Da li možemo definisati genijalnost?

Homer, Leonardo da Vinči, Šekspir, Mocart, Tolstoj, Galileo, Njutn, Darvin, Kiri i Ajnštajn. Šta ovi velikani imaju zajedničko – osim činjenice da su njihovi uspesi stari čitav vek ili više?


Većina nas će reći da su oni individualci koji su radom trajno promenili tok razvoja čovečanstva i da je svako od njih posedovao nešto što bismo mogli nazvati – genijalnošću.

Teško je definisati genija, naročito među pojedincima koji su nam savremenici. Uprkos slavi i uticaju koji je imao, genijalnost Pabla Pikasa na polju slikarstva je i dalje predmet debata, na isti način na koji je Virdžinja Vulf među književnim kritičarima.

Stiven Hoking kog laici ne smatraju genijalcem, prihvaćen je od kolega fizičara (za razliku od Ajnštajna) i smatraju ga jednim od nekoliko sadašnjih prosvetitelja na polju kosmologije.

Genije je originalni individualac čiji značaj razume široka javnost koliko i njegove kolege stručnjaci. Darvinova dela i dalje moraju čitati svi oni koji planiraju da se bave biologijom i šire njegovu ideju kroz sopstveni rad.

Takođe, Ajnštajnove teorije i dalje proučavaju fizičari i ljubitelji popularne nauke. Šekspirovi komadi i Mocartove melodije i harmonije nastavljaju da žive kroz ljude raznih govornih područja i kultura daleko od njihovih rodnih Engleske i Austrije.

Privremeni “genijalci” dolaze i prolaze, ali oni stvarni traju.

Reč genije ima korene u Starom Rimu; u latinskom reč genius je služila da opiše čuvara ljudskih duša, mesta ili institucije. Među Rimljanima, ideja o genijalnosti nije isključivo vezana za sposobnost izuzetne kreativnosti.

Bar ne do perioda Prosvetiteljstva kada su genijalci dobili drugačije, moderno određenje: pojedince koji pokazuju izuzetne intelektualne ili kreativne moći, bilo da su one urođene ili stečene (ili oboje istovremeno).

Homer, recimo, uprkos tome što je dva milenijuma bio poznat kao božanski inspirisan pesnik, nije postao genije sve do 18. veka.

Ova kasnija upotreba reči dolazi od latinskog ingenium (a ne od genius), što znači “prirodna sklonost” , “urođena sposobnost” ili “talenat”.

U široku upotrebu reč je ušla 1711. godine kada je Džozef Edison objavio članak pod nazivom “Genije” u njegovom magazinu “Posmatrač”.

“Nema češćeg epiteta za jednog pisca od reči genije. Nema heroja bez onih koji ga obožavaju i koji ga ne nazivaju velikanom; među mnogim amaterima i bubalicama, postoji malo onih koji se mogu pohvaliti čudesnom genijalnošću”, napisao je tada Edison.

Sredinom 18. veka, Semjuel Džonson pokušao je da definiše genijalnost u svojim prilično modernim traktatima kao nešto što se može postići kroz predan rad.

“Pošto je genije, šta god on bio, kao plamen na kremen (tu je samo kao okidač), posao svakog čoveka je da pokuša da uskladi svoje aktivnosti sa željama. Pošto su oni kojima se obični ljudi dive sagledavali sopstvenu snagu samo na osnovu svojih dela, svaki pojedinac mora da podnese jednake žrtve, sa jednakim žarom i može se nadati potpuno jednakom ishodu”, rekao je Džonson.

Nedugo potom, Džonsonov prijatelj slikar Džošua Rejnolds zabeležio je u knjizi “Rasprave o umetnosti” da je “najveća ambicija svakog umetnika da ostane upamćen kao genije”.

Ali 1826. godine kritiar Vilijam Haclit je u svom eseju “Da li je genije svestan svojih moći” izneo stanovište da “nijedan veliki čovek sebe ne posmatra tako… Onaj koji ima ideje o sopstvenoj veličini, obično ima veoma niske standarde”.

Pikaso je recimo javno rekao: “Kad sam sam sa sobom, ne mogu sebe posmatrati kao umetnika. U strogom smislu te reči. Veliki slikari su bili Đoto, Rembrant i Goja”.

Naučna studija o genijalnosti počela je sa publikacijom iz 1869. “Nasleđivanje genijalnosti: uvid u njene zakone i posledice” Darvinovog rođaka Fransisa Galtona, osnivača psihologije koji je sproveo detaljno istraživanje na životima i uspesima inspirativnih pojedinaca i njihovih rođaka. Međutim, čudno je to da se reč “genije” gotovo uopšte ne pojavljuje u Galtonovoj knjizi i ne postoji nijedan pokušaj da definiše genija.

Kada je Galton objavio drugo izdanje 1892, pokajao se zbog naziva i poželeo da ga promeni u “Sposobnost nasleđivanja”.

“Nisam osetio ni najmanju potrebu da upotrebim reč genije u tehničkom smislu. Ima mnogo toga neodređenog u posedicama upotrebe reči genije. Odnosi se na one koje su kao takve odredili njihovi savremenici, retko biografi, tako da o tome ne postoji konsenzus”, smatra on.

Ta neizbežna nepreciznost opstaje i danas. Iako određeni pojedinci mogu biti široko prihvaćeni kao genijalci, ne postoji konsenzus o tome ko jeste, a ko nije genije.

Zaista, tak paradoks je deo draži koju genijalnost nosi – koliko za naučne istraživače genije, toliko i za Džonsonove “obične ljude”.