Život posle smrti: Novi dokazi

Do sada je dokumentovano i potvrđeno da su 344 oživljavana pacijenta imala osećaj lebdenja iznad sopstvenog tela, pise dr Momčilo B. Đorđević u NIN-u

Višegodišnja bitka između američkih hrišćanskih fundamentalista i novih ateista u Evropi, ali i u SAD, u ovoj godini nije jenjavala, samo je menjala formu. Sada je na redu rasprava o životu posle smrti, o duši kao fenomenu koji istrajava nezavisno od mozga u kome se rađa, i kompleksnim o paralelnim svetovima, multiverzumu, gde svest nastavlja svoj život. Tamo, kažu, ne vladaju fizički zakoni našeg kosmosa.
Ideju o novom životu posle starog i o duši koja preživljava smrt svoga vlasnika nastavivši da i dalje traje, razradio je Dineš d’Suza, i prikazao je u nedavno objavljenoj knjizi „Život posle smrti: dokaz“ (Dinesh D’Souza : „The Life After Death: Evidence“).
U njegovim tvrdnjama nema nikakvih akcija svetaca, medijuma, čuda i duhova, već se sve zasniva na kvantnoj mehanici, neuronauci i moralnoj filozofiji. D’Suza „Život posle smrti“, zajedno s nekim drugim skorašnjim monografijama o duši, poput „Đavolove zablude: ateizam i njegove naučne pretenzije“ matematičara i filozofa Dejvida Berlinskog (David Berlinsky) i „ „Jezika Boga“, genetičara i direktora američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, Frensisa Kolinsa (Frances Collins) predstavljaju pokušaje kojima oni, kao vernici, ulaze u konfrontaciju sa takozvanim novim ateizmom i to na njegovom sopstvenom intelektualnom tlu. D’Suza koji, inače, voli borbu kad mu je jedna ruka vezana iza leđa, čest je oponent u debatama sa istaknutim ateistima, uključujući Hristofera Kičensa (Christofer Kitchens) poznatog po knjizi „Bog nije veliki: kako religija truje, i skeptika Sema Herisa ( Sam Harris) autora „Kraja vere“.
D’Suza ne tvrdi da je komunicirao s bilo kim ko je već umro i ne očekuje da će to ikad učiniti. D’Suza priznaje da je istaknuti ateista Ričard Dokins dao evoluciono objašnjenje zla, dobrote i patnje, ali on u to ne veruje, jer misli da jedino postulat o životu posle smrti omogućava pronalaženje smisla života. Uostalom, tako nešto bilo je na ceni i u doba Dantea. Uzgred, dobro je pogledati 13. glavu o evolucionoj teodiceji u Dokinsovoj knjizi „Najveća predstava na svetu“ koju je tek izdao (u savršenom prevodu) agilni Helix iz Smedereva!
Ali, gde se odigrava procenjivanje kvaliteta duše, gde se ona nagrađuje i gde se kažnjava? D’Suza daje odgovor: to se događa u multiverzumu, u beskonačno umnoženom kompleksu paralelnih svetova, koji se pominje i u nekim verzijama kvantne teorije. Uostalom, zahvaljujući kosmologu Maksu Tegmarku ( Max Tegmark) odavno raspolažemo taksonomijom mnoštva univerzuma van ovog našeg, u kome živimo, koji vidimo i proučavamo.
D’Suza podseća da u multiverzumu fizički zakoni imaju drugačije vrednosti, a materija sama po sebi ima različitu formu, tako da u fizici ne postoji ništa što bi protivurečilo ideji života duše posle smrti u nekim drugim okvirima i u telima koja su znatno drugačija nego ona koja posedujemo na Zemlji.
Naučne rasprave o životu posle smrti do sada nisu ni postojale jer je tako nešto smatrano besmislenim. Bilo je to prazno polje sve do današnjih dana. Savremena multidisciplinarna studija o očuvanoj svesti za vreme oživljavanja, tj. vraćanja iz mrtvih (AWARE -Awareness During Resuscitation) bavi se osećanjem stanja bliskog smrti (NDE - Near Death Experience). Reč je o sećanjima onih ljudi koji su bili reanimirani posle prestanka rada srca i posle nastanka kliničke smrti definisane kao odsustvo srčanih otkucaja (ravan EKG) i prestanak merljive električne aktivnosti mozga (ravan EEG) .
Zastoj rada srca, takođe poznat i kao kardiopulmonalni ili cirkulacioni zastoj, u suštini, predstavlja prekid protoka krvi kroz telo zbog nesposobnosti srčanog mišića da je potiskuje prema glavi, unutrašnjim i perifernim delovima tela.
„Gušenje“ mozga zbog odsustva kiseonika dovodi do gubitka svesti, agonalnog disanja i, na kraju, do smrti. Zastoj srca duži od tri do pet minuta smrtonosan je. Bilo kakva pomoć ima smisla samo u tom kratkom petominutnom intervalu.
Da bi se ilustrovao fenomen „žive svesti“ već umrlog vlasnika, uzima se primer Pamele Rejnolds iz Atlante u SAD, inače, poznate pevačice. Ona je imala je 35 godina kad je 1991. iskusila osećanje smrti i to za vreme dok je bila u anesteziji, bez imalo svesti, i dok je operisala mozak. Njena svest o sopstvenoj smrti i osećanje da je izašla iz svog tela, jedan je od najzapaženijih i najbolje dokumentovanih doživljaja „s one strane“, tamo gde je smrt. Rejnoldsova je bila pod strogim i preciznim medicinskim monitoringom za vreme trajanja operacije. U jednom delu hirurškog postupka, električna aktivnost njenog mozga nestala je, nije više bilo cirkulacije krvi kroz mozak, što je izazvalo kliničku smrt. Međutim, posle uspele operacije, ona je tvrdila da je za sve to vreme, sa neke visine, posmatrala neke delove hirurškog postupka i da je bila očevidac nekih događanja u operacionoj sali. Medicinski personal je kasnije potvrdio tačnost i preciznost navoda Rejnoldsove.
Kad neko oseća da je već umro i da svoje telo vidi kako leži na odru, na operacionom stolu ili bilo gde, onda je to za mnoge dokaz opstanka svesti i njenog života posle smrti vlasnika tela kome je pripadala.
U toku dijagnostikovanja bolesti Rejnoldsove, CT-skener pokazao je da ona ima veliku aneurizmu (okruglasti bobičasti klobuk na arteriji) u mozgu i lekari su shvatili da je reč o slučaju koji je inoperabilan klasičnom neurohirurškom metodologijom, budući da bi se hirurški posao morao odvijati tik uz „nedodirljivo“ moždano stabalo u kome su sve vitalne funkcije. Mala, slučajna povreda moždanog stabla znači kraj nečijeg života. Zbog teške pozicije anurizme, doktor Robert Špecler (Robert Spetzler), profesor na Neurološkom institutu u Feniksu u Arizoni, odlučio se na neobični hirurški postupak, tj. na operaciju u hipotermiji i na zaustavljanje rada Pamelinog srca. Za vreme takvog postupka, telesna temperatura pada na 16 stepeni, zaustavljaju se pluća i srce, a krv privremeno prestaje da napaja mozak.
U jednom periodu, u toku ove procedure, Pamelin elektroencefalogram bio je potpuno ravan, moždano stablo nije odgovaralo ni na kakve draži, sve vitalne funkcije zaustavljene su, a u mozgu nije bilo kapi krvi. U tom trenutku doktor Špecler je došao instrumentom do aneurizme, i naročitom štipaljkom odvojio je od arterije. Operacija je privedena kraju bez teškoća i, srećom, u potpunosti uspela.
– Za vreme operacije, dok je bila bez svesti, ali pre nego što joj je zaustavljeno srce, Rejnoldsova je čula zvuk koji je bio sličan kao kad se izgovori „d“. Taj zvuk pojavio se u trenutku kad je osetila da je nešto izvlači iz sopstvenog tela. Posle je objašavala kako je lebdela u operacionoj sali gledajući dole doktore i svoje telo kako ga operišu. U tom stanju imala je nekoliko neobičnih zapažanja:
Videla je da doktor Špecler koristi bušilicu da bi joj otvorio kost na lobanji. Bila je iznenađena što ta bušilica izgleda kao električna četkica za zube, a ne kao testera - što je ona očekivala. Kasnije se ispostavilo da je bušilica zaista bila posebnog izgleda i da je podsećala na električnu četkicu za zube.
Čula je ženski glas kako kaže: „Imamo problem. Njene arterije su suviše uske“. Kasnije je potvrđeno da su doktori prvo pokušali sa povezivanjem mašine za srce i pluća za njenu desnu nogu, a kako su joj arterije bile suviše uske, prebacili su je na suprotnu stranu i vezali za levu nogu.
Ovi primeri pokazuju njenu sposobnost opažanja i slušanja za vreme operacije dok je bila bez svesti.
U toku operacije kad je zaustavljeno srce, u nekim trenucima zapazila je oko sebe prisustvo nekih osoba. Osećala je da je nešto vuče prema nekom jakom svetlu. Kad je dospela u tu svetlost u njoj je raspoznala oblike među kojima su bili - njena baka, ujak i neki bolesni rođaci.
Što je to duže trajalo to je više uživala. Ali u jednom trenutku nešto ju je opomenulo da se mora vratiti u svoje telo i onda ju je ujak odveo blizu operacionog stola kako bi ponovo ušla u telo prekriveno sterilnim čaršavima.
U knjizi „Svetlost i smrt“ dr Majkla Seboma (Michael Sabom) u kojoj se do detalja opisuju događanja tokom operisanja gospođe Rejnolds, i još 50 drugih bolesnika sa sličnim ili istim iskustvima boravka van sopstvenog tela, istaknuto je sedmočasovno trajanje hirurškog postupka u slučaju Rejnoldsove, pri čemu su srce, pluća i protok krvi kroz mozak bili zaustavljeni oko jedan sat.
Dr M. Sebom u svojoj knjizi daje kratku satnicu događanja u operacionoj sali: Rejnoldsova je uneta u operacionu salu u 7.15 ujutru i odmah je primila tiopental kroz venu kako bi došlo do opšte anestezije. U 8.40 doktor Špecler počeo je operaciju napravivši veliki prorez na koži i potom je, koristeći posebnu bušilicu, otvorio pacijentkinjinu lobanju. U 10.15 za telo Rejnoldsove priključena je mašina koja zamenjuje rad srca i pluća i onda je počelo hlađenje njene krvi. U 11.20 njena krv je imala temperaturu 16 stepeni, mozak je prestao da emituje električne signale. U 11.25 mašina koja zamenjuje srce i pluća isključena je. Glava i telo su onda sa hirurškim stolom tako nagnuti da bi se krv eliminisala iz mozga Rejnoldsove. Posle toga aneurizma je splasla i doktor Špecler je uspeo da je eliminiše. U 12.30 temperatura njene krvi bila je 32 stepena a telo joj je odvojeno od mašine koja zamenjuje srce i pluća. U tom trenutku Rejnoldsova čuje pesmu „Hotel Kalifornija“ (legendarni hit Iglsa iz 1977. sa istoimenog albuma). Zadovoljan obavljenim poslom Špecler skida rukavice, izlazi iz operacione sale, a asistenti završavaju operaciju. Sve vreme čula se tiha muzika. U 14.10 Rejnoldsova je izneta iz operacione sale u stabilnom stanju i prebačena u prostoriju za stabilizaciju vitalnih funkcija, a potom u jedinicu za intenzivnu terapiju.
Događaji za vreme operacije i osećaj Rejnoldsove da je izašla iz svog tela, često se koriste kao dokaz trajanja svesti iako u telu nema znakova života.
Ukoliko se pregleda medicinska literatura o ovoj temi u poslednjih dvadesetak godina, dve najčešće teorije koje objašnjavaju pojavu osećanja nečijeg izlaska iz sopstvenog tela i očuvanu svest, iako mozak ne daje znake života, zasnivaju se uglavnom na halucinacijama zbog fizioloških promena u toku procesa umiranja i na psihološkom stresu koji nastaje zbog osećanja bliskosti smrti ili zbog pretnje da će nastati smrt. Ove dve teorije mnogo godina služe kao naučna objašnjenja, iako imaju mnogo slabosti. Pominju se i izvesni medijatori u mozgu za koje se smatra da su odgovorni za fenomen opstanka svesti koja „posmatra“ šta se događa s telom. U njih spada efekat sinteze endorfina u mozgu, koji su u suštini supstance vrlo slične po strukturi morfijumu. Zatim se govori o nedostatku kiseonika u mozgu i povišenoj koncentraciji ugljen-dioksida kao i o ketaminu koji se koristi u anesteziji, a koji i inače ima halucinogene efekte.
Međutim, suprotno od onoga što bismo očekivali oslanjajući se samo na nauku, pokazalo se da se sećanje bliske smrti zaista javlja među mnogim pacijentima. Zbog toga se postavlja pitanje kako je moguće da se dobro strukturisani misaoni procesi i prilično živahna memorija uopšte mogu javiti u osoba kod kojih mozak ne funkcioniše? Drugim rečima, izgleda da misao i dalje postoji i traje, čak i pod kliničkim okolnostima u kojima je jasno da nema nikakve moždane funkcije.
Poznato je da u opštoj anesteziji mnogo puta svest nije u potpunosti izgubljena, a praćenje EEG-a nije apsolutno pouzdano. U nekim slučajevima aktivnost mozga se ne registruje iako postoji.
Bilo kako bilo, do sada je dokumentovano i potvrđeno da su 344 oživljavana pacijenta imala osećaj lebdenja iznad sopstvenog tela.
Da bi se proverilo da li „sećanja na privremenu smrt odgovaraju stvarnosti, u AWARE studiji biće primenjeno projektovanje slike posebnog sadržaja po zidovima soba u kojima se oživljavaju pacijenti sa dijagnozom kliničke smrti. Preživeli pacijenti, uključeni u studiju, koji izjavljuju da su posmatrali odozgo svoje beživotno telo, moraće dati odgovore na pitanja o pojedinostima projektovanih slika po zidovima prostorije u kojoj su oživljavani. Ukoliko takvi pacijenti prepoznaju ono što se od njih traži, onda bi mnogi postulati o telu i svesti morali biti dovedeni u pitanje. Direktor studije AWARE, doktor Sem Pernija (Sam Pernia) koji je trenutno među kolegama na Veil Kornelovom medicinskom centru, u Americi, nedavno je (novembar 2009) izjavio nedeljniku Newsweek da su istraživači u 20 velikih bolnica u Evropi i Americi identifikovali 600 osoba sa iskustvom bliske smrti i da će svi oni biti intervjuisani. Pernija misli da će rezultati ovog istraživanja biti publikovani 2010.
Život duše posle smrti tela nije izazovna tema za nekoga ko je proveo život tamo gde se leče komatozni bolesnici. Lekarima anesteziolozima, neurolozima i neurohirurzima jasno je da svesti nema bez živih neurona i da je klinička smrt po definiciji reverzibilna, za razliku od smrtnog ishoda (exitus laetalis) koji je definitivno i nepovratno stanje.