Pero Zubac

Rođen 30. maja u Nevesinju, a već četrdeset godina živi i stvara u Novom Sadu.
Prvu pesmu je objavio kao gimnazijalac, 1962. godine, u sarajevskom studentskom listu „Naši dani.“ Gimnaziju je nastavio u Zrenjaninu a studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prvu knjigu pesama „Nevermore“ objavio je u ediciji „Prva knjiga“ Matice srpske, 1967. godine.
Objavio je i osamnaest knjiga pesama za decu, dve knjige parodija, trinaest antologija našeg i stranog pesništva i knjigu eseja.Na strane jezike prevedeno mu je šest knjiga, a pesme su mu prevođene na dvadeset tri jezika. Svoje pesničke prevode sa nekoliko jezika objavljivao je u našoj književnoj periodici. U preko stotinu naših i inostranih antologija zastupljen je odabranim pesmama.
Izvedene su mu dve pozorišne drame i više scenskih igrokaza za decu. Najpoznatiji naši televizijski i radijski majstori režije na Zupčeve stihove istkali su nezaboravne radijske i televizijske emisije, u kojima su pesme kazivali naši najbolji glumci i recitatori.
Na stihove Pere Zupca napisano je više dela klasične, popularne i dečje muzike, a na njegova libreta, kompozitor Stevan Divjaković, napisao je balet „Banović Strahinja,“ a Miroslav Štatkić operu „Lenka Dunđerska.“
U mladosti se oprobao kao televizijski voditelj i realizator velikih multimedijalnih spektakla.
Piše likovnu i književnu kritiku i kolumne u našim nedeljnicima. Pesme i pesme za decu objavljuje u brojnim našim listovima i časopisima.
Mentor je najtalentovanijim mladim ljudima u Republičkom centru za talente u Novom Sadu.
Član je udruženja novinara Srbije, Udruženja književnika Srbije i Društva književnika Vojvodine i Internacionalnog udruženja dečijih pisaca i ilustratora sa sedištem u Los Anđelesu, SAD.
Od jula 2001. godine redovni je član Akademije humanističkih i prirodnih nauka „Kneževa Ščerbatovih,“ Moskva, Ruska federacija.
Dobitnik je najpoznatijih jugoslovenskih nagrada za pesništvo, književni rad i stvaralaštvo za decu i najvećih priznanja gradova Mostara, Vukovara, Kikinde, Novog Sada i Nagrade oslobođenja Vojvodine.

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.
Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.
Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.
Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Kalemegdansko vece

Pucala je zora kao kora
Noc se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.
A sa vrha Nebojsine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k'o topovsko djule
Sva mi dugmad otpala na slicu.
A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli zmarci
Pa mi tiho sapnula na uvo
-Mace moje jedu mi se cvarci-
Kasnije nas nasli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostase podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

PISMO

Ako bih prestao da te volim
moje srce bi postalo
samo mala, zgasla zvezda,
no i onda bi je tvoja zena
međ jatom ugašenih zvezda
umela prepoznati.

Po nekom bivšem svetlu
koje je ostalo u tebi


***

Ja sam more noćas,
toliko Te široko
i nemirno ljubim.

***

Mogao bih svoj život
meriti letima u koja
ću Te ljubiti.

Odatle te poznajem

Volio bih znati kako se
drvece u tvom dvoristu
ponasalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kisa.
Mozda sam je bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Mozda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Mozda si mi prste sijekla
i pravila male svirale,
mozda si od mog lisca
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.