Da li ste vidoviti?

Malo koja pojava izaziva istovremeno sumnju, strah, radoznalost i debate kao vidovitost. O ovoj kao ni o ostalim parapsihološkim pojavama (telepatija, telekineza) nema verodostojnih podataka, a gotovo je nemoguće pronaći neki ozbiljan naučni rad na tu temu. Međutim, čini se da je to jednom naučniku pošlo za rukom.


Daril Bem sa američkog Kornel Univerziteta predstavio je vidovitost kao moguć fenomen u svom novom radu, „Osećanje budućnosti: Eksperimentalni dokazi za paranormalne retroaktivne uticaje na saznanje i emocije“.

Bemov eksperimentalni metod je izuzetno napredan. On je pratio ustanovljene protokole u psihologiji, ali je obrnuo njihov redosled.

Pre početka eksperimenta, Bem je studentima (ispitanicima) dao sledeće uputstvo:

„Ovo je eksperiment koji testira vančulnu percepciju. Za rad vam je potrebno oko 20 minuta i eksperimentom se u potpunosti upravlja kompjuterski. Najpre treba da odgovorite na nekoliko kratkih pitanja. Zatim će se sa obe strane ekrana pojaviti slike zavesa. Iza jedne od njih nalazi se sličica, dok je iza druge prazan zid. Vaš zadatak je da kliknete na zavesu iza koje mislite da je slika. Zavesa će se raširiti i videćete da li ste izabrali pravu. Ispitivanje se sastoji iz ukupno 26 delova. Neke od slika sadrže eksplicitne erotske slike (naprimer, par u nenasilnom, ali eksplicitnom seksualnom činu). Ako se protivite takvoj vrsti fotografija, nemojte učestvovati u eksperimentu“.

Lokaciju slika nasumično je odabrao kompjuter, što znači da bi studenti trebalo da tačno odgovore u 50 odsto slučajeva. Ipak, ispostavilo se da su studenti u više od 100 pokušaja, imali znatno bolji učinak i tačno locirali sliku u 53,1 odsto slučajeva.

Zanimljivo je da je pogađanje neerotičnih slika bilo ređe - 49,8 odsto slučajeva.

Moć Bemovog rada je kumulativna. On u knjizi opisuje rezultate devet različitih eksperimenata, izvedenih na više od 1.000 ispitanika. Svi eksperimenti otkrivaju male, ali statistički važne anomalije, ali stvarni doprinos ovog rada nije u njima.

Zapravo, Bem je pokušao da stvori stroge, dobro kontrolisane, ponovljive testove za detektovanje natprirodnih psihičkih moći.

Mračne tajne natprirodnih fenomena poput telepatije i vidovitosti demonstrirane su više puta, često od strane vrlo poštovanih naučnika.

Međutim, njihov hronični nedostatak (i uzrok činjenice da ozbiljnih naučnika koji se bave radovima na ovom polju gotovo da nema) jeste nedostatak adekvatnog testa, koji se može ponoviti nebrojeno puta i dati verodostojne rezultate.

Već se dešavalo da zbog tog kamena spoticanja parapsihologije pojedina otkrića ostanu sporna.

U tu kategoriju svakako bi se ubrojala priča o Lincmajeru.

U proleće 1931. Lincmajer, apsolvent na “Djuk” univerzitetu počeo da učestvuje u testovima za merenje vančulne percepcije. Studiju je vodio psiholog Džozef Benks Rin. Eksperiment je zasnovan na takozvanom Cenerovom špilu, posebnom setu karata sa pet različitih simbola.

Iz tog špila izvlači se jedna karta i subjekt treba da pogodi koji se simbol nalazi na njoj. Većina Rinovih subjekata imalo je “prosečne mogućnosti”, to jest, dali su oko 20 odsto tačnih odgovora.

Lincmajer imao je 50 odsto pogodaka tokom početne sesije. Kako je eksperiment odmicao, njegovo pogađanje bilo je tačnije i on je “predvideo” simbole na čak devet karata u nizu. Šansa da se to desi je otprilike jedan naspram dva miliona. Lincmajer je to uradio tri puta!

Iako je Rin proučavao vančulnu percepciju, sebe je doživljavao kao skeptičnog naučnika, koji ispituje klimave tvrdnje “vidovnjaka” i mađioničara.

Isprva, Rin je jednostavno pretpostavio da Lincmajer vara i da je našao način da proviri u karte. Ubrzo se ispostavilo da nije bio upravu i da su Lincmajerova pogađanja daleko od slučajnosti.

Tokom nekoliko nedelja, naučnik je nastavio da ispituje studenta, ponavljajući isti zadatak pod različitim okolnostima (Tri dana pre završetka ispitivanja, Lincmajer je pogodio znak na više od 15 hiljada karata, sa tačnošću od 40 odsto).

Ipak, Rin smatra da se najneverovatnija demonstracija Lincmajerovog talenta dogodila u njegovom automobilu.

Naime, profesor i student krenuli su u vožnju gradom, i usput isprobali nekoliko izvlačenja Cimerovih karata. Da li zbog neformalne atmosfere i opuštenosti, ili bilo kog drugog razloga, tek Lincmajer je pogodio 15 simbola zaredom (šansa da se tako nešto desi je jedan naspram milijardu!). Posle te sesije Rin je bio siguran u Lincmajerovu vidovitost.

“Ni odstupanje od verovatnoće, ni teorija o srećnom nizu, ne bi mogla biti razlog takvog niza pogodaka. Obojica smo znali da je ono što je Lincmajer uradio bilo nemoguće po svim knjiškim pravilima... Ali on je to uradio”, zapisao je tada Rin (za detaljniji opis eksperimenta pročitajte Rinovu knjigu “Nove granice uma”).

Rin je zapisao u svesku ovu prekretnicu u izučavanju vančulnih opažaja i pripremio nekoliko studija za publikaciju. Međutim, kako je naučnik stekao sigurnost u postojanje vančulnog opažanja, vidovitost njegovog ključnog subjekta je nestala. Lincmajer izgubio je svoj čudni talenat.

Između 1931. i 1933. godine student je pogodio još 50 hiljada karata, ali je njegova uspešnost u procentima iznosila 22,4 odsto, odnosno jedva iznad proseka.

Sličan trend dogodio se kod drugih Rinovih subjekata - kod svakog drugog opažena je demonstracija neke od natprirodnih psihičkih moći. Međutim, fenomen nikad nije uzet za ozbiljno, uprkos činjenici da je bio neprekidno ponavljan u laboratorijskim uslovima.

Zato je rad naučnika Bema tako važan; on osigurava prvi proverljivi okvir za istraživanje paranormalnih pihičkih mogućnosti. Za razliku od Cenerovog špila, ovaj eksperiment izgrađen je na poznatim eksperimentalnim paradigmama kako bi se umanjio kontakt između subjekta i ispitivača. Kolekcija prikupljenih podataka bila je automatska i precizna, što je potvrdila i komisija.

Šta će biti krajnji rezultat ovih ispitivanja, ostaje da se vidi.

“Pred kraj susreta sa Belom Kraljicom, Alisa je rekla da ne veruje u nemoguće stvari, što je osećanje koje gaji 34 odsto akademskih psihologa koji smatraju nemogućim postojanje vančulnih opažaja.

Bela Kraljica joj je tada spektakularno uzvratila: “Pretpostavljam da nemaš mnogo iskustva. Kada sam bila tvojih godina, verovala sam u nemoguće stvari bar pola sata dnevno. Ponekad sam verovala u čak šest neverovatnih stvari pre nego što dođe vreme doručku”.

Šta će biti krajnji rezultat ovih ispitivanja, ostaje da se vidi, ali čini se da je početak zainteresovao čak i one najskeptičnije.