Jedan od onih zivota...Djordje Balasevic

Ne...
Uvek vidim samo jednu osamljenu prošlovekovnu krčmu (negde na šavu ravnice sa
planinom?), okrečenu belo, sa trščanim krovom natučenim na prozore kao kočijaški šešir, okna tinjaju
narandžasto, u toj viziji je večita noć, i verovatno mi se šuma (preteći navaljena na stražnji bedem),
zato čini tako crna i neprohodna, kao da se ni po danu niko ne bi usudio u nju?
Obronak je strm, uspravan maltene, jedino se nepresušni tanani dim povremeno usudi da se
uzvere uz njega, ali i on posustane daleko od vrha, pa zastane, ukosi, zalomi potpuno levo ili desno
pokušavajući da na prevaru bar zaobiđe planinu, no, i tu se očas zaplete u guste stoletne krošnje, i
ostane da visi, sušeći se od mesečine, kao ukras na novogodišnjoj jelki...
Čudni drumovi uviru u to Raskršće? Svi kao da vode Nekud, ni za jedan ne bih rekao da stiže
Odkuda, možda zato namernici mahom izgledaju kao da odlaze, kao da ih nema koji se vraćaju s puta?
Nema, uostalom, ni putokaza, nikakvih znakova po kojima bih bliže odredio to mesto, znam jedino da
je Krčma udaljena od Svega taman toliko da te sumrak uvek tu zadesi, i da sledećeg jutra moraš ustati
na prstima, da ne probudiš petlove, jer samo tako možeš dospeti da pre večeri začuješ lavež, i spaziš
tornjeve u daljini...
Prostorija je obično puna šarolikog sveta, koji kao da pristiže iz raznih epoha, brkaju se kubure
i helebarde, mundiri i krinoline, sve to pomalo podseća na bife holivudskog studija u kom se
istovremeno snimaju četiri spektakla, ali neprimereno je tiho, nekim čudom, i, ne samo da ne
razaznajem reci, nego ni jezike na kom su izgovorene?
Krčmarica se žustro promeće, dobroćudni klopavi pas njuška oko onih koji mu dopuštaju,
ušunja se, tu i tamo, starac u rubaški, sa sekiricom zadenutom za kožni pojas, i obazrivo ubaci par
cepanica u kamin, ali očekivana larma svejedno izostaje? Da li se U To Vreme živelo tiše, da li su svi
premoreni od celodnevnog truckanja, ili ih ja jednostavno svaki put zateknem baš u zatišju između
večere i počinka, nije ni tako važno...
Štaviše, bar mogu mirnije da ih zagledam...
Gazda je, na primer, prilično oznojan, kao i svi Vredni, mada na njegovom čelu (kao i kod
svih Vrednih), ima i rezervnih bora u koje bi se graške znoja mogle sasvim komotno rasporediti.
Doduše, vrlo je moguće i da se vlasnik krčme na takvom mestu znoji iz stotinu drugih razloga?
Krčmarica, recimo, za svakog Husara koji naiđe otkopča po jedno presvučeno dugme na sve tešnjoj
platnenoj bluzi, a večeras su ih tu čak trojica? Jedan od njih, onaj sa kudeljnim brkovima i dve zlatne
pruge na rukavu, posle svake čaše sve više je okrenut ka njoj, a sve manje ka svojim pajtašima za
stolom, možda je baš u bokalu koji Gazda upravo toči i ona kap koja će se preliti?
Starac Sa Sekiricom, zatim, radi sve i svašta za tanjir čorbe i komad pite sa suvim grožđem, ali
on odavno ne pomišlja da bi išta mogao steći, jedina mu je briga da ne izgubi i to malo što ima. Čiča
jedini zna da Krčmara vidno uznemiruje i prisustvo Konjokradice Sa Zlatnim Zubom, puno su njih
dvojica već trgovali, a par vrsnih vučnih dorata u inat je baš odjutros u štali. Da li su vojnici zaista tu
samo u prolazu, ili se nešto kuva? Na to pomišlja i Lopov, nema sumnje, ali on je pribran i naoko
nezainteresovan (kako to i priliči dobrim lopovima), no, crne uljane okice svaki put iskoriste dim
keramičke lule da provere jesu li husarske sablje još na vešalici, da još jednom trasiraju najkraći put do
vrata, i da usput drsko namignu buckastoj seljančici, koja izviruje kao tekunica iza muževljevih
ramena...
Taj Seljak je od svoje ćurkaste ženice očinski stariji. Svečano somotsko odelo sašiveno je
solidno, "da potraje", pre dobrih dvadesetak godina, a izgleda da nije mnogo više puta ni oblačeno?
Tek povremeno on svoj bistri čestiti pogled skrene ka Cvikcrašu (jedinoj pričalici za stolom), a onda
ga ponovo vrati na kamin, kao da želi da na žeravici otopi brige koje su se za njega nahvatale? Muči li
ga velika suša, parnica oko međe sa rođenim bratom, ili šlajpik pun para za kupovinu vola na
sutrašnjem vašaru, ne dospevam da pogodim? Onaj Cvikeraš mi uporno skreće pažnju na sebe
iskašljavajući se u ogromnu kariranu maramicu, neuverljivo, bez dovoljno "danfa", onako kako to
uostalom i čine oni koji baš i nisu jako bolesni, a duboko su ubeđeni da jesu...
Taj čovečuljak mogao bi biti neki činovnik, notar ili učitelj, ali, šta bio da bio, očito je da traga
za službom više no što služba traga za njim? Iskrzana kožna torba, sklupčana kraj njegovih nogu kao
umoran pas, mnogo bolje prepoznaje svet sa krovova diližansi, i nesumnjivo da jedva čeka nastavak
putovanja? Citirajući nešto iz kožne knjižice (od koje je u čitavoj gostionici izlizaniji jedino njegov
smeđi žaketić?), on se zalud udvara radoznaloj popovskoj kćeri kojoj oči plove oko glave kao zlatne
ribice, dok njen Papa (uspavan lepetom krila jata pečenih pataka u svojoj velikoj bibi), drema između njih dvoje tako vešto i mimikrično, da to pod prevrtljivim svetlom petrolejke deluje kao preslišavanje
nedeljne propovedi, ili, još bolje, kao jedna smerna večernja molitvica koju ne bi bilo pristojno
prekinuti...

To ipak nije razlog što par putujućih glumata tako bešumno vesla drvenim kašikama. Oni
jednostavno nastoje da ostanu neprimećeni, znajući da se komedijašima ne dešava ništa dobro kad ih
primete van pozornice. Ona je lepa (ulogu kraljice igra bez previše šminke), i vidi se da ga zaljubljeno
voli, a on je i Pesnik i Fakir, i Žongler i Smehotvorac, ali je ne bi umeo odbraniti od grubosti. Srećom,
masivni potporni direk ih delimično skriva od grupe raspojasanih svinjarskih trgovaca, zaokupljenih
turnirom u prostačenju, na kom je glavna nagrada naklonost Tri Vesele Gospojice Koje Očito Ne
Putuju Da Se Zakaluđere, i tako redom, kao uhoda, zavirujem od stola do hoklice, od lika do siluete,
od žene do muškarca, pa sve nanovo...
Razmišljam i ja ponekad o svom poreklu, naravno, ah naše Porodično Stablo vidim samo kao
mladicu na obodu Velike Šume...
Zamrznem tako likove na tajnoj večeri u bezimenoj podkarpatskoj gostionici, Sluge i
Gospodare, Silne i Prepadnute, Lukave, Priglupe, Sretne...
I mislim: koji je moj? Čiji sam ja to? Na talasima čije krvi penušaju mehurići moje
embrionske duše, i u čijim se venama, a da grešan i ne sluti, koprcaju kao punoglavci moja čula i
tkiva, moj fosforni skelet, i usplahireno jato mojih mladeža?
Ali ne brinem puno o tome da li je Taj bio Srbin, Tatarin, Kozak?
Ni da li se krstio, klanjao, pisao s leva na desno?
Ne...
Brinem jedino da nije bio podlac?
Palikuća?
Bratoubica?
Ili je bio neko ko je sekao srce na kriške, da bude za sve...
Neko kog su uvek pitali kad o čemu treba presuditi...
I neko kome se i Bog obradovao kao dragom rođaku...
Kada mu je umoran zakucao na Nebo...
*****
- Zdravo, Batula...
Nadam se da se nisam trgao koliko sam se uplašio? Dule Ramljak pritajio mi se iza leđa
nečujno, kao u onim retkim prilikama kad smo igrali jedan protiv drugog, jer obično smo bili na istoj
strani. Potator, koji je upravo odlazio, iz nekog razloga me nije upozorio na njega, sigurno je procenio
da se tu radi o Našem Coveku, mada je postalo jako problematično pogađati ko je Naš a ko nije? Tu je
danas najpametnije ispucati "dvoznak", što bi rekli prognozeri, "fiks" nipošto ne dolazi u obzir...
- Uf, Dudule... Presekao si me... Nisam ni primetio da si ušao?
Bolje da i ne računam koliko se poznajemo? Dovoljno je da se setim da smo mu svi tajno
zavideli na "fiatu 850", boje bele kafe, to puno toga objašnjava? Igrao je, inače, takozvanog
"korektora", mudro, bez faula, tako je uostalom i dobio nadimak, po elegantnom "Dinamovom"
centarhalfu, a i trčkao je slično, na vrhovima prstiju, uvek bliži lopti baš za taj sitni, ubrzani koračić...
- Tu sam ja od jutros... U zadnje vreme baš ne mogu da spavam... Pa, tako... Vilenjam po
kafićima...
Oduvek je bio povučen (i previše, po mom ukusu?), reakcije su mu i u najvećim frkama bile
nekako prigušene, šaputave i stidljive, no ovo je ipak mnogo ozbiljnije? Oči su mu delovalc sablasno,
kao da su nacrtane na dva mala meseca, a neki bezglasni jecaj obuzimao ga je potmulo, kao malarija, i
očekivao sam da će mi svakog časa zaridati na grudima...
- Matori... šta se desilo? Sedi malo... Da li je sve u redu?
Trgao se, kao iz hipnoze, i naglo povukao dizgine svojih pomahnitalih emocija pokušavajući
da ih umiri, ali one su se i dalje besno propinjale...
Odmahnuo je rukom, jednom, pa još par puta žustro, kao da je otresa od nečega...
- Ta... Naravno... Naravno da nije u redu... Nema razloga da brineš...
To ni izbliza nije zazvučalo kao šala, i zalud je čekao da se osmehnem, nisam hteo da time
dajem pristanak za učešće u nekoj pomerenoj igri? Hvala, ali ne srljam više da zapušavam rupe na tuđim lađama, mnoge brodolomnike je upravo težina brižnih spasilaca poslala na dno? Surovo sam ga
pustio da sam odvađa vodu drvenom lopaticom, što je, ruku na srce, potrajalo duže no što sam
očekivao, ali na kraju mi se ipak obratio relativno sređeno i uravnoteženo, mada je to samo još više
istaklo Pun Mesec u njegovom pogledu...

- Liči li tebi Vukovar na Novi Sad? Meni su isti... Znaš onu žutu kuću sa svodovima, tamo gde
se put račva? Meni je to ista Dunavska?
A, tu smo, dakle?
Potvrdio sam obazrivo, tek primetnim talasićem obrva, jer i mnogo bolji drugovi nego nas
dvojica zavadili su se ovih dana oko Vukovara? Ne znajući još da li je izgubio nekog dragog u tom
gradu, ili je doprineo da neko izgubi nekog dragog (što mi se učinilo verovatnije, na žalost?), rešio
sam da propustim još jedan krug asocijacija, vadeći se na konobara čiji sam pogled pokušavao da
ulovim...
- Odem da fotografišem... Znaš već? Ali kakav god film da ubacim u aparat, ne pomaže...
Ispadaju samo crno-bele slike, moj prijatelju... A često i crno-crne...
Vodio se kao "slobodni fotoreporter", i razumljivo je da nije odoleo Vijetnamu U Našem
Komšiluku, i ogromnom publicitetu koji su Portreti Ludila odjednom počeli dobijati, za razliku od
svih onih njegovih veličanstvenih lebdećih odbojkaša, zinutih stonotenisera i izuvrtanih gostujućih
golmana, koje godinama niko nije ni primećivao...
- Ubiće me, Batula moj... Ubiće me idioti... Ostavio sam negative kod jednog drugara, za svaki
slučaj, ali... Ubiće i njega... I decu... Sve će nas pobiti, manijaci...
Malarija ga je ponovo spopala, ali bio je dovoljno svestan da prepozna nevericu u mojim
očima, na šta se osmehnuo žalostivno, sa suzom, kao klovn...
- E... Nemate vi pojma šta je tamo... I ti misliš da sam "odlepio"? Dobro... I jesam,
najverovatnije... Ali... Zar sam ja ikada lagao?
Ne, i to je bilo opšte poznato. Dešavalo se da se zaigramo satima, rezultat je umeo da bude i
26:24, ili tako nešto, i neretko se stvarala zbrka oko toga da li vodimo sa dva, da li je nerešeno, ili
gubimo sa četiri razlike? Tada, ili kad nismo mogli da se usaglasimo oko nekog kornera (a važilo je
ono "tri kornera-penal", i pravo je čudo koliko se njih zabroji od jedan do tri?), svi bi se na kraju svađe
obično okretali prema Duletu, i uvek bi bilo po njegovom...
Dule Ramljak jednostavno nije mogao da slaže, čak ni onda kad je ta laž bila očajnički
potrebna našem timu, pa zašto bi onda jedan obični rat to promenio?
- Sećaš se kad smo išli na Tvrđavu, kao klinci? Svi su se uvek palili na onaj pogled prema
gradu i Dunavu, ali... Ja sam bio opčinjen krovovima desno, u starom Petrovaradinu... Što je
logično... U našem kraju čak ni škola nije bila na sprat... Strašno mi je nedostajalo malo ptičije
perspektive...
U prvi mah sam pomislio kako tetura sa teme na temu, ali ubrzo sam shvatio da mu teme nisu
nepovezane, već samo ispreturane...
- Jedne noći, kod Sarvaša, brojao sam tišinu između eksplozija... Devetnaest... Devetnaest
sekundi tišine... To je bio apsolutni rekord... Možeš li da poveruješ?
U svojoj reporterskoj tašni uvek je nosio žuto-crne kartonske kutije pune fotografija, ili nam
naspram svetla pokazivao neke slajdove, a ovog puta samo je odškrinuo poklopac, kao da unutra ima
nešto što bi moglo da iskoči, pa izvukao sliku licem okrnutu ka dole, po šanku je privukao pred mene,
i tek tu je diskretno iskosio...
Jedna žena u kecelji, starica, moglo bi se reći, klečala je u podnožju stepeništa, ruke su joj bile
ukočene kao da se sprema za skok u vodu, a ravnoteža tog ukočenog tela gotovo neshvatljivo se
održavala samo na vrčku brade oslonjene o zemlju. Ispred, na ispucalom pločniku, na svega tridesetak
santimetara od staričine glave, ležala je veštačka vilica, pa je to na prvi pogled delovalo kao da se
kobac obrušava na plen, ili da mačka sustiže miša...
Ta kompozicija bila bi prejaka i za one morbidne stripove iz kojih ispadaju kosti kad ih brže
prelistaš, a kamoli za jednu pravu pravcatu fotografiju, izoštrenu do perfekcije...
Lift u mom stomaku jedva se zaustavio na poslednjim spratovima, i nisam se bunio što je tako
hitro vratio fotos u tašnu, niti sam tražio da pokaže još neki...
- ]ezivo... Čisti horor... Gde je to bilo? Srpsko ili... hrvatsko selo?
Dovraga...

Nisam mislio da može da me pogleda tužnije nego što je dotada činio, ali upravo se to
dogodilo...
- Batula, druže moj? Zar je to zbilja važno?
Uf, bilo mi je neprijatno do zemlje. Ja sam ustvari jedino želeo da saznam ko to tamo ubija
starice, što takođe nije opravdanje...
- Ne, Dule... Lupam, ne slušaj me... Malo sam... zaprepašten... i eto...
U ovoj zemlji godinama je najpotresnija vest bila da se osam Turaka u kombiju skucalo na
auto-putu kod Novske, a sad se od nas očekuje da najnormalnije reagujemo na stotine mrtvih
svakodnevno? Dodam li tome još i svoju urođenu ravničarsku podozrivost, onda je potpuno jasno
zbog čega sam na trenutak radije poverovao da je poludeo Dule Ramljak, nego da je poludelo na
hiljade i hiljade njih...
- Zašto to negde ne objaviš, čoveče? Ovi majmuni na televiziji uporno puštaju samo telefonske
izveštaje odande, i na ekran zalepe musavu geografsku kartu Baranje? Ladno pristižu snimci s tamo
nekog Jupiterovog Meseca, ili sa dna severnog mora, a ništa iz Mirkovaca, Dalja ili Iloka? Malo ko
zna šta se doista dešava... A ljudi su željni istine...
Ponovo mi se osmehnuo kao poslednjem naivku, i, ne znam zašto, ali odjednom mi se učinilo
da je oko sto dvadeset godina stariji od mene?
- Ne, matori moj... Ljudi su željni krvi... To je ono... Željni su nasilja... Užasa... Bola...
Umorno je protrljao oči palcem i kažiprstom, stisnuo koren nosa i žmureći ga masirao, pa
uzdahnuo duboko, poraženo, kao nastavnik koji konačno diže ruke od pokušaja da naglupom đaku
objasni primenu trigonometrije pri konstrukciji jednakokrakih trouglova...
- A istinu nemoj suviše ozbiljno da shvataš... To bolje zaboravi... Nema istine sa velikim "/",
veruj mi... Svako ima neku svoju unikatnu istinicu, kao otiske prstiju. .. I sumnjam da ih ima dve na
svetu da se totalno podudaraju...
Pa: hajde na mesto, mališa. Uradi to za domaći...
Ne volim kad neko o nečemu zna puno više od mene, ali posmatrajući kako je Dule odsutno
istrunio sav duvan pripremajući cigaretu za paljenje, zaključio sam da je cena koja se plaća za to
saznanje ipak previsoka?
- Da... A tvoji su inače svi dobro?
Moji? Nije on poznavao nikog ko bi prošao kao "moj", i formalno sam promrmljao nešto
potvrdno, ali i da sam rekao: "Hvala na pitanju, mama je baš juče slomila kuk kad se okliznula u raku
dajući veštačko disanje tati koji je doživeo infarkt na bratovoj sahrani", sumnjam da bi primetio?
Tišine između njegovih rečenica su bile sve otegnutije, i kasno sam se setio da ih brojim, ali
svaka je trajala mnogo duže od devetnaest, to nije sporno...
- Pod tim krovovima su prepovijane bebe... Znaš? Plavi i ružičasti pospani patuljčići? Neko je
pred Božić sakrivao poklone na gornju policu... Među posteljinu... Kao moja keva... Ili se učila
fizika... Građansko pravo... Parničili se oko gluposti, kuvali pekmez od šljiva, pijani se vraćali
biciklom kad prime platu u brodogradilištu ili kombinatu...
Pod mesečinom njegovog pogleda predamnom se lagano pomolio gradić na okuci Dunava,
krovovi su se zbili oko crkve kao preplašeno stado, a plameni cvetovi raznih veličina rascvetavali su se
po njima nezadrživo i stihijno, bez ikakvog redosleda i smisla...
- Od onog dima... Pod tim crvenim odblescima... Stalno mi se priviđalo jato duhova koje se
diže ka nebu... Svi oni koji su ikad živeli tu... Prikupljali su se na oblacima kao svatovi, da zajedno
pođu dalje... I... Znam da je nemoguće, ali... Zakleo bih se da sam čuo i tamburaše?
Bože moj...
Prošao sam kroz Vukovar puno puta...
Od Vučedola, pored groblja, krivinom pod Vodotornjem, pored bolnice, pa preko mostića na
ušću Vuke, do skretanja za Vinkovce, ostavljajući desno rampu pred Borovom, pa dalje, pun gas, niz
dugu Trpinjsku Cestu...
Kad sam dolazio sa zapadne strane, iz Italije, sa mora, iz Zagreba ili Ljubljane, tu sam prvi put
nailazio na putokaz za Novi Sad, i, iako je kraj imena moje varoši čitko pisalo "82 km", tog momenta
sam, iz bezbroj razloga, uvek računao da sam stigao Kući?
Dudule je u pravu, liče, još kako liče...
Ne samo zbog Dunava, bokora zelenila, austrougarskih kućerina i rasipnički širokih ulica, već
(i uglavnom), zbog pitomosti, zbog onog retkog osećaja koji mi se javljao samo u naročitim gradovima, da bi tu i u tri po ponoći mogao prošetati s Onom Koju Volim, ne zazirući od automobila
koji usporavaju, i ne prelazeći na drugu stranu kad neko naiđe u susret...

Puno puta je vukovarski vazduh pirnuo pod svodovima mojih pluća, svirala je tu ona ista
muzika na koju i ja plešem ovaj život, mirni ljudi i stabilne lađe, tesne suknje i komotne čarde, obala i
gimnazija, korzo i pozorište, sasvim dovoljno za pametnog čoveka...
A opet...
Bojim se da na taj gradić nikad više neću pomisliti onako kako ga se sećam, nego onako kako
mi se prikazao u sledećoj Duletovoj tišini, u onoj poslednjoj, najdužoj, koju nisam ni uspeo da
odbrojim do kraja, jer je otišao nenadano, ne rekavši pozdrav...
El Greko je imao nešto slično, "Toledo pod munjom" može poslužiti kao opisni naslov, ali ta
slika je ipak suviše srebrna i sveda u odnosu na ovu u mojim mislima?
Možda bi iz mene mogao da je preslika jedino Generalić, mada ne verujem da bi on ikad
pristao da upotrebi toliko narandžaste i crvene na jednom mestu?
Visoko nad krovovima, nad onim plamenim cvetovima, i nad Dunavom, po kom se rumeni
titraji presijavaju kao bokovi vodenih vila, na čelu te velike Seobe U Nebo, svatovski fijaker, i u njega
upregnuti lakovani vranci, bog zna koliko njih, prednjaci se gube u oblacima?
Nevestin veo vije se kao put, daleko iza, jablani se uzdižu na prste da bi mu pridržali krajeve, i
prozračni, kao izvezeni na tom šlingeraju, po putu lebde psi i lovci, žeteoci i alaski čamci, kicoši u
visokim čizmama i Šokice jedre kao vruštovi, deca u mornarskim odelima, strine sa mufovima,
beležnici, poštarke, geometri, bake povezane kašmirskim maramama i starci u kratkim čojanim
kaputima, trgovci i fiškali, mlade mame, rumeni piljari, i tihe udovice, dobrodržeće, u dugim
haljinama sašivenim po meri, a ipak prekratkim da prikriju cipele-cupkalice...
Tamburaši su zaista tu negde, ne vidim ih ali ih naslućujem, oda ih poneki obli šeširić koji se
zadrmusa usred gomile, ili izrezbarena glava kontrabasa, koja se propne i zanjišti nad povorkom, kao
mladi razuzdani mrkov...
Ko li je poručio ovaj svatovac, da mi je znati?
Jedna tročetvrtinska tema vrtela se u krug, kao marš, tužan li je valcer kom topovi udaraju takt,
pomislih, ali bilo mi je jasno da se neću tako jeftino izvući...
Jer nije to ni "tema", ni "tužno", ni "valcer", ni bilo šta što znam...
Barem da je, poželeh...
Roj tamburica zatreperio je pod prozorima Raja, podvriskivanja su utihnula, uskomešaše se
uvojci i kovrdže, "trajne" i pletenice, iščekujući čija će ruka razmaci zavese?
Rafal eksplozija prosuo se tišinom kao šaržer pijanog rođaka, učinilo mi se da čujem suludi
kikot u pećinama tih odjeka, i osetio sam kako mi jeza mili pod košuljom, lagano, kao veliki
vinogradski mrav...
Dovraga...
Biće to ista ona ruka koja je, mašući, i ispratila svatove na nebo, kako se pre nisam setio?
Zašto sam se uopšte zanosio da su ih dvojica Tamo Gore?
Očito nema potrebe...
I ovaj jedan nam je više nego dovoljan...

Gospodin Prodanov, gospodja Soproni

To jutro mi je kanulo na nadlanicu kao kap parfema smućkanog od mirisa svih devojaka koje
su me ikad volele...
Svitanje se otrljalo o zidove šuškajući tiho, kao koleno o koleno u svilenkastim čarapama,
setivši me stisnutih koraka koji su obazrivo stupali na tajanstveno i neodoljivo ostrvo mog izvikanog
momačkog stana...
Mislim da me je taj zvuk, u stvari, i probudio?
Otvorivši oči, na čas sam pokušao da odredim da li će dan biti plavetno-sivkast ili sivkastoplavetan, a onda sam ih ponovo sklopio...
Bilo jednom...
Nesigurni "Morze" na zvonu. "Logaritamske" pod miškom i ujedi mraza na obrazima. Karirani
kišobran raširen nad kadom, maglene leptiriće ulovljene u duplim staklima prozora, i cipelice sa
šnalom, izuvene na obali sobe u koraku, kao drvene letnje papuče...
Mali trofeji u vitrini Bivših Jeseni...
Mali pehari, srebrni i sjajni, sa ugraviranim datumima ranih sedamdesetih...
Eh...
Vetar je dobro ukosio topole, tih godina zasađene?
Gde li su se jutros probudile Moje Stare Cure, u kom božijem gradu, ulici, u kom bezdušnom
stanu, zaglavljenom kao lift negde među soliterskim spratovima?
Kojim su novim adresama i prezimenima žigosane njihove fotografije na mesečnim kartama
za busove koji voze od predgrađa ka centru, i nazad, predveče, ispod podvožnjaka i preko gvozdenih
mostova?
U koju su se sliku zagledale jutros, zamenuvši oktobar novembrom na kalendaru hiljadu
devetsto devedeset i prve, pokolebane, upotrebljene, umorne?
Varljivo brdo je Život, nema šta...
I verući se Uz i silazeći Niz patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka, tren, senka
trena, Vrh je najveća prevara u čitavoj priči...
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trena izroni nam za
leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga
obeležava to razvođe Vremena Koje Nam Je Dato, vremena koje nam je udeljeno, ubogima, kao
milostinja pred Crkvom Beskonačnog...
Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje samo da se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su
Prave Stvari uvek s one strane brda, ali ovu misao ipak ne smem pripisati sebi...
Zvuči suviše poznato?
Neki voštani mandarin iz trećeg milenijuma pre nove ere je sigurno još davno patentirao sličnu
izreku?
Probudio sam se, dakle, sam na svetu, sa onim glupim osećajem da sam prespavao evakuaciju
planete...
Mali zapostavljeni budilnik uvređeno je okrenuo leđa mom pogledu, no moglo je biti devet,
plus-minus koji minut, smeo sam da se kladim? Naša ulica je tek periferna venica u jutarnjem
krvotoku grada, ali po šumovima koji dopiru spolja, ponekad mogu gotovo nepogrešivo da odredim
koordinate male kazaljke...
Proteglio sam se, oprezno, prozivajući redovne jutarnje bolove... Leva "ahilova"? Desni
meniskus? Prepone? Lumbago? Peti pršljen? U redu je. Svi smo tu...
Seo sam na ivicu kauča i lagano spustio lice u šake, bezuspešno pokušavajući da
zamislim da te šake pripadaju Njoj...
OK, priznajem...
Ova mašina možda i ne vuče kao nekad?
Kontakti su olabavili, kompresija pada, neki mali nepraktični sentimenti zaribali su jednom za
svagda...
Ali...
To je još uvek kao novo...
Tako neukroćeno...
Nerazumno...
Tako pobedonosno šašavo...
O,da...

Anamaria bi mogla biti sasvim zadovoljna načinom na koji mi nedostaje...
To je još uvek onaj nemirni srndać...
Divalj i mlađan...
I lud kao noć...
*****
Sumnjam da i Turci više piju "tursku kafu"?
Havarisana bakarna džezva odlično se uklapala uz prsten na kelnerovoj ruci, ali se nikako nije
uklapala uz ono što sam poručio?
- Nema ekspres-kafe, žalim slučaj... Aparat mi je pun kamenca...
Pa, čuj...
Ni osmeh ti nije puno bolji?
Pomislio sam šta bi eventualno zamenilo moj naumljeni "kratki espresso", ali lupnjava sudova
iza pokretnih vrata kuhinje obećavala je samo opori "čaj sa limunom", pa sam pomirljivo klimnuo
glavom, ne komplikujući dalje...
- Dobro, de..
Jasno, taj koh od šodera sam istog momenta s gnušanjem odgurnuo dijagonalno po šahovnici
stolnjaka (crni lovac B-2 na H-8!), nastavljajući da rešavam ukrštene, onako usmeno, bez olovke...
Vreme se teglilo kao med sa kašike, ali pola jedanaest je ipak nekako prošlo...
U inat, niko od švercera i preprodavača deviza nije se pojavljivao?
Kišica je uhvatila jednolični dugoprugaški ritam, čvrsto rešena da resetuje sunce iz moje
memorije. Kroz zatamnjeni izlog posmatrao sam prolaznike, devojke uglavnom, koje bi se u njemu
ogledale žustro, u koraku, čim pretrče od bivšeg "Uzora" naovamo, pod nastrešnicu Tanurdžićeve
Palate...
Cure, zaboga?
Zar je to stvarno najbolje što se moglo izvesti?
Znajući koliko su vremena provele birajući šta će obući i kako se očešljati, nisam mogao biti
zadovoljan. U međuvremenu se i mala kazaljka provukla ispod velike kao lola kroz rupu na tarabi, a
da nije promakao model za koji bih poželeo da prošeta na bis po polukružnoj pisti pred ložom hotelske
kafane?
Revoltirano sam smotao novine, zaključivši usput da je slovoslagač zadužen za prve stranice
još na godišnjem? Jadni stari "Dnevnik". Kao da je postao enigmatski list u kom treba uočiti pet
razlika u odnosu na jučerašnji broj? Uvek iste priče...
Dobro da još menjaju slike na umrlicama?
Osvrnuo sam se tražeći konačni argument za odustajanje od daljeg čekanja, kad je uz izlog
minuo jedan ravni, kratki smeđi mantil bez girtle, koji mi se učinio poznatim? Nije to bio onaj mantil
kog se sećam, naravno, ali je uporno tražen baš po toj mustri, nema dileme...
Kucnuo sam o staklo, no, setivši se da se ionako ništa ne vidi sa ulice prema unutra, ostavio
sam novčanicu na stolu kao u filmu (kod Amera nema kusura?), i požurio ka vratima...
Nije bilo problem sustići ga...
U strahu da ne uleti u makazice prolaznika oprezno je preticao neke nevidljive puževe, noseći
pijačnu torbu iz koje su virile zimske ruže umotane u novine, i drška malog ženskog kišobrana na
rasklapanje, u obliku glave neke guske, labuda, šta li, nisam uspeo da razaznam?
- Dobar dan, gospodine Prodanov...
Ostario je, dirljivo...
Ne uspevši da povije tvrdi čokot vratnih pršljena, na kraju se morao okrenuti čitavim telom,
lagano, kao balerina iz muzičke kutije...
Uputio mi je jedan neodređeni, univerzalni osmeh, a onda je bljesak (koji se u očima staraca
najčešće pretapa u suzu), potvrdio da se setio dečaka iz poslednje klupe do prozora, koji je večito
kasnio na prvi čas, i imao ukor pred isključenje "zbog neuredne frizure i neredovnog nošenja školske
uniforme..."
- Nikolčin, sine moj... Ti li si to?
Nisam ni sumnjao da će me osloviti prezimenom...

Izvadio sam ruke iz džepova i stavio ih na leđa, kao nekad, pred mapom osvajanja Aleksandra
Velikog...
- Ja sam, nema šta... Dugo se nismo videli, Nastavniče...
*****
Pošao je na groblje, očito...
Ostao je udovac one godine kad smo, osvojivši "međuškolsko", ponosno završili osnovku...
Taj septembar nas je razjurio na prepad, kao brkati milicajci momačko veče, ali nas je Vlatko
Rakić gestom pravog kapitena nekako sakupio po gimnazijama i naterao da svi zajedno pođemo na
sahranu...
Naterao, baš tako...
Vlatko je, izgleda, već znao o saučešću nešto što mi još nismo? Za nas je to bilo samo još
jedno od onih teških gostovanja na tvrdom i neugodnom terenu nepobedivog tima Odraslih...
Sećam se i da je neki totalno pogrešan tip držao oproštajni govor? Tek mnogo kasnije, kad
sam imao već desetak sahrana u nogama, shvatio sam da je to, u stvari, obavezna stavka strogog
pogrebnog protokola...
Uglavnom...
Mrena i ja nosili smo venac, bodljikav i rogobatan...
"Poslednji pozdrav od Saveza Organizacija Fizičke Kulture Vojvodine..."
Išli smo prvi, u špicu, kao i uvek, on je cimao desno, ja levo, usporavali su nas šapatom. Za
nama, takođe prteći ružne plastične vence, Cikoš i Stevonja, pa Salac, Mikica "Stajls" i ostali, dvoje po
dvoje...
Mislim da ih od tada više i nisam video tako, sve na jednom mestu?
A četvrt veka fijuknulo je kao korbač. Kao severac kroz dudove rašlje...
- Viđaš li momke još pontkad, Nikolčin? Vi ste bili tako jedna... homogena generacija...
Homogena?
Kakve su tek one druge?
- Pravo da vam kažem... Baš ih i ne viđam nešto... Rakića, ponekad... On je istražni sudija, to
znate... I Vasu Maleševa, stanujemo blizu jedan drugog... Pa... I na Franju naletim tu i tamo... A
ostale... Mislim, ove koji su ostali u gradu... Ma, skoro da ne pamtim da sam koga sreo...
Čudno. Kao da je to i očekivao?
- Eto vidiš...
A onda je pokušao da pogleda na sat, na Onaj Isti Sat, dabome, sve drugo bi za mene bilo
iznenađenje. Na žalost, ruka je bila prekratka, nikako nije uspevao da domaši to čarobno mesto na kom
pogled izoštrava i bez naočara...
- Idem, žurim... Imam jedan autobus, sad u... Sad u...
Sad u ovim godinama?
E, moj Razredni...
Svirao je klarinet, tumačio Prevera, uz svaku priliku izabirao odgovarajuću latinsku sentenciju,
diskretno i nepogrešivo, (kao i maramice uz kravatu, uostalom), znao je ponešto o Bekenbaueru,
ponešto o "Shadowsima", sve o Bonaparti, pa opet, u starost je ušao peške, pognuto, ne zasluživši ni
ubogog narandžastog fiću, prepušten na milost kondukterima farbane kose, i prigradskim barabama
koje podriguju na zapršku i već u rano jutro smrde onako kako kulturan svet eventualno smrdi tek pri
kraju sparnog i napornog dana...
Dovraga...
Ponekad se uplašim da je Bog matori slepi crnac, koji pomalo povlači iz pljoske, i praši blues
na usnoj harmonici, blaženo zavaljen u oblake?
Briga njega za one levake dole...
- A gde si ti pošao, Nikolčine? Ne bih hteo da te zadržavam...
Ma, nema veze, Nastavnice. Sve što me čeka odavno se naviklo da me čeka...
Bilo mi je jasno gde je krenuo, kao što rekoh, ali sam isto tako znao da neće biti dovoljno ako
se jednostavno ponudim da ga povezem, pa zato slagah da i ja žurim, na Satelit, nekim neodložnim
poslom...
- Možete sa mnom... Ako ćete u tom pravcu?

Učinilo se da će odbiti, ali ipak se nekako usudio da zakine koji minut od svog Preostalog
Vremena...
- Pa zaista... Ako bi mogao da me prebaciš do katoličkog groblja? Praznik je, znaš? Danas su
Svi Sveti...
Povukao sam ga blago nazad, ka uglu iza kog sam parkirao automobil...
- Ma... I da nisu baš Svi Sveti, Nastavniče... I da ih je tek nekolicina... Opet bih ja vas
prebacio... Nema problema...
*****
Razvedravalo se, lagano...
Luljuljajući se kao đavolak na televizijskoj anteni izbačenoj sa terase na zadnjem spratu, vetrić
je raspršio sprej kišice nad ulicom Ilije Ognjanovića, no, bočica mu je bila sasvim pri kraju...
Usitnilo je mikroskopski, čak ni Razredni nije širio kišobran kad smo izašli ispod nastrešnice...
Sedeo je na ivici sedišta, kruto i nelagodno, kao na klupi u sudskom hodniku...
Pitao me je da li je to moj auto, da li sam zaposlen i oženjen, da li je Tetka još živa?
Za razliku od poslednjeg zvaničnog propitivanja, kad se pomno interesovao za izvesnog
spartanskog zakonodavca po imenu Likurg, ovog puta sam znao odgovore na većinu pitanja...
A ulice su bile zakrčene, kao i obično oko podneva...
Kod Futoške Pijace semafor nije radio, šizoidi su trubili kao seoski svatovi, panika na
raskrsnici podsetila me je scene filmova u kojima Ameri panično brišu iz Sajgona, no, i pored toga
smo do grobljanske kapije stigli začas, potrošivši jedva dve pesme na radiju, ni strofu više od toga...
Ispratio sam ga glavnom alejom, društvo mu je prijalo i zaboravio je da sam maločas slagao
kako strašno žurim...
- Znači, ni tetka više nije živa... Eh, šta češ ... Imala je prilično godina, sigurno?
Pa, baš i nije...
Imala je svega nekoliko godina...
Sve ostale godine imale su nju...
- Da, umrla je Teta, sirota... Osamdeset i prve... U proleče, tako nekako...
Primicali smo se kapeli, lagano, ali ona se uopšte nije povećavala u našim očima...
Rekoh ja da se Svet primetno smanjuje?
- A i ti si se razveo, veliš? O, šta vam je, deco, danas se svi razvodite? Mi se nismo toliko
razvodili... Ne volim tako nešto ni da čujem...
Očekivao sam da će tad reći "sreća, barem, što niste imali dece"," pa dobro, ako već nije išlo",
ili ispaliti neku sličnu otrcaljku, ali odmah me je podsetio da on nije od tipova čiji se portreti crtaju
šablonom...
- A... Ona i dalje živi ovde, verujem? Sretnete li se onako... Neobavezno... U prolazu... Barem
s vremena na vreme?
Na to sam se već i nasmešio, najverovatnije...
- Pa, ne baš... Skoro nikad... Ali nismo se puno sretali ni u braku... Sve je, znači, među nama
ostalo po starom...
Zavrteo je glavom "učiteljski", onako strogo-a-pomirljivo...
- E, Nikolčin, Nikolčin... Vidiš kakp je život zapetljan i komplikovan... Pravi labirintos, moj
sinak... A vi ste onda mislili da je ona utakmica... Bože moj... Da je ta utakmica nešto najvažnije na
svetu...
Pa i bila je, Nastavnice, nemojte me folirati...
Odigrao sam ih posle na stotine, i svih hiljadu možda, i bilo je i velikih, baš velikih, ali sve te
utakmice samo su se slagale za njom, kao domine. Ono davno, ono Naše Prvo Finale, odigrala su u
stvari srca, Gola Mlađana Srca, koja su nas mališane jednostavno nosila oko sebe, kao sjajne oklope...
- Eto, koincidencja! Baš neki dan sam se setio... Prolazio sam tuda, i setih se kako sam
zabrljao onu šansu? Kad je padala kiša, po blatu? U finalnoj grupi? Ma, stopostotna, sam pred
golom... Kako se ne sećate?
Zamislio se, pa slegao ramenima, i napravio izvinjavajuću grimasu...
Normalno...
Ko bi još pamtio i tuđe promašaje?

Ali...
Onda se pogled odjednom zaplaveo?
Misao se ipak nekako probila kroz smetove koji su zavejali tu daleku raskrsnicu u njegovim
sećanjima...
- Čekaj, čekaj... Ali, ti si dao gol u finalu, kako mi se čini? Pa da... I to... drugi gol. ..A?
Ispravi me ako grešim...
Bilo bi lepše da sam skromno klimnuo glavom, ali eto, nisam odoleo prilici da se malo
napravim važan...
- Dao sam ja i prvi, Nastavniče... Iskosa, spoljarom... Onaj šaran od golmana je pošao na
centaršut... Pa taj drugi, što kažete, glavom... A Mrena je dao treći... Iz penala... U poslednjim
minutima...
- Mrena?
Oči su se skupile... Ponovo smetovi na putu...
- Komrenić, Aleksandar... Iz "A" razreda... Igrao je desno krilo... Mali, crn, vižljast...
Prekinuo me je, povlačeći mi ruku...
- Ta, znam, kako da ne... Komrenić... Čigra, brzanjac... Tačno ga vidim... Šta je, molim te, s
tim spadalom, znaš li uopšte gde je?
Znam, na žalost...
Na onom "drugom" groblju je, dobrih dvadesetak godina...
Upucao ga je senilni reumatični čuvar, dok je sa nekog gradilišta ćorisao bojlere i bakarne cevi
sa onim svojim problematičnim ortacima iz kraja. Čiča je opalio taj jedan jedini "metak upozorenja", u
stranu, potpuno bez veze, ali zrno se razletelo kao stršljen, od mešalice do postolja krana, pa nazad, i
ljutito pecnulo slezinu dečaka već zajahalog preko montažne ograde...
Eh...
Znao sam da će mu neki "ricochet" doći glave. Tako su ga i "odbijene" lopte htele, neviđeno,
kao da ih je nešto vuklo ka njemu...
Nisam to sve ispričao Razrednom, taman se ozario, bolje da nije, pomislih...
- Eh? Pa... Poginuo je Mrena, Nastavniče... Odavno, nesretnim slučajem... Ali... Bio sam
siguran da znate?
Rastužilo ga je, iskreno i vidno, zašto nisam nešto izmislio, na brzinu? Mrtvi uvek igraju sa
ponekim igračem više, nije fer...
- Pa, ne, Nikolčin... Ne znam... Niko mi nije javio... E, bože moj... Siroti mali Komrenić...
Pustio sam da odradi taj zakasneli minut ćutanja, nadajući se da neće prozivati i Belog, Lazara,
Jasminu Dudić, ili bilo koga od onih danas opravdano i neopravdano odsutnih sa ovog sveta...
- Znaš, vi ste onda bili deca... I mislio sam... Reći ću vam jednom... At eto... Razišli smo se...
Začas... I nikad nisam...
Pre no što je zastao, odbrojao je nekoliko dugih koraka, kao da po mapi traži mesto na kom će
iskopati kovčeg sa tom tajnom, odavno zakopanom...
- Puno mi je značilo kad ste ono osvojili... Zbog... Bilo je, tako... Izvesnih nesporazuma... I
zbog kluba... Zbog zamenika, Pjevalice... 1 zbog moje pokojne Teruške, jadne... Puno ste mi učinili
onim peharom... Puno, deco... A da niste ni znali...
Pa sad, Nastavniče...
Pomalo smo i znali...
A posebno ono "zbog zamenika, Pjevalice..."
To je bio poseban doping za nas...
Ah...
Eto kakav je Gospodin Prodanov?
Ni posle svih ovih godina nije dozvolio sebi da kaže: "zbog one nevaspitane budale...", "zbog
onog majmuna primitivnog...", ili bilo šta prikladno zalizanom školskom komesaru koji je vezivao
kravatu na kariranu košulju, i kačio nezgrapne ruske značke po reverima konfekcijskih sakoa ...
Pjevalica... Pjevalica... Kako li se ono zvao?
Svejedno, kad bolje razmislim...
Pored tog prezimena, ime mu i nije puno trebalo...
Nastavnik je inače predavao istoriju, ali je sticajem okolnosti vodio školsku ekipu, još od
drugog treninga. Časove fiskulture držala nam je, naime, gospođica Kiš Julijana (pretpostavljam da će nadimak, "Baba Julka", poslužiti kao dovoljan opis?), veteranka koja nas je morila pričama o
spartakijadi, i neosporno umela da vitla vijačom i čunjevima, ali za nju je fudbal bio jednačina sa
jedanaest nepoznatih, tu nije bilo pomoći...

I, ukratko, mi smo provalili da je Razredni nekad igrao prvu ligu, Babac je jedva dočekao da
joj nekog drugog predložimo za trenera, i tako je to prošlo na trostrano zadovoljstvo, brzo, bezbolno i
glatko...
A onda, u čitavom prvom delu prvenstva nismo izgubili ni jedan jedini bod...
U novinama je tim povodom napravljena hvalospevna reportaža o nama, sa fotografijom, na
pola stranice, i tek tada je, zapravo, onaj nesretni Pjevalica i zapjevao svoje...
Da li je tom tipu Zloba bila profesija, ili jednostavno hobi?
Maligni direktorov zamenik otkrio je da je Nastavnik igrao "za vreme okupacije", i da mu je,
štaviše, zbog toga kasnije "uskraćen rad sa podmlatkom lokalnog kluba"? Telefonirao je svojim
Zemljacima koji su pozauzimali sve važne gradske kote, slao dopise na adresu svake zgrade na kojoj
se isticala partijska zastava za "Dan Borca", a na kraju, iz očaja, neposredno pred finalni turnir,
zakazao je i sastanak sa roditeljima "na kom će se utvrditi ima li uopšte takav čovek moralno pravo da
vodi i sportski vaspitava nove generacije naših omladinaca"?
Razredni se, očekivano, nije ni pojavio...
Sve to je podnosio mirno i strpljivo, mazohistički, takoreći...
Tad je Vlatko Rakić istupio ispred tima, i rekao, otprilike, da niko od nas neće igrati ako
nastavnik Prodanov ne bude vodio tim u preostalim mečevima, i tačka. Vlatko je inače bio turbo-đak,
njegov stari Vojno Lice, mi ostali smo ustali i stajali mirno sve vreme dok je kapiten govorio, i taj
komsomolski nastup konačno nas je oslobodio Velikog Crvenog Gmaza zvanog Zamenik Pjevalica...
Eto tako...
"A da nismo ni znali..."
Eh, Nastavniče...
Salac je uveliko pušio, ja sam imao ribu iz prvog ekonomske, Mikica "Stajls" se dovozio u
školu Opel-Olimpijom, čim mu ćale ode na put... Nismo mi bili baš tako mali...
- E... Pa, tu smo, moj Nikolčin... Hvala ti... Idi ti sada...
Zastao je, u međuvremenu, pred mermernom pločom na kojoj je ispod drugog imena već bilo
uklesano i njegovo ime, godina rođenja, i ona sablasna crtica koja je tako samouvereno čekala na
kraju...
Zagledavši se u lik na porcelanskoj slici, zadrhtao je čitavim telom, otresajući, kao pokisli
šarov, sve druge uspomene sa sebe...
Groblje se punilo na svoj provereni način, polako ali sigurno...
Prodavač kretoša i svilenih bonbona neumereno je odvrnuo tranzistor, i jedna vesela melodija
zalepršala je nad zlosutnim obeliscima zbunjeno, u mestu, kao mali odbegli papagaj...
Sačekavši da se gospodin Prodanov okrene, mahnuo sam rukom prevarantski, kao da ću se
odmah vratiti. Pogled mu se obojio Setom, onom tamnom, najtamnijom, sledeća nijansa u tom spektru
već pripada Razočaranju...
Zar je baš morao da kaže?
- A ja sam, vidiš, uvek mislio da ćeš ti postati Veliki Igrač, Nikolčin... Ali, ne vredi... Nisu Oni
nikad umeli da ti nađu pravo mesto...
- Pa... Ne mogu im zameriti, Nastavniče... Izgleda da ni ja to nikad nisam umeo?
*****
Tridesetak sekundi kasnije zatekao sam sebe kako žurim, neprirodno, kao da zaista negde
kasnim...
Prešaltovao sam u svoju optimalnu brzinu, usponvši onako čarličaplinski, naglo i komično, ali
i dalje sam sustizao Ženu U Nutriji koja se doslovno šetala alejom, zagledajući spomenike dokono i
blazirano, kao izloge duž Zmaj Jovine...
Odmerio sam je od pete do glave, dakle u smeru obrnutom od pristojnog (ako pristojan smer
za odmeravanje uopšte i postoji?), ali način na koji je hodala prosto me je primorao na to...
Hodala je, naime, nekako tako... normalno?
Pa da...