Sukob nauke i religije

Moći koje se ne razumeju

Istinu ne možemo obuhvatiti i uravnotežiti bez znanja o fizičkom svetu, ali je najpre treba tražiti u nama samima

Najveća nevolja našeg vremena je u tome što se nauka i religija pojavljuju kao dve neprijateljske i nepomirljive sile, kaže Eduard Šire, poznati francuski književnik, u svojoj knjizi "Veliki posvećenici", koja je od svog prvog objavljivanja 1889. godine do sada doživela više od 90 izdanja. Budući da ni u trećem milenijumu njegova zapažanja na pomenutu temu, čini se, nisu izgubila ništa od svoje aktuelnosti, odlučili smo da ih predstavimo čitaocima "Glasa".

- Dok je hrišćanstvo naivno isticalo hrišćansku veru usred Evrope koja je još bila poluvarvarska, kako je to bilo u srednjem veku, ono je bilo najveća moralna sila, ono je formiralo dušu čoveka modernog doba.

Dok je eksperimentalna nauka, konačno stvorena u 16. veku, zahtevala legitimna prava razuma i njegovu neograničenu slobodu, ona je važila kao najveća intelektualna i duhovna snaga - ona je izmenila lice sveta, oslobodila čoveka vekovnih lanaca i ponudila ljudskom duhu sigurne osnove.

Uloga Crkve

Ali tada se Crkva, koja nije mogla da dokaže svoju osnovnu dogmu u suočenju s prigovorima nauke, tu zatvorila kao u kuću bez prozora i počela da suprotstavlja nauku i razum, da to nameće kao apsolutnu zapovest koja se ne može sporiti.

Nauka, opijena svojim otkrićima u sferi fizičkog sveta nastavila je da apstrahuje svet psihičkog i intelektualnog - ona je postala agnostička što se tiče metode i materijalistička u pogledu principa i svog konačnog cilja.

Taj konflikt, u početku i potreban i koristan jer je uspostavljao prava Nauke i Razuma, postajao je polako uzrokom nemoći i posustalosti. Religija nudi odgovor srcu, odakle i njena večna magija, Nauka odgovara potrebama razuma duha odakle i potiče njena nepobediva sila. Ali odavno se te dve moći uzajamno ne razumeju.

Religija bez dokaza i nauka bez nade stoje nasuprot jedna drugoj, među sobom su suočene, bacaju jedna drugoj izazov, ali nijedna ne može da pobedi.

Odatle vodi poreklo duboka suprotnost, pritajeni rat, ne samo između Države i Crkve, nego i u Nauci samoj, kao i u krilu svih crkava sve do same svesti svake osobe koja ume da misli. Jer ma ko bili, ma kojoj filosofskoj, estetičkoj ili društvenoj školi pripadali u sebi nosimo ta dva suprotstavljena sveta koji su, spolja gledano, nepomirljivi i koji se rađaju iz dve neiskorenjive čovekove potrebe - za naukom i za verom.

Takva situacija koja traje više stotina godina svakako nije pogodovala razvoju ljudskih sposobnosti jer ih je suprotstavljala jedne drugima. Nauka se bavi samo fizičkim, materijalnim svetom, moralistička filosofija je izgubila moć da upravlja inteligencijom, religija u izvesnoj meri još vlada masama ali ne i društvenim vrhovima.

Za mudrace i teozofe Istoka i Grčke Istina je bila nešto sasvim drugo. Oni su bez sumnje znali da je ne možemo obuhvatiti i uravnotežiti bez sumarnih znanja o fizičkom svetu, ali su takođe znali i to da se ona najpre nalazi u njima samima, u razumnim principima i u duhovnom životu duše.

Veliki ljudi

Za njih je duša bila jedina božanska realnost i ključ univerzuma. Koncentrišući svoju volju na centar, razvijajući svoje latentne sposobnosti, oni su dosezali do živog ognjišta koje su nazivali Bogom čija svetlost omogućuje razumevanje ljudi i svih bića. Za njih je ono što mi nazivamo Progresom, dakle istorija sveta i ljudi, bilo evolucija, u prostoru i vremenu, onog glavnog Uzroka i konačnog Cilja.

Mislite li možda da su ti teozofi bili nemoćni sanjari ili fakiri koji čuče na svojim stubovima? Grešite, jer svet nije upoznao veće ljude akcije u najplodnijem i najopsežnijem smislu reči. Oni se zovu - Krišna, Buda, Zoroastar, Hermes, Mojsije, Pitagora, Isus, oni su bili moćni pokretači duha, snažni buditelji duša, spasonosni organizatori društva.

Izmirenje Nauke i Religije čiji dualizam podriva osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe, može se ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti.

Jer, ako se velike religije Indije, Egipta, Grčke i Judeje posmatraju samo spolja onda se zapaža samo nesaglasnost, predrasuda, haos. Ali, kada se istraže simboli i prouče tajne, na osnovu učenja osnivača i proroka zablista harmonija.

Tornado ::
Izmirenje Nauke i Religije čiji dualizam podriva osnove naše civilizacije, a to je ono što najavljuje još teže katastrofe, može se ostvariti samo kroz novu sintetičku kontemplaciju vidljivog i nevidljivog sveta, uz pomoć intelektualne Intuicije i psihičke Vidovitosti.

"Sintetička kontemplacija vidljivog i nevidljivog svijeta" , "intelektualna intuicija", "psihička vidovitostst"?
Mistifikacija koja zamagljuje bitno..
Znanost i religija su dva različita sustava mišljenja i ne mogu se sresti..
Dok jedan ( znanost) traži dokaze za istinu, drugom ( religija) dovoljno je da se - vjeruje u nj..

sreću se ipak..kao one dve paralelne linije Lobačevskog...

religij nasuprot nauke i ma druge definicije i ne priznaje nauku, dok nauka ponekad poklekne pred religijom...

kao što bi rekao Luj Paster dok je gledao u mikroskop "Svakog dana se divim ovim naučnim ostvarenjima i kreacijama Boga što sačini sve ovo"...

U biti niti jedno daje odgovor na ono sto nas sve zanima...oni se svadjaju , a mi cekamo odgovor...