Pravićemo struju od ječma i deteline

Filipovići iz sela Dragačica otvorili su prvu bioelektranu. Stvar je čudo neviđeno, posebno u kraju gde su svi poljoprivredni kombinati propali.



Kad se krene od Čačka prema Guči, nižu se zlatnožuta brda ovako s jeseni, a pogled zaranja u meke izbrazdane oble njive, ušuškane kućerke, plastove sena… Vijuga tako put kroz ovaj idiličan kraj, bunari pored puta, voćnjaci, maglom zabeljena brda u daljini. A puca pogled, pola Srbije se vidi. Na vrhu jednog takvog brda, u selu Dragačica, nanizale se kuće porodice Filipović. Stare po jedan vek, a doterane, sijaju.

Tu su i trubači, pevačko društvo, ore se brda, razvuklo se kolo po dvorištu, sjatilo se selo, a ima i zašto. Otvara se prva bioelektrana, i to privatna, koja će proizvoditi struju od ostataka žetve – kukuruza, stočnog graška, ječma, deteline, pa i trave, korova. Za ovaj kraj u kome su svi poljoprivredni kombinati propali – čudo neviđeno.



Domaćin Milan Filipović ju je sam samcijat projektovao, pa izgradio uz pomoć nekoliko kompanija iz Čačka. Uložio je 200.000 evra, od čega je 25.000 evra obezbedio njegov 20-godišnji sin Ilija. Nije više na birou za zapošljavanje, pridružio se ocu i dobio novac od Fonda za razvoj Republike Srbije za sopstveni biznis. Na svetskom tržištu cena slične bioelektrane bila bi barem šest puta veća, svestan je Milan.

– Nemačka ima 6.000 elektrana, Mađarska 200.000, ima ih i Slovenija, Hrvatska, zašto Srbija ne bi imala jednu, pomislio sam. Ipak, nisam kupovao tuđe patente, sâm sam je konstruisao, za to sam se uostalom i školovao – hvali se Filipović, po struci mašinski inženjer, svojim brojnim gostima. Prva sijalica napojena strujom i njegove elektrane zasijaće za četiri meseca.

SELJACI VIŠE VERUJU FILIPOVIĆIMA NEGO POLITIČARIMA
Strujom od 75 kilovata, koju će proizvoditi Milanova elektrana, snabdevaće se oko 40 domaćinstava. Koliko električne energije proizvede, dobiće toliko i toplotne, pa će Filipovići imati obezbeđeno grejanje za etno-kuće, buduće turističke apartmane na sopstvenom imanju.

– Jedan od proizvoda je i tečnost za đubrenje njiva koja u sebi sadrži ogromne količine minerala i hranljivih materija. Elektrana nema ni jednu jedinu štetnu karakteristiku za okolinu i ništa se ne baca! – ponosan je Milan.

Njegovim stopama trebalo bi da krene cela Srbija, priznaje Željko Radošević, državni sekretar Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, i odaje mu priznanje ne samo zbog jeftinije proizvodnje struje i toplotne energije već i zbog značajnog smanjenja zagađenja vazduha. Manja upotreba nafte, gasa, uglja i podsticanje obnovljivih izvora energije glavni je cilj, jer u razvijenim zemljama već uveliko koriste prirodne otpatke, pa čak i gradsko smeće kao gorivo za proizvodnju struje.

– Zelenu struju bi do 2012. koristilo 175 hiljada domaćinstava, što bi Srbiju svrstalo u red zemalja s visokom svešću o problemu energetske efikasnosti i održivog razvoja energetike – sažima Radošević državne planove.
Seljaci se ipak više uzdaju u Filipovića nego u državu. Svako ko s njim sarađuje dobije oko 1.250 evra po hektaru, bolje zarade od toga u poljoprivredi nema. Planira Filipović da sagradi još jednu elektranu pored postojeće, i to veću, samo da mu država omogući povoljan kredit.

– To je veliki napredak za čitav kraj – komentarišu Predrag Dragović, Miodrag Ivanović, Bogosav Petrović i Božidar Lončarević, članovi pevačkog društva iz susednog sela, koje je došlo da uveliča otvaranje elektrane. – Ima dosta biomase koja može da se upotrebi. Ljudi će očistiti zapuštena imanja i vrzine, kositi, sve to prodavati Milanu, nije loša cena, da uzmu neki dinar.

PRVO PROFESOR U ZATVORU, POTOM BIZNISMEN
Već je skupljeno „zelenog goriva“ za godinu dana rada mini-elektrane i posejani su novi usevi. Seljaci ne mogu da poseju koliko je potrebno, pa Filipović učestvuje i u finansiranju setve. Siguran je da ne mogu da budu na gubitku ni on, ni čitavo selo. Elektrana ima već zagarantovan otkup struje u narednih 12 godina, a u narednih godinu dana će od države dobiti 96.000 evra.

– Prvo sam radio u zatvoru u Zabeli, predavao lopovima. Pa u školi u Kostolcu, posle toga sam bio automehaničar u „Autoprevozu Plana“, direktor autobaze u „Autoprevozu Čačak“ do 1990, a onda napustio državnu službu i napravio privatnu firmu. Nisam bio zadovoljan platom. Kada sam 1981. počeo da radim, imao sam platu 3.500 maraka, devedesete sam dao otkaz s platom od 400 maraka kao treći čovek u firmi sa 1.600 zaposlenih. Pre sedam dana sam se odjavio i sa privatne firme i od danas sam zvanično seljak, plaćam doprinose kao seljak – rezimira svoju karijeru Milan Filipović (53).

Nije bioelektrana njegova prva ideja koja je u prvom trenutku delovala potpuno suludo. Pravio je cinkaru, jedno vreme radio s tim, pa prodao. Imali su Filipovići zatim farmu ovaca u Dragačici, pa su i to prodali i krenuli da prave elektranu. Svi hvale Filipovića, ali su pomalo skeptični kada je njegov ambiciozan rad u pitanju.

– Svako priča onoliko koliko zna – komentariše kratko on i ne haje dok god ima bezgraničnu podršku porodice.
– Kada moja porodica ne bi podržavala moj rad ja ne bih pipnuo ništa! – kaže odlučno.
Supruga Vesna (49), sin Ilija (20), ćerke Jelena (18) i Milica (14) prate ga u stopu, pa i sami dodaju po koju ideju. Tako je na Milanovoj očevini nastalo i etno imanje.
– Hteli smo prvo da renoviramo da ne propadne imanje, dvadeset godina tu niko nije živeo, ali su onda ideje počele da naviru – objašnjava ćerka Jelena.

BOLJA JE VOŽNJA ŠUMADIJOM NO SAHAROM
Da su odličan tim, vidi se po šest etno-kuća i dvadeset hektara imanja zasejanog mahom kukuruzom. Jedna kuća je iz 1927. godine, Milanov deda ju je pravio, druga iz 1953, Milanovog oca, a jedan od apartmana je stogodišnja kačara u kojoj su stajale kace za šljive i burad. Kupili su nedavno i imanje od rođaka na kome je stara kuća s početka prošlog veka. Mnoge brvnare iz susednih sela spasli su od propadanja, preneli na svoje imanje. Već imaju osmišljenu i turističku ponudu: tkačke radionice, šetnje obeleženim pešačkim stazama duž Jelice, poseta vrhu Gradina, gde je arheološko nalazište iz rimskog perioda, obližnjim crkvama i manastirima, Ovčarsko-kablarskoj klisuri, tu su i kulturno-umetničko društvo, pevačka grupa, trubači, dovoljna je samo želja gosta pa da se muzika prolomi poljima… Na svega pet kilometara od njihovog imanje je i Guča. Nude Filipovići i avanturističku vožnju džipovima po okolini.
– Bila sam i u Tunisu, išli smo džipovima kroz pustinju, ali je vožnja po okolnim brdima daleko uzbudljivija – kaže Vesna, Milanova supruga.



Vesna je iz Lipovaca, sela u okolini Čačka. Muža je upoznala u Čačku pre 21 godinu, radili su u istoj firmi. Nije Milan tada imao ovako sjajne ideje, ali je Vesnu odmah osvojio svojom odlučnošću. Napustila je preduzeće, rodila troje dece i postala mu životni i poslovni partner.

– Posvetila sam se porodici. Ne kajem se – tvrdi ona – mada sam završila pravni fakultet, a eto, nisam mnogo radila u struci.
Preseliće se Filipovići ubrzo u Dragačicu, samo još voda iz vodovoda Rzav da stigne, deca da pozavršavaju škole. Jelena će čak i studirati turizam. Jedino baka Marija, Milanova majka, ne želi ni da čuje.

– Kaže: „Gore neću!“. Ja pitam: „Baba, da te sa’ranimo gore?“, a ona viče: „Nemo’, prokleću te iz groba!“ – smeje se Milan.

– Samo za Uskrs dođe, i to jedva – dodaje Vesna i objašnjava – Teško su živeli nekada u Dragačici, loša sećanja… Teško je nekim ljudima objasniti da više nije tako, i da ne mora da bude tako.
Dragačica je jedno od retkih sela u kome ima dosta mladog sveta, a mnoge snajke stigle su iz Albanije, Rusije… Možda će Milanova elektrana biti dodatni podstrek da se poneko i vrati u svoj rodni kraj.