Toskana, čempresi i katedrale

Neponovljiva je i takoreći drsko razmetljiva lepota prirode i gradova ove brdovite italijanske regije koja je iznedrila neke od najčuvenijih renesansnih umetnika, pesnika, mislilaca i istraživača, i udomila dragulje svetskog slikarstva, vajarstva i srednjovekovne arhitekture


Združene lepote predela i aritekture nigde u svetu nisu toliko zgusnute kao u Italiji: gotovo na svakoj stopi, od dubokog juga i živopisne Sicilije do visokog severa i raskošne Venecije, pogled namernika je zarobljen plavetnilom neba i vode, zelenilom bašti i voćnjaka, belinom kamena antičkih foruma i renesansnih skulptura i plamtećim bojama srednjovekovnih palata i savremenih trgovina, koje sve opstaju u neobičnom skladu kao jedinstvena slagalica stilova, razdoblja i neimarskog umeća. A ta neponovljiva i takoreći drsko razmetljiva krasota prirode i čovekovih pregnuća naročito je uočljiva u brdovitoj Toskani, prema kojoj su, izgleda, jednako darežljivi bili bogovi drevnih Etruraka i antičkog Rima, kao i sledbenici hrišćanstva.

U krajoliku omeđenom s jedne strane Apeninima, a s druge Tirenskim morem, među tamnim razigranim čempresima, strpljivim mirom maslinjaka i bogatstvom vinograda (Toskana je postojbina „kjantija“) rođeni su i tu su – poneti božanskim nadahnućem, ali i podsticani željama i novcem imućnih mecena i slavoljubivih vladara – stvarali neki od najvećih umetnika u istoriji.

U malenoj Vinči, rodnom mestu svestranog genija Leonarda (1452-1519), slikara, vajara, naučnika, pronalazača, inženjera, geologa, matematičara, kartografa, botaničara, pisca i začetnika renesanse, čiji radovi su uveliko doprineli slavi Italije, nalazi se muzej – smešten u zamak iz 13. veka – sa izloženim drvenim modelima raznih sprava napravljenih po Leonardovim vizionarskim skicama. Među njima su preteče savremenog bicikla, automobila, letelica, pa čak i – mitraljeza!

Firentinska čudesa

Iz ovog, središnjeg dela Apeninskog poluostrva je rodom i Mikelanđelo Buonaroti (1475-1564), umetnik koji je uspeo da udahne život kamenu kao malo koji skulptor pre i posle njega.

Mikelanđelo je ostavio traga po celoj Italiji, ali posebno u Firenci, prestonici regije Toskane (od 1865. do 1871. i Kraljevine Italije), gde je i sahranjen u crkvi Svetog krsta (Santa kroče). Njegov kameni David, simbol pobede (nad biblijskim Golijatom), dragulj Firence, do danas je ostao ideal lepote muškog tela. Redovi za ulazak u galeriju Akademije finih umetnosti, u kojoj je izložena originalna statua, toliko su dugački, da su gradske vlasti postavile kopiju na trgu ispred zgrade, kako bi svi mogli (besplatno) da uživaju u Mikelanđelovom remek – delu i, naravno, neometano se kraj njega slikaju.

U rodnoj Firenci je Sandro Botičeli (1445-1510) naslikao „Rođenje Venere” (palata Ufici), Dante Aligijeri (1265-1321) pisao svoje besmrtne stihove a Nikolo Makijaveli (1469-1527) „Vladara”. U kugom zarobljenom gradu na reci Arno je u 14. veku nastao i „Dekameron”, zbirka stotinu golicavih priča Đovanija Bokača (1313-1375).

Skoro da nema renesansnih mislilaca, naučnika i umetnika - slikara, vajara, graditelja, pesnika… koji bar neko vreme nisu proveli u Firenci, diveći se Katedrali Svete Marije od cveća (Santa Marija del fjore) i njenoj visokoj krstionici sagrađenoj po Đotovoj zamisli, šetajući Gospodskim trgom (Pjaca dela Sinjorija) i parkom palate Pitijevih, lutajući po hodnicima palate Ufici, uzdišući na Starom mestu i sladeći se čuvenim kolačićima „firentincima“.

Sve trgove, crkve, palate pretvorene u muzeje, galerije, restorane i skupe prodavnice Firence sada su zaposele nepojamne horde turista, opijenih tolikom lepotom i umornih od mnoštva znamenitosti koje bi trebalo videti i upamtiti. Svaka od njih zaslužuje posebnu priču, a jednu bi rado ispričali i današnji žitelji grada, čije su želje da okreče, obnove i dograde neke od starih stambenih zgrada gde žive često onemogućene ili bar obeshrabrene otkad je istorijski centar Firence pod zaštitom Uneska (od 1982) kao svetska kulturna baština.

Idi

Romantično putovanje Toskanom, najbolje sporednim putevima, i to automobilom koji može da zastane kad god se putnici užele odmora u pitoresknom krajoliku, ali i da savlada uzane i izuvijane uspone do visokih srednjovekovnih utvrđenja, obavezno uključuje i Luku, Sijenu, Pizu, Areco i San Điminjano. Da biste najviše toga videli za najkraće raspoloživo vreme, pritom neometani hladnoćom, padavinama, vrućinom i, najstrašnijim od svih nepogoda, saobraćajnim gužvama, najbolje je da izaberete sezonu kad nisu praznici i godišnji odmori.

Možda ćete propustiti poneki festival, kao što su izvikane kostimirane trke konja (palio) sa srednjovekovnim zastavama na velikom trgu u Sijeni (2. jula i 16. avgusta) ili novogodišnji karneval u Vjaređu, ali ćete se na miru posvetiti ostalim čudesima zadivljujuće Toskane.

U ranu jesen ili kasno proleće nema previše turista ni u Luci, gradu čuvenom u 11. i 12. veku po svojoj školi slikarstva i vajarstva, koji je, kao dotle nezavisna republika, postao deo Toskane 1847. godine, i to voljom naroda. Na najprostranijem trgu, nazvanom Napoleonov u čast njegove sestre Elize koja je vladala Lukom od 1805. do 1815, spokojno nedeljno jutro počinje mirisom svežeg peciva i zveckanjem šoljica kapučina u baru, glavnom sastajalištu lokalnih penzionera, škripom dečijih kolica i bicikala po šljunku oko fontane, i cvrkutom ptica u krošnjama kroz koje se jedva nazire zvonik katedrale Svetog Martina.

Stari deo grada je opkoljen veličanstvenim zidinama iz 17. veka, koje podsećaju na beogradsku tvrđavu i na raspolaganju su šetačima, osim u delu koji se nastavlja na muzej i odvojen je jarkom s vodom.

Luka je, inače, bila i dom generacijama muzičara iz porodice Pučini, čijem je najmlađem i najpoznatijem predstavniku Đakomu (1858-1924) tu podignut i spomenik.

Toskana je iznedrila i jednog od najvećih istraživača svih vremena, moreplovca Ameriga Vespučija (1445-1510), po kojem je novootkriveni svet dobio ime Amerika (mada ga je prvi, u stvari, otkrio Đenovljanin Kristifor Kolumbo). U Kolodiju, po kojem je kasnije uzeo prezime, rođen je „otac“ Pinokija, Karlo Lorencini (1826-1890), a u Pizi fizičar i astronom Galileo Galilej (1564- 1642): kriva kula koja je proslavila ovaj grad, građena puna tri veka (1173-1350) poslužila mu je za eksperimentlno proučavanje brzine padajućih objekata.

Današnjim posetiocima – a ima ih na hiljade iz celog sveta, svakoga dana, bez obzira na sezonu i vremenske prilike – visoka i vitka iskošena građevina služi kao „rekvizit” za duhovitu ali već oveštalu fotografiju na kojoj turista „pridržava” toranj da ne padne. Kakve sve poze ne zauzimaju radi jednog snimka: balansiraju na ogradi, skakuću po travnjaku, izvijaju se i jedan drugome podupiru leđa… A sve to uz stalne povike milicije i obezbeđenja u uzaludnom pokušaju da zvižducima pištaljki i mahanjem ruku „uvedu u red” neposlušne goste Polja čudesa, kako se zove mermerni kompleks na prostranoj livadi koji, pored krivog tornja, obuhvata oblu, čipkastu krstionicu sa prostranom kupolom, katedralu iz 1064. godine i nešto mlađu zgradu groblja iz 13. veka.

„Dimnjaci” San Điminjana

Mermer iz čuvene Karare krasi mnogobrojne crkve i spomenike po Toskani, ali ne i 13 neobično visokih kula – „dimnjaka” San Điminjana, koji se vide kilometrima daleko od ovog gradića podignutog na vrhu nepristupačnog, stenovitog brda. Kule su u 12. i 13. veku podigle plemićke porodice utrkujući se da tako pokažu svoje bogatstvo, stečeno od hodočasnika iz severne Evrope koji su se tu zaustavljali na putu u Rim.

Put je izmešten nakon kuge koja je u tom kraju izbila 1348. godine, imovina imućnih aristokrata se istopila, pa je prestalo i nadmetanje ko će izgraditi višu kulu. Samo jedna od njih („Velika”) je danas otvorena za posetioce, ali varoš je i bez mukotrpnog penjanja unutar „dimnjaka” dovoljno zanimljiva da vredi dugačkog zaobilaženja sa glavnog puta i napornog uspona.

U stvari, svako toskansko mestašce je zavredelo da mu se posveti bar nekoliko sati razgledanja, par pasusa u putopisu i koji milion evra za vilu okruženu vinogradima, kakve su sebi već priuštile neke slavne ličnosti kao što su Sting, Džordž Kluni ili Helen Miren. Imati kuću u Toskani je postao vrhunski dokaz pripadnosti svetskom „džet - setu”. Nije nam poznato, mada se pominju izvesna imena, da li se tamo zaista doselio i neki od srpskih i balkanskih tajkuna.

Aleksandra Mijalković

Pod zaštitom Uneska

Na listi zaštićene svetske kulturne baštine pod okriljem Uneska nalazi se šest lokaliteta u Toskani: istorijska gtradska jezgra Firence (od 1982), Sijene (od 1995), San Điminjana (od 1990) i Pijence (od 1996), Polje čudesa u Pizi i Val d'Orča (od 2004.).

U Toskani je i čak 120 zaštićenih rezervata prirode, što je čini dodatno primamljivom za turiste. Samo Firencu godišnje obiđe u proseku desetak miliona turista!

Izvor:B92