Telekineza

Zamislite da možete, kao Luk Skajvoker, da pružite ruku ka daljinskom upravljaču i – gle – on vam doleti u šaku. Ili da ugasite ringlu snagom volje, kroz prozor, pošto ste već krenuli na pijacu i setili se da ste nešto zaboravili.. Ili da vam u otsudnom trenutku u krilo doleprša rolna toalet-papira koju ste ostavili predaleko, na veš-mašini...

Otkako je sveta i veka i mašte, postoje čarobnjaci koji imaju moć nad silama i stvarima, veštice što lete na metlama i na daljinu dave, duhovi koji silom nematerijalnog prisustva ruše slike, škripe ormare i parkete, lupaju vratima i razbijaju grnčariju. Relativno moderan koncept telekineze (TK, ili psihokineze, PK), iako nema veze sa čarobnjacima ili vešticama ili duhovima (bučni duh poltergeist je nešto drugo), svakako nije ništa novo pod suncem.

Parapsihologija (reč je prvi upotrebio estetičar i psiholog Maks Desoar, 1889. godine, iste one kad je ro??en ??arli ??aplin a koja je za Severnu Ameriku po??ela potpunim pomra??enjem sunca 1. januara) nastala je kao pokušaj dokazivanja postojanja i objašnjenja, pored ??uda telepatije, prekognicije, vidovitoti, reinkarnacije, ukletosti (misli se na ku??e i duhove), i ??uda telekineze. To objašnjenje ??e, po njima, ili biti nau??no, ili ??e nauku saterati u takav tesnac da ??e je primorati je da se presvu??e u ve??i konfekcijski broj jer su joj koncepti preuski da objasni sve što se dešava.

Nije da su nedvosmisleno dokazali da se uopšte nešto dešava.



Prvo, šta je uopšte TK (ili PK)?


Termin telekineza (od gr??kog τῆλε + κίνησις, doslovno "udaljeno-kretanje") ili TK je prvi upotrebio još 1890 izvesni Aleksandar N. Aksakov, carski savetnik, poklonik i prevodilac dela Svedenborga, pionir spiritista u ondašnjoj Rusiji. Na zapadu i u parapsihološkim krugovima se ??eš??e govori psihokineza (psychokinesis, PK), jasno je od koje druge gr??ke re??i, još od izvesnog Henrija Holta koji je u Americi, po??etkom prošlog veka, u svojoj izdava??koj ku??i forsirao knjige sa „alternativnom“ tematikom, pa ??ak ponešto i sam napisao, izme??u ostalog i tu re??.

Naziv psihokineza se tokom narednih nekoliko decenija odoma??io i stekao popularnost u SAD (dakle mnogo pre D??ord??a Lukasa kojim ??emo se pozabaviti kasnije) pre svega zahvaljuju??i pregalaštvu istra??iva??a koji su pokušavali da vide mo??e li se snagom volje uticati na kockice za jumb (Holtov drugar J. B. Rajn, tridesete prošlog veka). Amerika, šta ??ete. Sem toga, to je jedan od rektih primera da se nešto nije prvo ispitivalo u vojne svrhe. A i razumljivo je da su kockarske svrhe 30 godina prošlog veka u SAD ipak imale prioritet.

Bilo kako bilo, kao i kod telekomunikacije, TELEvizije, TELEfona, TELEmarketinga, TELEoperatera i drugog, da bi nešto bilo TELEkineza, to mora da podrazumeva daljinski uticaj, ta??nije „voljan uticaj ??oveka na kretanje ili promene u fizi??kom okru??enju a bez neposrednog ili posrednog fizi??kog kontakta ili upotrebe bilo kojeg drugog poznatog sredstva ili oblika prenosa energije“, i sve to zajedno ima da krši poznate zakone fizike ili nije telekineza (definicija pod navodnicima nije preuzeta iz nekog relevantnog izvora, definicija je moja; navodnike sam stavio da vas zavaram i u vama stvorim odre??enu iluziju ozbiljnosti – ??ime sam ??eleo da ilustrujem koliko je to lako i da o tome valja voditi ra??una).

Dakle, NIJE telekineza ako moja supruga i ja pomislimo da ??e naš dvoipogodišnji sin ispustiti i razbiti ??ašu, i to se i dogodi. Nije, jer mi nismo voljno po??eleli i izazivali da se to dogodi, a problemati??no je i da li je on ??eleo ili ne da se to dogodi. NIJE ni ako ja samo pogledam neki krš na podu, a onda moj sin vidi moj pogled i raskloni taj krš, dakle krš se pomerio snagom moje volje. Ali jeste ako on po hiljaditi put zatra??i da mu dohvatim auti?? što ga je namerno gurnuo iza ormara da bi mogao ponovo da mi ga zatra??i, a ja i ne ustanem, nego se mislima usredsredim na taj auti?? i snagom volje i muke što sam ustao zbog njega ve?? stotinu puta ga POGLEDOM podignem i izvu??em i ostavim ga detetu u ruke. Moram na ovom mestu da dodam da, sve i da mogu, to nikada ne bih uradio, jer bi detetu to bila takva zabava da bih ga verovatno morao istu??i da prekine da me tera na ponavljanje. A ne ??elim da ga bijem – pa taman da ga prut sam telekineti??ki udara iz vazduha.

Brojne studije su sprovedene, uklju??uju??i i istra??ivanja u renomiranim institutima i na velikim univerzitetima od strane ozbiljnih nau??nika. Nalazi su dvosmisleni, jednako kao što su sami nalaza??i podeljeni – jedni ka??u da telekineze nema, dok drugi, suo??eni sa nekim statisti??ki zna??ajnim razultatima, ka??u da su potrebna dalja istra??ivanja jer ne??eg mora biti da tu ima.

Me??u tim ozbiljnim studijama, ako izuzmemo veliki broj onih kojima je prakti??no i cilj bio da ospori njeno postojanje, postoje neki slavni i neki nepoznati primeri.

Kao da pišemo CV, krenu??emo od najsve??ijih relevantnih iskustava, a ono pre toga ??emo potom napakovati da bude interesantno.

Februara 2007 godine zatvorena je slavna PEAR laboratorija (Princeton Engineering Anomalies Research lab.). Osnovao ju je na Univerzitetu u Prinstonu (Princeton University) 1979. Robert G. Jahn, tada dekan univerzitetske Škole za in??enjering i primenjenu nauku, da sprovede rigorizne nau??ne provere interakcije ljudske svesti i tehni??kih ure??aja, sistema i procesa uobi??ajenih u savremenoj in??enjerskoj praksi. Do svog zatvaranja prošle godine, interdisciplinarni tim in??enjera, fizi??ara, psihologa (sve ozbiljni odrasli ljudi) sproveo je niz slo??enih eksperimenata i pokušao da razvije adekvatne teorijske modele za bolje razumevanje uloge svesti u fizi??koj stvarnosti. Ukratko, PEAR je saopštio niz statisti??ki zna??ajnih „anomalija“ koje se nisu dale objasniti konvencionalnim sredstvima i postoje??im modelima nauke. Rad laboratorije je dosta kritikovan. Naravno, prigodna objašnjenja su uvek bila – neadekvatna metodologija, zloupotreba statistike.

PEAR se bavio dvema eksperimentalnim programima: interakcija ??ovek-mašina i „opa??anje na daljinu“.

U okviru prvog, ispitanici su imali zadatak da uti??u na generator slu??ajnih brojeva (REG) ili mehani??ku napravu koja je radila po istim principu (generisala nizove slu??ajnih kretanja), i to svojom „namerom“ – npr. da se usredsrede na proizvodnju ni??ih brojeva, ili viših, ili da samo sede i prate. Ispitivanja su trajala dugo, sa mnogo mnogo podataka, i rezultat je otprilike glasio: razlika u skorovima ispitanika sa razli??itim namerama imala je statisti??ki Z-skor od preko 3,8; to zna??i da je bila 3,8 puta ve??a od one koja bi nastala da nikakvog uticaja na mašinu nije bilo. Naravno, i to se moglo dogoditi slu??ajno, ali je verovatno??a da se tako odigralo izuzetno mala, i statistika je tu neumoljiva. Drugo objašnjenje je da su eksperimentatori, doktori nauka na Prinstonu, nešto zabrljali. Za to su ih i optu??ivali, ali bez argumenata koje potonji nisu razargumentovali. Završilo se kao i u obi??nim, smrtni??kim raspravama van nauke – „istina je“ spram „mora biti da nije, dakle nije“. Ve?? prema ukusu.

Bilo je tu i mnogih drugih zaklju??aka, pokušaja zasnivanja teorijskog stanovišta, slo??enih eksperimentalnih nacrta sa uplitanjem drugih varijabli, provera da li svi pojedinci imaju isti stepen uticaja (nemaju!), da li postoji uticaj na generisane nizove koji nisu slu??ajni (nema, naravno!)... Njihov zaklju??ak je, ukratko: POSTOJI UTICAJ ??OVEKA NA MAŠINU SAMO STANJEM SVESTI, i taj uticaj je mali ali statisti??ki zna??ajan – dakle realan. U to ??vrsto veruju, jer u pitanju su godine i milioni i milioni kontrolisanih „pokušaja“.

Laboratorija je zatvorena jer, kako ka??u, nemaju više šta da rade. Radili su dugo i temeljno i puno, uradili su šta su hteli, došli so zaklju??ka u koji veruju, i nema se kud dalje, pa je u tom smislu na kraju nestalo i para. Dok su radili, oko njih se dizala velika prašina u akademskim krugovima, pljuvani su i tapšani po ramenima, ali niko nije dobio otkaz, izgubio karijeru ili se ogradio od svog rada tamo. Jedni ih i dalje pljuju (me??u pljuva??ima ima i nobelovaca), dok ih drugi podr??avaju (i me??u ovima ima i nobelovaca).

„Opa??anjem na daljinu“ ??emo se baviti drugi put, budu??i da nema veze sa PK, a detaljnije o radu PEAR potra??ite na internetu. Jedino Vas molim, ako nai??ete na neku pljuva??inu, da potra??ite i odgovore nau??nika iz PEAR-a na istu. Postoje.

Deluje zanimljivo, zar ne? Naravno. Nauku, ipak, ??ine nau??nici, a me??u njima ima i ljudi, a me??u ljudima uvek ima onih koji se ne libe da stave karijeru u procep i pozabave se ne??im neakademskim. Tu posebno raduje to što oni, kad je ve?? tako, od srca gledaju da ne zabrljaju, da sve bude kako mora u metodološkom smislu, tako da ih se ne mo??e tako lako ignorisati ili pokopati.

Danas radi i istra??uje ??itav novi talas alternativnih istra??iva??a koji imaju ozbiljne diplome i koji dobro znaju šta je to eksperimentalni nacrt, šta je analiza varijanse, šta je eksperimentalna situacija. Jedan od vi??enijih, Dean Radin, magistrirao je elektri??no in??enjerstvo i doktorirao psihologiju na Univerzitetu u Ilinoisu. Bio je i profi violinista, i ??etiri puta predsednik ameri??ke Asocijacije parapsihologa koja je formalno vezana za Ameri??ku asocijaciju za unapre??enje nauke – odakle skeptici nikako da je isteraju. Bio je i kod Opre Vinfri. A ve??inu ??ivota je proveo dokazuju??i da sve postoji, od telekineze (uticanje na REG, pomaganje robotskoj ruci da pokupi ??okoladicu, savijanje kašika...) i telepatije do vidovitosti... Dokazao je, izmedju ostalog, da u kockarnicama ima 2 posto više dobitaka za vreme punog meseca.

Ipak, naučni dokaz za PK (i parapsihološke fenomene uopšte) možda ne treba tražiti u istraživanjima rado pljuvanih autora čija istraživanja peer-reviewed magazini i ne gledaju – jer su i sprovedena da otkriju postojanje stvari koje „ne može biti“ da postoje. Takav dokaz će, ako ikad, stići iz redovnih istraživanja redovnih fenomena koji, svakako, još uvek kriju mnogo fundamentalnije misterije. Tako je fizičar nobelovac Brian Josephson izjavio da su rezultati istraživanja u kvantnoj fizici proizveli više uverljivih dokaza za postojanje psi-fenomena nego sva dosadašnja istraživanja parapsihooga.



2004. godine, Američka vojska (U.S. Air Force Research Laboratory, Edwards AFB, California) je sponzorisala istraživanje teleportacije (Teleportation Physics Study) pod vodjstvom doktora fizike po imenu Eric Davis, a čiji izveštaj je dostupan i na website-u Federacije američkih naučnika (the Federation of American Scientists) i sadrži i sekciju o PK. Ukratko, tamo piše da je TK samo deo PK, gde ovo drugo uključuje i druge vrste sposobnosti kao što je npr. slavno savijanje kašika („mekšanje“ metala), ubrzavanje ili usporavanje postoje??eg kretanja nečega, uključujući i vibracije molekula pa time i hladjenje ili zagrevanje tela („kriokineza“, „pirokioneza“), levitacija, misleno projektovanje slika na fotografski film („thoughtography“) itd.

Sve je to lepo, kazaće čestiti čitalac, ali ako je sve baš tako, zašto onda i dalje nauka tvrdi da to ne postoji, zašto se telekineza ne uči u školi zajedno sa kinetičkom energijom, istorijom, demografijom Kine i ostalim uobičajenim čudima?

Postoji tu jedan problem. Nauka je, kako to kažu, ustrojena kao nomotetska. To znači da pokušava da otkrije i opiše pravila i pravilnosti. Dakle, ono što je opšte i zajedničko za sve pojave u okviru odredjene klase pojava. I da objasni odnose medju takvim pojavama, onako kako se dogadjaju većini. Dakle, interesuju je redovne, a ne vanredne stvari. Interesuje je nešto što se već da predvideti ili izazvati, jer to se onda može i proučavati. Anegdotska iskustva ili sasvim retke i nepredvidive pojave teško da mogu biti predmet objektivnog proučavanja. Ako je, na primer, istinita anegdota iz Indije po kojoj je žena sa lakoćom podigla par tona težak kameni stub da izvuče svoje dete preko kojeg je pao – nauka tu ne može ništa. Može, mislim, da pozove stotinu majki, reprezentativan uzorak, stavi pred njih tegove od po dve tone i kaže – aj’ diži, tri četri sad! Pa da kaže, zamisli da ti je pao preko deteta – aj sad podigni. Može i da stavi lutku deteta pod teg, može eksperimentator privatno da joj preti da će upotrebiti i dete lično – verovatno neće vredeti. I šta – s punim pravom će nauka zaključiti da je, što se nauke tiče, i cela anegdota neistinita.

Šta se dalje dešava? Neko će se pobuniti, neka romantična duša ili novinar sa njuhom za šokantno, i porazgovaraće sa majkom. Fotografisaće živo dete sa nogom u gipsu, ponosnog oca i porodicu. Svedoci će se kleti da je stub bio tri tone težak, da ga je podigla jednom rukom i odbacila ga kao perce.

Nešto kasnije, izaći će knjiga. Zvaće se: „Misterije neobjašnjivih čuda nemogućeg“, i postaće bestseler. U njemu će biti i takvih tvrdnji kao, npr, da su naučnici odbacili očigledno, da smatraju da smo svi mi budale, da je sve zavera koja ima za cilj da nas zaglupi i onemoća i porobi i napravi od nas rasu radnika za reptilijance, da je i ta majka u stvari „gray“ reptiloidni vanzemaljac, agent iz Area 51, jedan od njih koji nas vrebaju u dosluhu sa američkom Vladom i nacistima koji se još naoružavaju u ogromnim pećinama na severnom polu.

Na stranu što je sve to možda i istina (ne mislim na reptilijance i naciste – već na ono o zaglupljivanju i zanemoćavanju), naučnici će se gnušati i knjige i žene i deteta i telekineze.

Ipak, stvari se pomeraju, ali za to nisu zaslužni ni nobelovci otvorenog uma ni iskreni pioniri nauke, već najpre – kao što to obično biva, slavni mediski eksponirani slučajevi i šoumeni (čitaj: verovatni prevaranti).

Kao što su, na primer, dvoje kontraverznih, fenomenalnih, jedinstvenih, neverovatnih, pre??udesnih, a drugo od njih je i prebogato, psihokinetičara, poznatih pod imenima Nina Kulagina i Uri Geler.