Hrišćanski dom i obeležja

Najbitnije obeležje jednog hrišćanskog i pravoslavnog doma, pre svega, jeste da je dom osvećen. Pored toga, hrišćanski dom treba da ima: ikonu, kandilo, čirak i sveću, slovo, kadionicu, bosiljak i tamjan, Sveto pismo i Molitvenik.


Osvećenje doma

Kada se jedna kuća ili stan sagradi, okreči, ulepša, i kada se nameste stvari, i kada u njemu porodica započne život, potrebno je izvršiti osvećenje doma.To osvećenje vrši nadležni sveštenik. Osvećenje se vrši na sledeći način:
Pozove se nadležni sveštenik, u nekim krjevima se poziva obavezno i kum. Na stolu u najsvečanijoj prostoriji gde su ikone, postavi se sto pokriven stolnjakom, a na stolu sveća, kadionica, tamjan, činija sa vodom za osvećenje, bosiljak, jedna posuda sa malo brašna, jedna čaša ulja (zejtina), četiri male svećice koje se na osvećenju pale i lepe na zidove stana i jedan mali štapić, na vrhu obavijen vatom, za pomazivanje zidova osvećenim uljem. Osvećenje se vrši u svako doba dana. U molitvama na osvećenju, sveštenik se moli za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana, naročito dece, za slogu, za ljubav, razumevanje među ukućanima i za svako dobro koje hrišćani mole od Boga.







Ikona

Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu. Pored ikone krsne slave, poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije, a može i ikona nekog drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje ikona Svetog Save, ikona preslave i slično. Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl.
Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u slikanju ikone. Nažalost, ikone se kod nas prodaju na pijacama i vašarima, pa je i tu zavladao neviđeni kič i neukus, pa likovi na takvim ikonama više liče na karikature nego na svetitelje. Zato je preporučljivo ikone kupovati u crkvama i crkvenim prodavnicama.
Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi nekoliko nedelja. Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Dobro je da pred ikonom stoji manji stočić na kome bi stajale sve gore pomenute stvari i predmeti. Ispred ikone se obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.


Kandilo

Kandilo se postaalja ispred ikone. Pali se uoči, i na dan svakoga praznika i svake nedelje, a može goreti neprestano. Kandilo obično pali i održava domaćica. Kandilo i plamen na njemu simvolizuju svetlost nauke Hristove i svetlost života svetitelja pred kojim se kandilo pali. Istovremeno podseća, sve u kući da i oni treba da žive svetlim i čistim životom. Oni koji imaju u kući kandilo znaju kakvu neponovljivu duhovnu atmosferu uoči praznika i nedelje stvara drhtavi plamičak kandila. Naročito se to urezuje u detinju dušu, i ostaje kao najdraža uspomena iz detinjstva do kraja života. Ta atmosfera je nepresušna inspiracija svim umetničkim i pesničkim dušama i mnoga velika dela su stvorena inspirisana tom drhtavom i nezaboravnom svetlošću i igrom senki domaćeg kandila.


Čirak i sveća

Bez sveće se ne može izvršiti ni jedan obred, ni molitva u kući. Čirak i sveća stoje na počasnom mestu u kući i pale se uvek pred molitvu. Domaćin pali sveću na sledeći način: Najpre se prekrsti, pomene Boga i svoju krsnu slavu, celiva i pali sveću. Sveća za slavu se gasi pomoću vina, a manja sveća duvanjem, ili se vlažnim palcem i kažiprstom stisne plamen i fitilj koji gori. Plamen sveće ima istu simvoliku kao i kandilo.


Slovo, anafornik, prosfornik

Slovo je drveni pečat koji se utiskuje u slavski kolač. Slovo se, isto kao ikona, nosi u crkvu na osvećenje. Na pečatu su urezana slova: IS HS NI KA što znači Isus Hristos pobeđuje.


Bosiljak

Bosiljak je aromatična biljka, prijatnog mirisa, koja se gaji u baštama i cvećnjacima. Bosiljak se nabere složi u buket (kitu) uveže se u struku i osuši. Takav se čuva preko cele godine i iznosi se kada sveštenik sveti vodicu da njime kropi ukućane. Bosiljak i njegov prijatni miris simvolizuju blagodat Duha Svetoga


Kadionica, žar i tamjan

Kadionica u domu je obično ručna, napravljena od zemlje ili metala, i ima raznih oblika koji su u skladu sa hrišćanskim duhom. U kadionicu se stavlja žar od drveta (od uglja ima neprijatan miris) i na žar se stavlja tamjan koji širi prijatan i blagouhan miris. Pošto u gradovima često nema žara, potrebno je nabaviti specijalni briket u kolutićima koji zamenjuje žar i vrlo je praktičan.
Kadionica i žar u njoj, simvolizuju našu žarku ljubav prema veri i toplotu naše hrišćanske duše. Miris tamjana simvolizuje blagodat Svetoga Duha
Kadionica se upotrebljava prilikom svake molitve. Domaćin kadi, držeći u desnoj ruci kadionicu i njome čini znak krsta. Kadi se prvo stariji pa mlađi. Kadionica se takođe drži na svečanom mestu u kući.


Sveto pismo - Biblija

Ne može se u hrišćanskom svetu zamisliti dom bez Svetog pisma. Na hrišćanskom Zapadu u svakoj hotelskoj sobi, kraj uzglavlja, ima Sveto pismo, koje stoji gostu na raspolaganju da može da, pročita jedan odeljak iz ove svete knjige i da se tako duhovno okrepi. Nažalost, kod nas Sveto pismo, nije baš česta knjiga u domovima. Zato treba nastojati da svaki dom ima ovu knjigu. Na tome, naravno, treba najviše da rade sveštenici i crkva. Naročito zbog naše dece, omladine i budućnosti ovog naroda. Ne može se razumeti istorija, filosofija, umetnost, književnost, muzika, jednom rečju sveukupna civilizacija, bez Biblije. Biblija ili Sveto pismo (to su nazivi za istu knjigu), ima ne samo kulturni, već, pre svega, duhovni, molitveni, religiozni i vaspitni karakter. Da bi mlad čovek lakše ušao u čudesni svet Biblije, naša crkva je štampala knjigu "Ilustrovana Biblija za mlade", sa kojom se duh Svetog pisma lako razumeva i brzo shvata. Zato je dobro, da ovu knjigu ima svaka srpska kuća, prvenstveno zbog dece i omladine. Inače, Sveto pismo je najsvetija, najvrednija, najstarija i najrasprostranjenija knjiga u istoriji sveta, štampana i danas se štampa u milionskim tiražima širom naše planete.


Molitvenik

Molitvenik je obično manja džepna knjižica, u kojoj su štampane molitve za razne prilike, potrebe, i vreme u životu jednog hrišćanina Poželjno bi bilo da tu knjižicu ima svaka kuća. Molitvenik stoji pred ikonom. Kada se obavlja kućna molitva, iz molitvenika se čitaju molitve. Čita ih domaćin, a može i neko od mlađih ukućana sa prijatnim i umilnim glasom. Dok se molitve čitaju ostali stoje, pažljivo slušaju i mole se u sebi. Važnije molitve kao što su: Oče naš, Bogorodice Djevo, Presvjataja Trojice, Simvol vere, Carju nebesnij svaki hrišćanin treba da nauči napamet, i da ih izgovara i izvan svoga doma.


Domaća molitva

Pored zajedničkih bogosluženja u hramu, u kojima prisustvuju svi meštani jednog sela ili grada, svaki dom, svaka porodica, treba da ima svoju domaću molitvu. Jer porodica je domaća crkva Dobro bi bilo, kada bi se te domaće molitve održavale svako veče pre večere, ili, kada porodica polazi na spavanje, i svako jutro. Ali, ako ne svakog dana, obavezno je održavati domaću molitvu uoči nedelje i praznika


Kako se obavlja domaća molitva?

Domaćin stane pred ikonu pred kojom je domaćica već upalila kandilo, iza njega stanu svi ukućani. On se prekrsti, upali sveću, uzme kadionicu sa žarom, stavi malo tamjana, okadi najpre ikone, zatim sebe, svoje ukućane po stareštvu, i kadionicu predaje nekom mlađem koji kadi celu kuću. Onda domaćin ili neko od mlađih čita molitve iz molitvenika, ili odeljke iz Svetog pisma, ili one molitve koje zna napamet: Oče naš, Bogorodice Djevo, Presvjataja Trojice itd. Posle završene molitve domaćin govori: Nazdravlje molitva, a mlađi govore; Amin, Bože daj.


Lična molitva

Pored zajedničke molitve, svaki hrišćanin ima i svoju ličnu, intimnu molitvu. Pre svakoga posla, pre i posle jela,uveče kad se leže i ujutro kad se ustaje, u nevolji i u dobru, uvek se treba prekrstiti i pročitati odgovarajuću molitvu, i iskreno, iz dubine duše, pomoliti se i zablagodariti Bogu.


Post

Zajedno sa molitvom post spada u najvažniji sadržaj života svakog hrišćanina. Post je, kao što je poznato, uzdržavanje od mrsne hrane i prekomernog jela i pića. Međutim nejedenje mrsne hrane nije suština posta. Najvažnija odlika posta je uzdražavanje od rđavih i zlih dela, zatim činjenje dobrih dela i vežbanje u vrlini, praštanju, skromnosti, smirenju, u obuzdavanju svih telesnih strasti koje razaraju duhovni život svakog hrišćanina. Znači, post je ne samo telesno uzdržavanje, nego i duhovno. Crkva je propisala četiri posta godišnje: Uskršnji ili Časni post, Petrovski, Gospojinski i Božićni. Ovi postovi se zovu višednevni, a jednodnevni je post svake srede i petka, osim razrešenih sedmica (koje se štampaju u kalendaru) i još: Krstovdan uoči Bogojavljenja 18. januara; Usekovanije 11. septembra i Krstovdan 27. Septembra. U ove dane se ne jede meso i mast, jela od mleka i drugo što je, manje više poznato. Jede se, dakle, posna hrana spremljena na ulju. Kada neko želi da se pričesti, obavezan je da, sedam dana uoči pričešća, posti "na vodi", znači bez ulja. Sve što se sprema od biljnih namirnica, priprema se na vodi (kuvan pasulj, krompir, šargarepa, grašak i sl.) i ne zapržava se.
Ovde je važno naglasiti da, ukoliko slava padne uz post, u sredu ili petak, ili neki drugi posni dan, obavezno se sprema posna slava. Isto tako, ukoliko se obavlja sahrana ili daća, sprema se posna hrana, bez obzira da li se u toj kući posti ceo post.
Neki vernici poste samo prvu i poslednju nedenju posta, smatrajući da je to dovoljno. To je isto kao kad bi zidali most preko reke, pa ozidali sa jedne i druge strane obale a sredinu ostavili nesagrađenu.