Poreski udar na siromašne

Veći porez na imovinu ima smisla u bogatim zemljama, ali ne i u siromašnoj Srbiji. Najavljene izmene samo pokazuju nemoć ljudi koji vode poresku politiku i one će najviše pogoditi penzionere i siromašnije stanovnike gradova, posebno u Beogradu, u kom živi 68 odsto svih penzionera u Srbiji, kaže za „Blic” Božidar Raičević, poreski ekspert i profesor Pravnog i Ekonomskog fakulteta u penziji.



Matematika je neumoljiva i ona jasno pokazuje da će smanjenje stope amortizacije i znatno manje oslobađanje po osnovu poreskog kredita (broja članova domaćinstva) mnogo više pogoditi siromašnije slojeve stanovništva. Naime, tačno je da će vlasnik vile na Dedinju ubuduće plaćati možda i celih 1.000 evra veći porez nego ranije, ali to je za njega procentualno povećanje od najviše 20 do 30 odsto. S druge strane, neki usamljeni penzioner koji živi na periferiji Beograda u prosečnom stanu starom pet-šest decenija dobiće duplo veći poreski račun nego do sada. Šta će takvom čoveku, kome dve godine nije povećana penzija, značiti povećanje sa hiljadu na dve hiljade dinara, suvišno je komentarisati.

Profesor Raičević kaže da priče o dodatne tri milijarde dinara, koje će se sliti u budžet od povećanja poreza na imovinu, predstavljaju račun bez krčmara.

- Naplata svih poreza u Srbiji je manja od 50 odsto. Direktor Uprave javnih prihoda Beograda javno je obelodanio podatak da je porez na imovinu u glavnom gradu platilo 58 odsto građana. I sada oni neplatišama opraštaju kamatu. To je sramota. Znači da smo mi koji redovno izmirujemo obaveze prema državi budale. Zašto ne objave ko su ti što ne plaćaju. Ja ne mogu da verujem da Poreska uprava Starog grada nije u stanju da Aci Buliću uruči poresko rešenje. A takvih Bulića ima na hiljade. A kako i da im uruči kad su, na primer na Čukarici, poreska rešenja za ovu godinu stigla tek pre dvadesetak dana. A na njima piše da treba platiti do 15. maja. Dokle ćemo mi obični građani da snosimo teret nesposobnosti poreskih organa - pita se Raičević, koji smatra da je haos u poreskom sistemu posledica činjenice da je posao ubiranja poreza prepušten lokalnoj samoupravi, a po njegovom mišljenju, morao bi da bude centralizovan.

Slično Raičeviću i Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, smatra da su lokalne samouprave krive što deo privrednika ne plaća poreze. Tolerisanje dugova, kaže Atanacković, nije ništa drugo do poruka da obaveze ne treba plaćati. Što bi ljudi plaćali račune ako ih ne plaćaju Vlada i Predsedništvo, s gorčinom dodaje Božidar Raičević.

U analizi perspektiva poreskog sistema u Srbiji, u delu koji se odnosi na porez na imovinu (autori Toni Levitas i Dušan Vasiljević iz USAID-a i Aleksandar Bućić iz Stalne konferencije gradova i opština), konstatuje se da su prihodi od poreza na imovinu u Srbiji, prema učešću u BDP-u, upola manji nego u zemljama OECD-a. U strukturu prihoda gradova i opština ovaj porez čini pet odsto (u zemljama OECD-a 10 do 15 odsto), a prosečna poreska obaveza po osnovu poreza na imovinu u 2009. iznosila je svega 2.600 dinara.

Analiza je pokazala da postojeći sistem oporezivanja nekretnina ima čitav niz nedostaka. Tako, prema evidenciji iz 2006. u Srbiji ima oko 1.700.000 nekretnina, uključujući i gradsko građevinsko zemljište, čiji su vlasnici fizička lica, a među njima je svega 19.021 tzv. kuća za odmor. Svi koji iole poznaju Srbiju znaju da toliko vikendica ima samo u okolini Fruške gore, a autori analize procenili su da od ukupnog broja nekretnina u Srbiji između 40 i 50 odsto nije popisano, a samim tim nije ni obuhvaćeno poreskim sistemom.

Nažalost, najavljena reforma poreskog sistema ne bavi se previše ni problemom evidencije, a ni pitanjima vezanim za povećanje efikasnosti naplate poreza na imovinu, koja je sada na nivou od svega 50 odsto. I što je najgore, cilj koji je Ministarstvo finansija označilo kao primaran – povećano poresko opterećenje imućnijih građana – biće ostvaren samo malim delom, a pravi efekti izmenjenog načina obračuna poreza na imovinu biće sasvim suprotni.