Džez u Srbiji

Po svoj prilici, proći će još mnogo godina pre nego što se domaća džez scena oporavi od traumatičnih devedesetih i njenih posledica. Iako su ratovi i sankcije okončani 1995, trebalo je čekati punih 10 godina do reaktiviranja Beogradskog džez festivala, centralne žanrovske manifestacije u zemlji i katalizatora novih trendova. Avangardisti su već 1996. dobili Ring Ring, pop/rok publika se sjatila na EXIT u osvit novog milenijuma, dok su džezeri čekali deceniju i po ne bi li se koliko-toliko vratili na kolosek.

Za to vreme se na svetskoj džez sceni pojavila čitava nova generacija muzičara koja je stala uz rame preživelim legendama iz „zlatnih šezdesetih“. Na talasu post-modernog preispitivanja tradicije i osavremenjivanja fjužna pojavila se i naredna klasa njujorških, čikaških, evropskih i japanskih muzičara o kojima je domaća publika više saznavala na berzi ispred SKC-a nego putem medija ili koncerata (uglavnom proverenih veterana).

U takvoj situaciji se većina domaćih džezera (onih koji nisu otišli u inostranstvo) okretala proverenim baperskim vrednostima i klupskim tezgama, ili balkanskom etno-fjužnu kao poželjnom izvoznom proizvodu. Malo kome je uopšte padalo na pamet da okuša sreću s ambicioznim autorskim materijalom, a novi albumi su se godinama mogli brojati na prste jedne ruke.

Već pomenuta 2005. pokazaće se veoma značajnom za današnje stanje u domaćem džezu. Na krilima odlično posećenog BJF-a, Novosadski džez festival i Nišville su počeli da barataju sve ozbiljnijim budžetima, dok su u u narednim koncertnim sezonama osnovan još jedan festival u Inđiji i čak dva u Subotici - Jazzik i Jazzire. Dodajmo i da se već nekoliko sezona, svakog aprila, u Novom Sadu održava tradicionalna manifestacija Jazz Appreciation Month, te da je na beogradskoj klupskoj sceni Kulturni centar „Grad“ ponudio preko potrebno osveženje serijalom „Jazz Future Sessions“, gde su džezeri savremene orijentacije dobili redovan nedeljni termin – što je i publika prihvatila dolazeći svake srede u pristojnom broju.

Naravno, sve ovo je poprilično daleko od evropskih standarda, ali u odnosu na situaciju od pre nekoliko godina situacija se doima značajno povoljnijom za domaće džez muzičare. O tome svedoči i čak devet ovogodišnjih albuma koji bi se mogli svrstati u džez fioku - ako i većina njih nije revolucionarna u samozadatim stilskim okvirima, makar je dovoljno indikativan (i ohrabrujuć) podatak da su se ova izdanja uopšte pojavila na tržištu (u dva slučaja, čak i besplatna za download). Bavljenje džezom možda ipak ima smisla...

Ovogodišnja domaća izdanja bismo mogli grubo podeliti u dve kategorije – albume koji baštine tradiciju i žanrovski su jasno profilisani, i one koji streme nešto izraženijem autorskom izrazu i pomeranju (makar domaćih) okvira unutar savremenog džeza.

The Belgrade Dixieland Orchestra se ove godine oglasio svojim četvrtim izdanjem „What A Dixie We Have In Gospel“. Strpljivo građena desetogodišnja karijera dosledno je bazirana na interpretaciji diksilend muzike, ali nametnuti stilski postulati ne ostavljaju previše prostora za varijacije i osvežavanje izraza. Frontmen Vladimir Racković i njegova ekipa muzičara rešenje su pronašli u gospel standardima, uz pomoć pevačice Jelene Bračike i stočlanog (!) internacionalnog Golgota Gospel Choira.



Sličnim putem krenuo je i Hot Club Of Belgrade, koji se na svom prvencu „The Balkan Swinging Melody“ okreće nasleđu čuvenog gitariste Djanga Reinhardta i reinterpretira ga kroz obrade poznatih narodnih melodija s balkanskog područja. Iskusnog gitaristu i vođu benda, Branka Maćića, odlikuju zavidna tehnika i osećaj, te poznavanje Djangovog stila. Materijal bez previše rizika i autorskog nadahnuća, ali sa zadovoljavajućim nivoom realizacije.

Iskusni klarinetista i saksofonista Ivan Švager, uz pomoć nekolicine prijatelja i gitariste s prebivalištem u Čikagu (ex-novosađanina) Zvonimira Tota, nedavno je objavio baperski orijentisani CD „Born Again“ – još jedno u nizu stilski jasno profilisanih izdanja, koje će pronaći put do ljubitelja džeza kakav se svirao pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.

Baperskim stazama se kreće i legendarni Duško Gojković, koji je na albumu „Balkan Project“ spojio internacionalnu ekipu muzičara (Tony Lakatosh, Claus Raible, Martin Gjakonovski, Mario Gonzi) i proverenu domaću postavu Soul Connection Big Band, predvođenu lead trubačem Big Benda RTS-a, Dragoslavom Fredijem Stanisavljevićem. Naravno, tu je i nezaobilazna etno aroma, ali Gojković je uklapa kudikamo veštije od brojnih kolega sa savremene scene. Uostalom, 79-ogodišnji veteran je jedan od pionira balkan-džez fuzija, pa se od njega i očekuju najviši dometi na ovom polju.



Ispolirani fank-fjužn na albumu „The Bridge“, basiste Vlade Samardžića i njegovog Pannonia Projecta, nalazi se negde na sredini putanje između tradicije i moderne – u blagom je kaskanju za svetskim trendovima, ali na domaćoj sceni svakako predstavlja osveženje i pomak, te donosi dragocenu saradnju između muzičara iz fjužn i baperskog miljea (trubač Marko Đorđević i saksofonista Kristijan Mlačak).

Džez strujanjima 21. veka najviše su se približili beogradski Zerkman Big Bang i niški Eyot. Preiskusni trubač Zoran Erkman je, nakon decenija u rok sastavima (Disciplina Kičme, Kanda Kodža i Nebojša) konačno okupio ekipu muzičara po svom ukusu te snimio album naslovljen po bendu (koji je moguće besplatno downloadovati preko Popboksove internet etikete Silos), na kome spaja nasleđe Milesa Davisa iz ranih sedamdesetih, savremeni skandinavski džez, uticaje Erika Truffaza i nove domaće rok scene.

Nišlije predvođene talentovanim pijanistom Dejanom Ilijićem (svako u ranim tridesetim se na domaćoj džez sceni smatra mladim!) su za tek nešto više od godinu dana koncertne aktivnosti uspele da izgrade solidnu reputaciju, a izdanje „Horizon“ baziraju na novovekovnoj eklektici gde se susreću Esbjörn Svensson, etno ornamenti, rok gitara, i repetitivna ritam sekcija oko koje se gradi i gradira muzička tenzija.



Čast avangarde već čitavu deceniju brani violista i kompozitor iz Sente, Szilard Mezei, uz pomoć vernih pratilaca Ištvana Čika (bubnjevi) i Ervina Maline (kontrabas), te niza drugih muzičara koji im se po potrebi pridružuju i proširuju ansambl. Već sam podatak da je Mezei u svojoj karijeri izdao tri albuma za jednu od vodećih svetskih fri-džez etiketa (Not Two) izaziva respekt, a ovogodišnje izdanje „Tonk“ još jedno je u podugačkom nizu dela na raskrsnici fri-džeza i savremene komponovane muzike.

Konačno, subotičani Neuroleptic Trio uklapaju avangardna nastojanja u eksplozivnu džez-rok matricu, pa se nalaze negde između onoga što rade Zerkman i Szilard Mezei. Njihov ovogodišnji album „Heroic Improvisations“ je konceptualno na interesantnom putu, ali ćemo morati još malo da sačekamo na prepoznatljiv autorski pečat.

Dijasporu je ove godine najuspešnije predstavljao njujorčanin Rale Mićić, čija delikatna svirka na gitari, obojena etno melosom, iz godine u godinu nailazi na sve bolji prijem u SAD. I njegov aktuelni album „3“ je pronašao put do mejnstrim medija i dobio pristojne kritike, a saradnje sa renomiranim američkim muzičarima kao što su trubač Tom Harrell (koga ćemo gledati dogodine na Nišvillu) ili basista Scott Colley, nedvosmisleno svedoče o Raletovoj reputaciji. I kontrabasista s prebivalištem u Beču, Nenad Vasilić nastavio je vlastiti niz etno-džez albuma, CD-om „Just Fly“.



A šta nas čeka dogodine? Za sada je poznato da će pevačica Katarina Kačunković uskoro objaviti album „Tribute to Mirko Šouc“, koji će evocirati zvuk „građanskog Beograda“ iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Tokom proteklih meseci bilo je veoma aktivno i nekoliko novih sastava, koji bi trebalo da donesu osveženje na domaćoj džez sceni u narednom periodu.

Saksofonistkinju Jasnu Jovićević najbolje poznajemo po gostovanjima na albumu i koncertima Vasil Hadžimanov benda, a ove sezone je na nekoliko koncerata promovisala svoju projekat „Improv Kolektiv“, na tromeđi komponovane kamerne muzike, modernog džeza i etna. Niški sastav Milan Petković Trio smešta fjužn tendencije u savremeni kontekst, dok novosadski Majamisty Trio (u pripremi je debitanstki album „Mistyland“) donosi upečatljiv autorski izraz klasično obrazovane pijanistkinje Maje Alvanović, te asocira na ECM produkciju i muziku Avishai Cohen Trija.

Dovoljno je razloga da tradicionalni defetizam u pogledu prilika na domaćoj džez sceni zamenimo makar stidljivim optimizmom.