran.



Tokom spoljašnje zračne terapije pacijent ne postaje radioaktivan, stoga je tada potpuno bezbedno biti sa drugim osobama i sa decom.



Unutrašnje zračenje (brahiterapija)


Unutrašnje zračenje (brahiterapija) primenjuje se ako tumor začepi jedan od velikih disajnih puteva i tako uzrokuje bezvazdušnost (atelektazu) pluća. Unutrašnje zračenje je jednostavan način otvaranja disajnog puta. Sonda u vidu tanke cevčice, na koju se kasnije priključuje izvor zračenja, privremeno se postavlja na određeno mesto u disajnim putevima pomoću bronhoskopa. Uklanja se odmah posle tretmana. Obično je potreban tretman ili dva u razmaku od jedne sedmice. Nakon unutrašnjeg zračenja pacijent je blago radioaktivan nekoliko dana pa se neke mere predostrožnosti moraju preduzeti.



Najčešći neželjeni efekti zračne terapije jesu:

mučnina i povraćanje (mogu se ublažiti lekovima koji se nazivaju antiemetici);
bolovi u grudnom košu;
gubitak apetita (obroci se mogu zameniti visokokaloričnim napicima);
otežano ili bolno gutanje (traje nekoliko dana, a nastaje kao posledica ozračenosti jednjaka pa u takvim slučajevima obično pomaže uzimanje hladnog mleka ili jogurta);
zamor i malaksalost (treba se odmarati što više);
simptomi kao kod gripa.


Te nuspojave mogu biti blage, ali i veoma izražene, što zavisi od doze zračenja koja se prima i od dužine terapije.



Hemioterapija (citostatska terapija)



Hemioterapija predstavlja upotrebu antikancerskih (citotoksičnih) lekova u cilju uništenja ćelija raka. Traje nekoliko dana, a zatim sledi period odmora od nekoliko nedelja da bi se organizmu omogućio oporavak. Broj ciklusa hemioterapije što se prima zavisi od vrste raka od koje pacijent boluje i od reakcije na lečenje. Hemioterapija može se dati u ambulantnim uslovima (dnevna bolnica), ali ponekad zahteva i boravak pacijenta u bolnici nekoliko dana.



Hemioterapija može uzrokovati neprijatne neželjene efekte. Kod većine bolesnika oni su blagi i mogu se dobro kontrolisati lekovima koji ubijaju ćelije raka, ali istovremeno deluju i na zdrave ćelije u organizmu. Neželjeni efekti (nuspojave) hemioterapije jesu:

leukopenija (smanjenje broja belih krvnih zrnaca), koja nastaje kao posledica hemioterapije, zbog čega se sedam do 15 dana nakon primene citostatika obavezno kontroliše krvna slika;
anemija (malokrvnost) nastaje usled poremećaja broja normalnih ćelija krvi te se tokom hemioterapije često kontroliše krvna slika; u lakšim slučajevima leči se uzimanjem odgovarajućih lekova, a u teškim se daje transfuzija;
mučnina i povraćanje mogu se ublažiti ili ukloniti lekovima antiemeticima;
gubitak kose, iako privremena pojava, veoma nepovoljno utiče na psihičko stanje pacijenta (Kosa najčešće ponovo izraste tri do šest meseci nakon terapije, a tokom tog perioda mogu se nositi perike ili razni šeširi i kape);
gubitak apetita tokom hemioterapije česta je pojava. U tom slučaju obrok treba zameniti visokokalorijskim napicima ili uzimati kuvanu mekanu ili pasiranu hranu;
osetljivost usne duplje, ulceracije i krvarenja, ukoliko se pojave, mogu se ublažiti ili ukloniti ispiranjem usta dezinfekcionim sredstvima;
podložnost infekcijama takođe je česta; ako se pojavi povišena telesna temperatura (preko 38 ºC), treba se javiti svom lekaru ili osoblju koje daje hemioterapiju;
zamor i malaksalost individualne su pojave jer neki imaju osećaj da mogu voditi normalan život za vreme lečenja, ali mnogi se osećaju veoma umorno i moraju usporiti ili odložiti svoje fizičke aktivnosti.


Laserska terapija i stentovi



Ponekad rak pluća stvara osećaj otežanog disanja i gušenja, najčešće zbog začepljenja dušnika (traheje) i velikih disajnih puteva tumorskim rastom. Ukoliko se tumor može ukloniti, to se najčešće sprovodi laserskom terapijom, njegovim spaljivanjem i uklanjanjem.



Laserska terapija ne odstranjuje tumor u potpunosti, ali eliminiše simptome kao što su otežano disanje i gušenje. Ona se obično izvodi u opštoj anesteziji, putem bronhoskopije, i obično nema jačih neželjenih efekata.



Ponekad je suženje i zatvaranje disajnog puta izazvano pritiskom na njega spolja pa se za uklanjanje te pojave primenjuje mala naprava zvana stent. On se postavlja u unutrašnjost disajnog puta kako bi ga držao otvorenim, ostaje u njemu stalno i ne izaziva veće poteškoće.



Simptomatska terapija



Podrazumeva lečenje simptoma, tj. subjektivnih tegoba bolesnika koje su uzrokovane kako osnovnom bolešću tako i primenom odgovarajuće antitumorske terapije. Cilj terapije je da se eliminišu ili ublaže tegobe kako bi kvalitet svakodnevnog života obolelog bio što bolji. Od svih lekova koji se koriste najveću ulogu imaju oni protiv bola, tzv. analgetici, koji se daju po određenoj proceduri. Uvode se od slabijeg prema jačem, po potrebi kombinuju i daju u takvim razmacima da spreče nastajanje bola.



Saveti lekara



Nakon što napustite bolnicu, vaš lekar zakazaće preglede radi praćenja vašeg stanja. Na tim pregledima važno je da kažete lekaru imate li neke nove tegobe i probleme vezane za bolest.



Najvažnije je da obratite pažnju na karakter i jačinu bola, na otežano disanje i kašalj, a posebno postoje li u ispljuvku tragovi krvi.



Pregledi se obavljaju na svaka dva-tri meseca kod nadležnog pulmologa-onkologa koji određuje vrstu i dužinu antitumorskog lečenja. Na pregled obavezno treba poneti novi snimak pluća, nalaz krvne slike, EKG i ultrazvučni snimak stomaka, dok se ostali pregledi (CT grudnog koša, CT mozga, scintigrafija kostiju) obavljaju po potrebi, i to na zahtev pulmologa. Takođe je obavezno poneti prethodne nalaze, specijalistička mišljenja i otpusnicu iz bolnice. Kada nakon pregleda dobijete izveštaj lekara specijaliste, treba da se javite svom ordinirajućem lekaru koji će sprovesti prepisanu terapiju.



Kod većine obolelih od raka ishrana je otežana zbog gubitka apetita i neželjenih efekata citostatske i zračne terapije kao što su mučnina, povraćanje i gubitak osećaja ukusa. Zbog toga ishrana mora biti prilagođena stanju bolesnika. U svakom slučaju, dobra ishrana podrazumeva unošenje neophodnih belančevina, kalorija i vitamina (posebno C i A), čime se sprečava gubitak telesne težine i pospešuje oporavak. Zato se generalno kod obolelih od raka ne preporučuje makrobiotička i vegetarijanska ishrana. U svakom slučaju, najbolje je da zatražite savet lekara pre nego što počnete da uzimate supstance koje se danas reklamiraju kao zaštitna sredstva (vitamini, antioksidansi, sredstva za poboljšanje imuniteta, aloja itd.).

Kamenica - Institut za plucne bolesti