Beli luk i slanina - Moć Prirode

UPOTREBA BELOG LUKA U NARODNOJ MEDICINI

Prof Dr. Jovan Tucakov

“Protiv kolere i tifusa dobro je svaki dan jesti beli luk – tvrdi stari P. Smiljanić iz Kaća. »Kad sam ja bio soldat u prvom svetskom ratu, uvek mi je moja baba slala slanine i belog luka na Pijavu, na front, i nikad nisam bio bo1estan. Beli luk je dobar protiv svake bolesti. Naročito ga je dobro jesti izjutra na gladno srce zajedno sa kiselim mlekom: u ovčije kiselo mleko natuca se belog luka pa se to jede s lebom. Leti kod nas u ritovirna bilo je mnogo trbobolje i groznice i deca su mnogo umirala od te rdjave vode. Godinama sam pio vodu iz Dunava, iz bara, jendeka i ritskih jama, čuvajući kao dete tudje ovce i svinje. Da nije bilo belog luka i slanine, ne bi mene danas posle osamdeset i toliko godina sunce grejalo


“Nema tog proliva i srdobolje koji se ne mogu izlečiti belim lukom i hrastovom korom. Mlada hrastova kora se ceo dan kuva u vodi u novom loncu, ocedi i pije zajedno s mlekom .. . ‘, tvrde naši planinci i brdjani.

U Sremskoj Posavini, koja je često plavljena i zbog toga ima mnogo močvara i nezdravih bunara, gotovo svi stanovnici tih krajeva tvrde da je dobro jesti beli luk kao preventivno sredstvo protiv malarije, barske groznice, tifusa i svih drugih bolesti koje se javljaju kao posledica poplave i nezdrave vode.

Čim se kod nas pojavi neka zaraza, odmah se po vozovima, tramvajima i skupovima mnogo oseća miris belog luka. Beli luk upotrebljavaju i za lečenje organa za disanje;čim neko počne kijati i kašljati, uvek će se naći neko od starijih i iskusnijih da mu preporuči da jede bell luk: stucan beli luk se pomeša sa sirćetom ili s medom; ta smesa se stavlja bolesniku na tabane i često menja, čim luk izgubi miris. Neki daju bolesniku da pojede malo od te smese.




U gradovima znaju za upotrebu belog luka za lečenje obolelog srca i krvnih sudova. Upotrebljavaju ga na razne načine, počev od raznih sosova, spanaća i drugih jela s mnogo belog luka, pa sve do potapanja iseckanog belog luka u rakiju ili u alkohol. Tu se drži desetak dana i pije u obliku kapljica, baš kao pravi lek (tinktura) kupljen u apoteci na lekarski recept.

Maslinov list, rutvica, imela i beli luk su danas u mnogim našim gradovima narodni lekovi protiv arterioskleroze, nesvestice, nervoze srca, lupanja srca itd.

I neke živčane bolesti leče belim lukom. Protiv glavobolje, nesvestice, muke, gadjenja (trudnih žena) i sipnje upotrebljavao se ovaj lek: utuca se dosta belog luka i žeže (lista koprive) i pomeša s blagim sirćetom. Ovo je dobro da se miriše, da se njim trljaju slepočnice, vratne žile, ramena, vrat i celo telo, da se stavlja na glavu, tabane i dlanove. Kad neko mnogo nazebe, na njivi prokisne, pa ga boli glava i celo telo, onda ga tom “špecijom« celog treba snažno trljati dok mu koža ne pocrveni, a onda ga po celom telu namazati finim zejtinom, dobro utopliti i dati mu pola litra kuvanog toplog cmog vina s biberom da se u postelji preznoji.

U šajkaškim selima u Bačkoj ovako se leči glavobolja i nesvestica:dve šake belog luka utucati i pomešati s dovoljnom količinom blagog vinskog sirćeta. U to se umaču čiste bele krpe i stavljaju bolesniku na teme i telo, a dobro je tom smesom protrljati slepoočnice i vrat i stavljati je pod nos da je bolesnik duboko udiše.

Belim lukom leče organe za varenje. Još više se beli luk smatra kao preventivno sredstvo za jačanje trbušnih organa. Dobar apetit se vraća upotrebom belog luka. Beli luk upotrebljavaju i protiv neuredne stolice. Čobani, pastiri, subaše (poljski čuvari) i poljski radnici, naročito za vreme velikih letnjih žega smatraju salatu od krastavca s belim lukom i kiselim mlekom za najzdraviju hranu. »Ništa nije gore nego kad se za vreme žetve neko prevari pa se najede šunke ili žežene slanine. Niko ga ne može napojiti. Mora jedno čeljade po vasceli dan da mu vuče vodu za piće. Za dan dva svi ti ljudi dobiju takve prolive da postaju potpuno nesposobni za rad … « , kažu poljski radnici.

Beli luk, sam ili zajedno s drugim narodnim lekovima, upotrebljava se protiv crevnih parazita. To i školska medicina s uspehom primenjuje za lečenje dečijih glista (oksiura). U raznim selima u Šajkaškoj ovaj lek se različito spravlja i upotrebljava: .izaberu se tri najlepše, najkrupnije i najjedrije glavice belog luka (ili devet najsitnijih glavica, dakle, trojstvo, tri ili tri puta tri; tako mora biti da bi bilo leka). Što je luk ljući, tim je bolji. Luk se oljušti i istuca u tucaniku. Zatim se dve pune šake bundevinog semena oljusti i isto tako sitno istuca. Jedno s drugim se pomeša, prelije čistim vinskim sirćetom i kupovnim zejtinom i izjutra odjedanput na gladno srce sve pojede. Ako je oboleli gadljiv, treba mu odmah dati čašicu vina ili rakije da ne bi lek povratio. Posle pola sata se popije što više rasola. Ako glava pantljičare ne izadje, isti lek na isti način treba ponoviti kroz dva do tri dana. Deci se daju manje količine ovog leka.

Sličnu upotrebu belog luka zabeležio sam u mnogim selima u Bačkoj, Banatu, Srbiji, Bosni i u drugim krajevima. Ovaj način je veoma blizak upotrebi anthelmintika u naučnoj medicini. Bundevino seme je narodni lek protiv crevnih parazita, lek koji počinje da priznaje i naučna medicina. Bundevine seme je jedini naš anthelmintik koji nije otrovan za čoveka i domaće životinje. Raso je odlično, bezbolno i vrlo prijatno sredstvo za čišćenje. I naučna medicina daje posle anthelmintika gorku so ili, eventualno, ricinusovo ulje za čišćenje, ali je raso mnogo prijatniji.

Gradjani i školovani ljudi u selima često znaju i za klistiranje dece mlekom u kome je prokuvano nekoliko češnjeva belog luka. To radi i školska medicina, i smatra se da je to najefikasniji i najmanje opasan način isterivanja dečjih glista.


Nekad je u Vojvodini i drugim ravničarskim vodoplavnim krajevima bilo mnogo više oboljenja od crevnih parazita, jer niko nije imao nužnik, a stoka je sva išla na pašu. Tako su se fekalije (izmet) nesmetano raznosile i zaražavale ljude i domaće životinje. Nekad je bio običaj, a to je, kažu, još ponegde i danas, da se preko zime jedu pečene semenke od bundeva. Na svakom prelu i selu , sedeljci i drugoj dangubi i veselju« svi gosti i domaći vade iz džepova semenke od bundeva, ljušte ih i jedu zajedno s belim lukom.

Mozda je, eto, to bila neka preventivna mera, nesvesna predohrana protiv crevnih parazita, kao i česta upotreba belog luka, presnog ili kao začina u svim jelima, zatim majkine dušice, konjskog bosiljka, čubra i drugih začina koji svi manje ili više deluju kao lekovi protiv crevnih parazita. I danas se na gradskim ulicama prodaju semenke od bundeva.

I to je jedno pitanje koje treba u nas proučiti. Jer higijenske prilike bile su nekad u nas jadne i mizerne.

. .

Jedan naseljenik iz okoline Novog Sada, poreklom sa Čakora iznad Peći, tvrdi da bolje vidi otkako jede beli luk: “Meni je 83 godine i još dobro vidim i sve mogu da radim, jer sam .u prvom svetskom ratu ČUO da je beli luk lekovit i da starijim ljudima popravlja vid. Kažu tamo kod mene, u Novšićima, da beli luk obnavlja i jača krv.«

Bolesnu džigericu ovako leče: bolesnik treba svaki dan izjutra, uveče i u podne da jede pomalo belog luka i slanine. Da mu to ne bi dosadilo i da rnu se jelo ne ogadi, bolesniku treba davati i kiselog mleka. Leti mu davati salatu od mladih krastavaca s kiselim mlekom i belim lukom; umesto vode da pije čaj od hajdučke trave. To bolesniku otvara apetit, bolje jede i brže ozdravi.

»Mi čobani malo jedemo kuvanja. živimo od hleba, slanine i belog i crnog luka. Celog veka smo pored ovaca pa mnogi od nas ne mogu da piju mleko .. . « – pričaju pastiri u Bačkoj i Banatu.

Čobani i ratari peku prženice od hleba, nakaplju prženu slaninu i prženicu namažu belim lukom. To je za njih prava poslastica. (Vojvodjanski brusketi – primedba redakcije)

Posna jela se uvek začine belm lukom, naročito žuti pasulj, sirotinjska hrana. Piktije bez belog luka nisu nikakve. Kobasice i drugi kobasičarski proizvodi, riblja čorba i mnoga druga gurmanska jela uvek imaju i belog luka.

Naši ljudi u zarobljeništvu najviše su tražili da im se šalje slanina i beli luk, jer su verovali da će ih to sačuvati od boleština i da će se vratiti svojim domovima.

. . .

Odlomak iz knjige „Lečenje biljem“ od pokojnog akademika Prof. Dr Jovana Tucakova.