Legende

Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.
Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza. „Zašto plačeš?” – pitale su ga. „Oplakujem Narcisa”, reče jezero. „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno. „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade. Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo: „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”

Legenda o zlatnom gradu

Kada su stigli Spanci posle Kolomba (Pisaro i Kortez) i poceli
osvajanje Juzne Amerike, Indijanci su im se suprotstavljali kako su
znali i umeli...
Iako su bili u velikoj brojcanoj prednosti, bili su neuporedivo slabije
naoruzani od Spanaca, losiji ratnici i nisu mogli da im se ozbiljnije
suprotskave, iako ima plemena koja nikad nisu bila pokorena od nikoga
(naprimer ratoborno pleme Karibe, po kojem su i more i sva ostva i
obala dobili ime).

Kada vec nisu mogli da uniste Spance vojno, Indijanci su pribegli
lukavstvu: znajuci za spansku pohlepu za zlatom izmisli su pricu o EL
DORADU, zlatnom gradu u kome je sve od zlata: i kuce i plocnici i sve
ostalo...Taj grad su navodno napravila neka davno izumrla indijanska
plemana...


El Dorado se nalazio negde u najguscoj dzungli i mocvari, niko nije znao tacno gde..
I pohlepni Spanci su progutali udicu: masovno su kretali u dzunglu da traze Zlatni grad..
Odlazili su u zlatnoj groznici...i nikada se vise nisu vracali...
Nestajali su u zivom blatu dzungle..
Jer tropska dzungla je cudo prirode: u njoj vlada neobicna mistika, gde
sve cega se masite je otrvno, bode, stipa i ujeda, od prekrasnih
Difenbahija do zmijica koje sa drveca padaju za vrat i totalno su
smrtonosne...O krpeljima, skorpijama, komarcima, slepim misevima,
anakondama, krokodilima svih velicina - da i ne pricamo..
Da li ste se nekada zapitali zasto u J. Americi nema velikih zivotinja
kao recimo u Africi? Zato sto bi im brzo kojekakvi insekti, gmizavci i
mali sisari isisali svu krv..
I tako, bajka o EL DORADU je ubila vise spanskih okupatora nego svi Indijanci zajedno...
Jos i danas ubija ljude...
Na mestu gde bi trebao biti El Dorado, na teritoriji Venecuelanske Amazonije, nalazi se najstravicniji zatvor na svetu.
Koga posalju tamo, vise se nikad ne vraca. U Venecueli zvanicno ne postoji smrtna kazna, ali postoji El Dorado..
Tamo se umire polako, ali sigurno..
Kada bi me, ne daj Boze, osudili da treba da idem tamo zbog nekog
velikog greha, sve sto imam dao bih za samo jedno uze: da se obesim...

BOGINJA MESECA
Venture G. Kalderona,
preveo Jovan Popović

Ines de Santivan, dražesna žena vlasnika velike hasijende Kijatambo, dojuri sva zadihana svome mužu.
"Dođi Migvel, dođi da vidiš", vikala je, "Veličanstvena statua!"
Praćen svojim ljudima, pošao je za njom Migvel Santivan kroz duge podzemne hodnike, po čijim zidovima, koje je tokom godina pokrila plesan, čas tu čas tamo zasvetucala mutna svetlost fenjera. Sada su prvi put tražili "huakos"1 u ovoj staroj indijanskoj tvrđavi koja je pripadala njihovom posedu, a koju su -bog zna zašto- vreme i ljudi poštedeli. U najudaljenijem delu svoda nalazila se jedna masivna srebrna statua, polupreturena, ali potpuno neoštećena, naslonjena uz kocke zida složene bez cementa kao u doba Inka.
Tu se zaustaviše poeni; a onda se ustezahu da pođu dalje, jer je iz mraka iskrsla sovuljaga sa nakostrešenim perjem prodorno krešteći. Samo su se Migvel Santivan, njegova žena i upravnik dvorca, melez, približavali arheološkom blagu.
Ne veća nego kakva mlada Indijanka, smešila se tamo u svojoj usamljenosti: Sveta Majka Mesec, zaštitnica starog carstva, supruga Boga Sunca, koja ljudima daruje umilne večeri i donosi budnost srcima pasa-čuvara
"Pogledaj joj oči Migvel!" reče Ines oduševljeno. Bila su to dva retko lepa smaragda od besprekornog zelenila umetnuta u srebro očnih duplji. U kakvoj su to prastaroj epohi mogli obožavaoci boginje Meseca pokušati da devičanskim metalom svojih planina i kamenom koji nazivaju "koomer umnija", daju oblik ovom simbolu smirene dobrote i blagoga sna? Bez sumnje su to Indijanci znali po predanju, ali su ćutali, držeći u rukama velike slamne šešire i skrećući poglede jer božanstvo ne valja gledati u oči. Najzad se najstariji približi gospodaru i poče, pokornim gipkim glasom, kojim se u ozbiljnim trenutcima mora govoriti da bi se savladala volja belog čoveka:
"Taita Majka Mesec ostati ovde. Uvek, uvek."
Iz njegovog svečanog i proročkog gesta zaključio je Migvel de Santivan da se, od onog davnog doba kada su Španci u oklopima podjarmili razoružanu rasu, niko nije usudio da pokuša da Boginju iznese iz njenog svoda.
Ne, ni danas nije bilo potrebno narušavati mir božanstva od juče...
Ali jednom feudalnom gospodaru naših planina, koji veruje samo u moć svog revolvera i dogme svete crkve, teško je da ima obzira prema sujeverju ovih divljaka, koji lukavo zloupotrebljavajući lakomislenost misionara, još uvek prinose žrtve koke, i mole se Suncu i Mesecu, kako su to činili hiljadama godina. Tako, posednik Kijatomboa naredi svojim ljudima da veličanstveni nalaz bez odlaganja odnesu u dvorac.
Beli čovek mora da bude veoma neiskusan i da slabo poznaje planine Perua da bi izdao ovakvu naredbu. Indijanci nisu otvoreno iskazali neposlušnost. Ali tek kada im je bič na leđima ponovio zapovest, odlučili su da objasne da se lame ne mogu natovariti većim teretom od jedne poluge srebra, a i da je uska serpentina, usečena u stenu odozgo s vrha tvrđave pa do doline, široka koliko pleća jednog čoveka.
Dugo se don Migvel savetovao sa ženom pred izlazom svoda, dok upravnik dvorca nije našao rešenje: uzela bi se nosila, na kojima bi statua bila nošena isto kao sveta Devica pri procesijama. Još istog dana izdao je don Migvel naredbu da se u dvoritu dvorca naprave nosila od rogačevog stabla, i istovremeno zamolio sveštenika da dođe sa svetom vodicom i svetim sasuđem. Najbolje bi bilo da to bude svečana procesija nalik na procesije sa Devicom Marijom i čitavim ceremonijalom koji prati velike praznike.
Ovaj je predlog učinio sasvim ozbiljno, iz straha kojim se u maloj zemlji vrlo često izlazi u susret idolima, jer od doba konkiste misionari propovedaju da su ovi kipovi božanstva svrgnutih sa prestola-atributi đavola.
Čak su i Indijanci prihvatili predlog s mračnom radošću. Njihov primitivni mozak već vekovima brka Madonu sa Majkom Mesecom, a da niko ne zna koji će od ova dva ženska lika da nadvlada. A osim toga je procesija za njih značila tri dana dokolice, igre i svo ono dragoceno pijanstvo svetkovina.
Idućeg jutra donesena su nosila i indijanska Devica Marija snesena je iz crkve u dolinu. Da bi se paklene sile nagnale u bekstvo, celo telo srebrne statue poprskano je svetom vodicom, a pošto je bila gola, jedna joj je bogobojažljiva Indijanka sašila iz nekog starog ponča crvenu suknjicu.
Ali tri dana produžila su se na pet, i nikada još, ni pri najraskošnijem pogrebu, nije cela dolina toliko igrala i pila. Indijanci kao da više nisu mislili na sveti kip svoje Boginje Meseca. Pa ipak-oni su to znali-štitili je ona dolinu i peruansku zemlju, videla strahovite pege zle bolesti zvane "kora", činila da lamama na leđima izraste meka vuna, bila je od pomoći porodiljama i ublažavala je ledeni vetar kada je svojim džinovskim krilima sovuljage hteo da utrne zvezde.
Ne prođe ni nedelja dana, a devet Indijanaca, nosilaca srebrne statue, moralo je biti prebačeno u bolnicu dvorca. Čudna bolest. Sate i sate provodili su u senim sanjarijama, nepomični, smešeći se, kao da su pili čamiko, čarobno piće. Gospodar nijednog trenutka nije posumnjao da njegovi Indijanci izigravaju bolest koja se najbolje lečila sa dvadeset pet dobrih udaraca. Iz predostrožnosti, međutim, naredi da im se da kinina u količini koja bi izlečila svaku groznicu. Pa ipak su se tresli i dalje kao jaskino lišće, i uskoro se ukazala poreba za sveštenikom, pošto je izgledalo da im se bliži kraj.
Uveče je došla prastara neka Indijanka, nekadašnja služavka pokojne majke don Migvelove, uvijena u ljubičasti pončo, moleći da joj dopusti da govori sa senjorom Ines.
"Gvaj! Mala bela golubice! Ti narediti nju odneti", jecala je mucavim španskim jezikom.
Ukočeno je uprla oči u mladu gospodaricu, a onda klekla, da bi joj poljubila rub haljine.
"Čisti se nasrtljivo stvorenje!" odjeknu gnevni glas don Migvela koji je čuo jadikovku. "Ines, molio sam da ovakve ljude ne primaš."
Nekoliko trenutaka kasnije promljao je, blago prebledevši:
"Ko ti je to pocepao haljinu?...Sigurno kakva vradžbina te matore veštice!...
Oko ponoći, kada je najmiroljubiviji mesec stajao nad vrhom stare tvrđave, jedan se neljudski krik prolomi kroz duboku tišinu noći. Odmah potom naredi jedan glas u najvećem strahu:
"Odmah pozovite lekara! U trku!"
Migvel Santivan je našao svoju ženu onesvešćenu na postelji.
Duboko omamljena nekim narkotikom, ležala je u svetlosti punog meseca koja je neometano strujala u sobu kroz širom otvorene prozore. Na njenim ispruženim dlanovima nalazila su se dva smaragda. Kada je najzad uspela da povrati svest, više nije mogla da otvori oči.
Bila je slepa.
Je li bila žrtva otrovne noćne rose?
Čudno je samo to, da je iste noći isčezla i srebrna statua! I potajno se zuckalo da su Indijanci, da bi se narugali grabežljivosti belih ljudi, ostavili kod njih smaragde Boginje Meseca, ali su joj u novoj pećini na Andima umetnuli dva živa oka.

Legenda plemena Kato

Bog Hagajho je stvorio svet ni od čega, stvorio je stvari i živa stvorenja, ali
psa nije bilo potrebno da stvara, jer je pas postojao oduvek.
Psa nikada nisu smatrali običnom životinjom, i čovek je u svojim
pričama i legendama značajno mesto ustupio psu. U istočnim državama je
postojala legenda o nastanku Borzoja. "Jednom je car Solomon dobivši
nare|enja od Boga poručio svim životinjama da se okupe na sastanku, na kome je svako jutro svaka životinja mogla da iskaže svoje želje i potrebe i da dobije savet tvorca kako da se ponašaju jedni prema drugima. Okupile su se sve životinje osim ježa. Naljutivši se, tvorac se obratio sa pitanjem da li neko hoće da krene u potragu za ježom? Našlo se samo dva dobrovoljca: konj i pas. Konj je rakao: -Ja ću da ga nađem i ja ću ga isterati iz jame, ali ja nisam u stanju da ga uzmem, jer sam visok, a i moj nos nije zaštićen od njegovih igala.
-A pas je rekao: -Ja se ne plašim njegovoih igala, ali moja
glava je previše široka i ja neću moći da izvadim ježa iz rupe ako se tamo
sakrije. -čuvši to, Solomon izgovori: -Da, vi ste u pravu, ali ja neću da
uništim izgled konja i da mu smanjim njegovu visinu, jer to bi bila jako
ružna nagrada za njegovu pokornost i odanost. Bolje da ja dodam lepotu psu kao nagradu za njegovu pokornost.- I razmislivši, car je uzeo u obe ruke glavu psa i mazio je dok ona nije postala potpuno tanka i špicasta. Tada su sve životinje videle da se pas pretvorio u elegantnog i tankog Borzoja. Tako su konj i pas krenuli u potragu za izbeglim ježom i doveli ga pred cara. Car Solomon je bio zadovoljan, ježa je kaznio da će se celog života vući po zemlji, a psa i konja nagradio rekavši: -Od sada ćete vi celog života bili čovekovi saputnici i prvi posle njega, pred licem Boga.-

"Kada svet bude umirao podićiće se novo pleme svih boja i svih vera.
To pleme će se zvati Ratnici Duge i staviće svoju veru u akciju, a ne reči."
U prošlom stoleću jedna stara mudra žena iz Kri Indijanske nacije, zvana "Oči od Vatre" imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo kakvo znamo prestaće da postoji. Doći će vreme kada će čuvari legendi, priča, kulturnih rituala i mitova i svih Drevnih Plemenskih Običaja, biti potrebni da nas povrate u zdravlje, čineći zemlju ponovo zelenom. Oni će biti ključ čovečanstva za opstanak, oni su "Dugini ratnici".

Doći će dan buđenja kada će svi ljudi svih plemena formirati Novi Svet Pravde, Mira, Slobode i prepoznavanja Velikog Duha.

"Dugini ratnici" će širiti ove poruke i učiti sve ljude Sveta. Učiće ih kako da žive na
"Način Velikog Duha". Reći će im kako se današnji svet odaljio od Velikog Duha i da je zato Zemlja "Bolesna".

"Dugini ratnici" će pokazati ljudima da je Veliki Duh pun ljubavi i razumevanja i kako da načine Zemlju ponovo lepom. Ti ratnici će dati ljudima principe ili pravila da slede da bi učinili svoju stazu od svetlosti u svetu. Ti pricipi će biti od Drevnih Plemena.
"Dugini ratnici" će ljude učiti drevnoj praksi o Jedinstvu, Ljubavi i Razumevanju.
Oni će učiti harmoniji među svim ljudima na sve četiri strane sveta.

Kao drevna plemena, oni će učiti ljude kako da se mole velikom Duhu sa ljubavlju koja teče kao prelepi planinski potok i utiče stazom u okean života. Još jedanput, oni će biti sposobni da osete radost u osamljenosti i društvu. Oni će biti slobodni od jadne zavisti i voleti čovečanstvo kao svoju braću, bez obzira na boju, rasu ili religiju.
Osetiće kako im sreća ulazi u srca i postaće jedno sa čitavom ljudskom vrstom.
Njihova srca biće čista i zračiće toplinom, razumevanjem i poštovanjem za čitavo čovečanstvo, Prirodu i Velikog Duha.

Oni će još jedanput napuniti svoje umove, srca, duše i dela najčistijim mislima.
Tragaće za lepotom Oca Života - Velikog Duha!
Naći će snagu i lepotu u molitvama i usamljenosti života.

Siromašni, bolesni i sa potrebama biće paženi od braće i sestara sa Zemlje.
Ova praksa postaće ponovo deo njihovih svakodnevnih života.

Onaj koji će voditi ljude biće odabran na stari način - ne po političkoj struji, ili ko govori najglasnije, ko se hvali najviše, ili po imenu ili po blaćenju, već prema tome čija dela govore najviše. Oni koji pokažu svoju ljubav, mudrost i hrabrost i oni koji pokažu da mogu i koji su radili za dobro svih, biće izabrani za lidere ili Poglavice. Biće izabrani po svojim "kvalitetima" a ne po sumi novca koju koriste. Kao brižne i odane "Drevne Poglavice" razumeće ljude sa ljubavlju i gledati da se deca obrazuju sa ljubavlju i mudrošću svojih bližnjih. Pokazaće im da čuda mogu biti ostvarena, da se izleči svet od bolesti i povrate njegovo zdravlje i lepota.

Zadataka ovih "Duginih ratnika" će biti mnogo i velikih. Biće zastrašujućih planina ignorisanja da se osvoje i naići će na predrasude i mržnju. Oni moraju biti odani, nepokolebljivi u njihovoj snazi i snažna srca. Oni će naći voljna srca i umove koji će ih slediti na ovom putu povratka "Majke Zemlje" lepoti i izobilju - ponovo.

Taj dan će doći, nije dalek.

KO JE BIO PRAVI KRALJ ARTUR


LEGENDA ILI STVARNOST

Čarobnjak Merlin, čudesni mač Ekskalibur, mladi Artur, predodređen da
postane ne samo kralj, već i mitski heroj nekadašnje i buduće
Britanije, vitezovi Okruglog stola i njihovi podvizi, tajanstveno
ostrvo Avalon prema kojem se uputio smrtno ranjeni Artur...
Sve su to elementi najpoznatije britanske legende koji su se stapali sa
kolektivno nesvesnim sve dok priča o Arturu nije postala živopisni san.
Pa ipak, kao što mnogi savremeni istraživači ukazuju, izgleda da je
zaista postojao Artur, istorijska ličnost.
On sasvim sigurno
nije bio srednjevekovni vitez, iako njegov lik najviše dugujemo tom
dobu. Postojeća svedočanstva ukazuju na njega kao na vojnog poglavara u
veku koji je usledio posle propasti Rimske britanije.
Bilo je to doba duboke uznemirenosti i nesigurnosti za sve Britance. Oni su,
sve do 410. godine, uživali skoro četiri veka nezapamćenog napretka kao
deo velike rimske Imperije. Zahvaljujući jakoj centralnoj vlasti i
zaštiti dobro uvežbane i efikasne armije, Britanci su nesmetano uživali
blagodeti civilizacije o kojima, do tada, nisu mogli ni sanjati. Krajem
IV veka je snaga Rima počela da slabi, a 410. godine je imperator
Flavije Honorije bio suočen sa pretnjama samom Rimu. Zbog toga je
poručio Britancima da se sami pobrinu za svoju odbranu i povukao rimske
legije iz Britanije. Ma koliko da je honorije to smatrao privremenom
merom, Britanija nikada više nije pripala Rimskoj Imperiji.

Legenda o Deda Mrazu

Ho, ho, ho! reči su čuvenog starca u crvenom,
koji je simbol zimskih radosti i praznika i jedan od najpoznatijih
ličnosti na svetu. Naravno, reč je o Deda Mrazu! Da li ste se ikada
zapitali odakle potiče legenda o njemu?



U mašti sve dece sveta, pa i odraslih koji su mladi u srcu,
Deda Mraz je dobroćudni dedica, duge sede brade, s naočarima na vrhu
nosa, povećeg okruglog stomaka, uvek veseo, obučen u crvene haljine
opšivene belim krznom.
Deda Mraz seda u svoje leteće sanke koje vuče devet irvasa čiji je
predvodnik Rudolf crvenog nosa koji osvetljava put u mrkloj noći. Deda
Mraz leti od kuće do kuće, u koje ulazi kroz odžak i ostavlja deci
poklone u čarapama. Legenda kaže da je Deda Mraz oduvek živeo na
krajnjem severu Finske. Njegov dom je u Laponiji, najvećoj i najmanje
nastanjenoj finskoj provinciji. Početkom 1950-ih grupa promućurnih
Finaca došla je na ideju da se podigne selo Deda Mraza. Ideja je
postala stvarnost zahvaljujući finskoj pošti. Deca iz svih krajeva
sveta slala su pisma Deda Mrazu u Finsku, Norvešku, Švedsku, Kanadu,
čak i Eskimima na Grenlandu, ali nikada nisu dobijala odgovor. Onda je
finska pošta otvorila malu ispostavu na polarnom krugu, a učenice koje
su tu radile počele su da odgovaraju na pisma upućena Deda Mrazu. Deda
Mraz je od 1985. do danas primio 11,1 milion pisama. Legenda je rođena,
a Finska je postala jedina prava postojbina Deda Mraza. U danima pred
Božić na aerodrom Deda Mraza sleti i po 400 čarter aviona sa 70.000
posetilaca. Oni dolaze iz svih krajeva sveta da bi videli Deda Mraza i
razgovarali s njim. Turistička industrija zvana Deda Mraz obezbeđuje
danas posao stotinama Laponaca i ostvaruje godišnji profit od 500
miliona evra.

Sveti Nikola
Prema enciklopediji Britanika, postojanje svetog Nikole, biskupa od
Smirne (danas Izmir u Turskoj) nije potvrđeno nijednim istorijskim
dokumentom tako da se ništa sigurno ne zna o njegovom životu...
Darežljivost i dobrota po kojima je sveti Nikola bio poznat prerasle su
u legende o čudima koje je činio za siromašne i nesrećne.
Transformacija Deda Mraza počela je 1823. godine kada su jedne
njujorške novine objavile poemu „Poseta svetog Nikole", koju je napisao
Klark Mure da bi zabavio svoju kćerku. Pesma je brojnim Amerikancima
predstavila prijatnog sveca koji leti iznad krovova kuća u sankama koje
vuku irvasi. Američku sliku Deda Mraza razradio je krajem 19. veka
karikaturista Tomas Nast koji je objavio seriju ilustracija u magazinu
Harper vikli.
Nast je dodao takve detalje kao što su radionica na Severnom polu,
lista dobre i nevaljale dece... Deda Mraz se pojavljivao u odeći
različitih boja, da bi se crvena konačno ustalila kada se tako obučen
pojavio na božićnim čestitkama 1885. godine. Urbana legenda kaže da je
kompanija „Koka-kola” izmislila Deda Mraza, kada je 1931. stavila
njegov lik na etikete svojih proizvoda. To, naravno, nije tačno, ali su
otad Deda Mraz i „Koka-kola” nerazdvojni, jer se Deda Mraz pojavljuje
na proizvodima ove kompanije pred svaki Božić.

Deda Mraz i vilenjaci
Deda Mraz se opisuje kao visoka, dostojanstvena religijska osoba koja
jaše belog konja kroz vazduh. U Severnoj Americi Deda Mraz je dobio
oblik debelog, veselog, starog gospodina koji nema nikakve religijske
atribute svetog Nikole. Moderni Deda Mraz živi na Severnom Polu i uz
pomoć vilenjaka dostavlja igračke dobroj deci širom sveta.
Jedna od karakteristika modernog doba, život u iluziji, ušla je u
sve sfere. Moćni mediji stvorili su svog sveca, Deda Mraza, koji pomera
granice između mašte i stvarnosti. Davanje poklona, ili ostavljanje
poklona u čarapu za to pripremljenu, postalo je sastavni deo života
skoro svih ljudi koji žive na Zapadu.

Prokleta Jerina mit ili stvarnost

Irina (Erinija, srpski: Jerina, etimološki: Mira ) Kantakuzin, vizantijska princeza iz Soluna, praunuka cara Jovana Kantakuzina VI, u krvnom srodstvu sa dinastijom Paleologa, udala se za despota Đurđa Brankovića 1414. Po svoj prilici, bila je dvostruko mlađa od njega, inače izuzetno naočitog, obrazovanog, mudrog državnika, naslednika srpskog prestola. Prvi put se u dokumentima pojavljuje 1419. g. Ovaj datum se smatra početkom njenog učešća u političkom životu Srbije. Đurđu je rodila petoro dece, u Žiči je 1429. krunisana za despoticu, a njen lik je sačuvan na čuvenoj Esfigmenskoj povelji. Prikazana je kao omalena žena vitke figure i srazmerno sitnog lica, dostojanstvenog ili, prema nekim tumačima, strogog i hladnog izraza. Za vreme građenja Smederevske tvrđave (od 1428 – 1439.) za odbranu od Turaka, čiju izgradnju je započeo Đurađ Branković posle niza veštih diplomatskih manevara između Porte i Ugara, u arhitektonskim i drugim radovima učestvuju Jerinina braća: Toma, Andrija, a najviše izuzetno daroviti i obrazovani Georgije Kantakuzen. Za vreme despotove vladavine Jerina podnosi velike lične i porodične gubitke, (njena porodica u Solunu gubi bogatstvo i položaj dolaskom Mletaka, kćer Maru udaju za Turčina … ), a posle propasti Vizantije i despotove končine, ona, pokazujući veliku snagu i prisebnost, pokušava da održi teško narušene porodične i državne odnose.

Rađanje mita

Zašto «prokleta»
Period zidanja Tvrđave na ušću Jezave u Dunav, urbano-militarističkog (prema nekim izvorima i mističnog) objekta nalik na proslavljenu stambolsku utvrdu, doba je teškog narodnog kulučenja, dobavljanja kamena iz udaljenih mesta (kilometrima, iz ruke u ruku, jer Smederevo gotovo da nema kamena), prenapornog, ropskog rada, gladi i odricanja u svakom smislu, što proizvodi, vremenom sve veće, pučko nezadovoljstvo i roptanje. Duboko nerazumevanje političkih pobuda i realne nužnosti iznurujućeg «gradozidanija», oblak smutnog vremena koji se nadvio nad Vizant, slutnja propasti i težačko skapavanje, po sebi navode na traganje za para-objašnjenjem o nekakvoj, nečijoj krivici, «prokletstvu» čija je duga senka počela da pada na državu, na grad.

Zašto Jerina?
Lik despota, cenjenog i uglednog kako među svojima i tako i među tuđincima, sadržavao je suviše dominantnih, kardinalnih arhetipskih i drugih značajki na koje se kolektivna svest, ni kolektivno nesvesno nisu usudili da otvoreno «udare»: despot je muškarac, mudri vladar, strog i autoritativan, vanredno obrazovan i t d i t d - i, otkriven je «rezervni ventil»: gorki kulučarski znoj i suze nalaze svoj izvor u njegovoj slabijoj, recesivnoj «polovini», u novoj, mladoj, tuđinskoj, ženi. Ovde je lako uočiti začinjanje mita na prototipu hirovite, sujetne, razmažene žene koja volju muškarca stavlja pod svoju. Ovaj prototip, ustanovljen u doba civilizacijskog osvita, bezbroj puta je variran u usmenoj i pisanoj književnosti, od arhaične priče o Putifaru, preko bajki o zloj kraljici, do Andrićeve Krstinice i Anike (žena-stihija, koja, kao voda ili vatra, biva opasna izađe li iz zadatih joj okvira, pronašavši mušku «slabu tačku» (U Jerininom slučaju, agens može biti njeno poreklo, više od despotovog, koje ga inhibira i na neki način podređuje, kao, uostalom, i njegova visoka dob). Narodni gnev se dovija da joj pripiše uverljiv motiv: ona sebi gradi dvore nalik onima koje je ostavila u svojoj dalekoj, nepoznatoj, te stoga dodoatno mistifikovanoj i mitologiziranoj, postojbini. Njeno (pre)visoko i k tome strano (malo lingvističko osvetljavanje: strano = (takođe) čudno, ruski stranno, engleski strange, sa istom nijansom značenja) poreklo, boravak brojnih stranaca kao rukovodilaca radova na gradnji Smedereva (Jerinina braća, vizantinski majstori neimari), pretvaraju i nju i ostale Kantakuzine u objekat netrpeljivosti, a zatim i omraze. Još tokom nastajanja grada uz ime despotice počeo je da se prideva epitet koji kasnije postaje stalni (do danas zadržan u kolokvijalnom govoru kao i u književnosti), a mržnja, godinama akumulirana, na neobičan način nalazi sebi oduška.

Mit i paramit, antika i srednji vek : Jerina (i) Hestija
Tokom radova, a usled nedostatka osnovnog gradiva - kamena - u kule i platna tvrđave ugrađuju se antički spomenici zatečeni na lokalitetima nekadašnjih brojnih rimskih naseobina (od Mons Aureusa do Viminacijuma) u okolini Smedereva. Između mnogih spomenika, krhotina hramova i drugih sakralnih ili sekularnih građevina, našla se i skulptura koja predstavlja rimsku boginju Hestiju (Vestu), boginju domaćeg ognjišta. Ova skulptura je, prema nekim autorima, bila naopako (sic!) uzidana u jednu od kula i predanje kaže da je «svaki pošten Smederevac morao da se na nju baci kamenom». Otmena ženska figura blago nagnute glave, bogatog dekoltea i još bogatije draperije, kao zatečena u trenutku oblačenja, odlično se uklapala u misao-san kojim je narodna mašta godinama oplitala lik retko viđane despotice. Iako, kao i svaki san, on ne mora imati svoje utemeljenje u faktografiji, on je i danas živ i začuđujuće dosledan u kolektivnom pamćenju. Osim već pomenutih karakteristika – razmaženosti, kapricioznosti i mušičavosti, liku (u)klete tuđinke dodata je (niukoliko se ne ogrešujući o arhetip) i erotska dimenzija; tema Jerine koja svakog jutra po jednog mladog sebra u mutno Dunavo vrže, ili o kakavom zavedenom mešteru koji se, zbog ljubavnih jada, sam sa kule baca, odzvanja u srednjevekovnom predanju koliko i u najsavremenijoj srpskoj poeziji i prozi. Pripisana objektu sa negativnim predznakom, razuzdana fantazija stiče neku vrstu legitimiteta i vodi u neslućene slobode.

Imajući sve ovo u vidu, uz podsećanje da se bacanje kamenom od starozavetnih vremena smatra ne samo simbolom kažnjavanja, nego, pre svega prebacivanja svojih grehova na drugo(g), nađena figura Hestije (danas bismo rekli: pravi Object trouve!) se ne može biti bolje uklopila u situaciju, sintetizujući Eros i Mizos, ljubavnu intrigu i omrazu, materijalizujući, olikotvorujući njihov odsutni objekt. Njeno ugrađivanje (naglavačke?) svakako je pučka ideja i poriv da se na Jerinu i doslovno «baci kamenom» i tako se rastereti i olakša huda kulučarska sudba, a ne despotova želja (postoje, naime, pokušaji tumačenja despotove epohe kao doba kontinuiranog poštovanja antičkih božanstava, pri čemu se Đurađ Branković predstavlja kao čuvar grčko- rimske tradicije koji zahteva poštovanje kulta Hestije i namerno, štovanja radi, postavlja pomenutu figuru; po našem mišljenju, ovakvo predstavljanje pravoslavno orijentisanog, venčanog i krunisanog despota koji bi u očaranosti renesansom prevazišao i same Latine, jednostavno ne može biti ispravno).


Šta je bilo posle?
I mnogo vekova posle zalaska vizantijskog sunca za nazubljene kule, sintagma «Prokleta Jerina» je, kao što se zna, ostala; seoskoj deci u Srbiji se, kad pređu svaku meru, i danas podvikne: «Besna Jerino!» Skromni pokušaji da se neki ugostiteljski objekti ili zgrade nazovu imenom poslednje srpske despotice ni danas ne nailaze na odobravanje i popularnost, za razliku od imena despota koje se nekad krasilo mesarsku zadrugu, a sada, evo, i školu za obuku vozača (sic!)

Sudbina zagonetne figure posle pada Vizantije (1453.) i Smedereva kao poslednje vizantijske prestonice (1459.) je više nego zanimljiva: pošto je još dugo stajala i inspirisala generacije «poštenih Smederevaca», Hestija – Vesta – Ognjištečuvarica- Jerina je, tokom Drugog svetskog rata, u kome su Tvrđava i grad pretrpeli neopisivo razaranje (1941.) – nestala. Da li je u pitanju otmica u koju su umešani znalački oficirsko-okupatorski prsti koji su je preselili negde iznad izvorišta Dunava gde i dan-danas krasi neki vrt sa šimširom oblikovanim prema njoj, ili se, uvređena, skriva ispod nanosa zemlje i zaborava kojim vreme zavejava Tvrđavu, još uvek ne znamo.

Šta sada?
Zanimljiva bi bila ideja traganja za Jerinom - Hestijom (realnog, sa raspisivanjem kulturološke «poternice» u podunavskoj regiji, uz korišćenje medija, ili virtualnog, ništa manje interesantnog), zatim njenog nalaženja (arheološkog, psihološkog, umetničkog... ) a onda i dekonstruisanja, ljuštenja (još bolje: izvlačenja jedne iz druge po modelu ruskih matrjoški ) Hestije, Veste, Vestalke, Proklete, Jerine, Proklete Jerine, Zle Kraljice, Zle žene, Žene, žENE, Ewige Weiblich, Eve... i njihovog novog čitanja, prevrednovanja, (o) čišćenja ili bar «skidanja prašine», koliko da se i mi oglednemo na njoj.

Legenda o Noći veštica

Zašto je bundeva zaštitni znak Noći veštica?

Halloween – Noć veštica je proslava koja se odigrava 31. oktobra, noć pre dana Svih svetih. Za ovaj praznik su vezani maskembal, strašne priče, horor filmovi...

Ovaj praznik je uglavnom popularizovan u zapadnom delu sveta – Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Irskoj, Japanu, Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu...

Ko je izmislio Noć veštica?
Noć veštica vodi poreklo iz starog keltskog festivala Saunj kojim je
slavio kraj poljoprivrednih radova i posvećen je kraju keltske radne
godine. Gali su verovali da ovaj praznik obeležava dan kada se nebo i zemlja spajaju, a mrtvi se mešaju sa živima. Kelti su za ovaj praznik pravili lomaču u koju se bacali stoku kao žrtvu mrtvima. Za ovaj festival se priređivao i maskembal kako bi se živi pomešali i pomirili sa „zlim duhovima“.

Šta znači Halloween?
Ime je nastalo od naziva keltskog praznika All Hollow’s Eve, odnosno Veče svih svetih. Ovo je bio paganski običaj
koji su papa Gregor III i Gregor IV uveli i kao hrišćanski, a koji je
trajao od 13. maja do 1. novembra. U devetom veku crkva je odredila da
ovaj praznik počinje zalaskom sunca, a odmah nakon ovog praznika dolazi
Dan svih svetih 1. novembra.

Simbolika
Kada spomenemo Noć veštica, većini ljudi prvo padne na pamet bundeva
kojoj su izdubljene rupe u obliku očiju, nosa i usta i sveća koja ih
osvetljava iznutra. Verujući da je glava najmoćniji deo tela, Kelti su
stavljali „glavu“ povrća na sveću kako bi otklonili sujeverje, najčešće je to bila repa.

Legenda o sveći
Po staroj irskoj legendi postojao je farmer Džek, pohlepni kockar,
koji je uspeo da protera đavola na drvo, i tamo ga drži zarobljenog
uklesavaši u drvo krst. Za kaznu đavo ga je prokleo da zauvek luta noću osvetljavajući put svećom koja svetli iz repe.

Noć veštica modernog doba
Kako su se iz Irske, krajem XIX i početkom XX veka, ljudi
doseljavali u Severnu Ameriku u potrazi za boljim životm, u Noći
veštica repa je zamenjena bundevom, koja je na američkom tlu najbolje
uspevala.
U Americi ovaj praznik je popularizovan i povezan sa hororom.
Stvorenja koja se najčešće vezuju za Halloween su veštice, kosturi,
slepi miševi, sove, crne mačke, pauci i sam đavo...

Legenda o Djavoljoj varoši

Bašta bogova na Radan planini
Kada planini priđete sa južne strane, parkirate automobil i uzanom šumskom stazom krenete uz Žuti potok ka Paklenoj jaruzi, gde izvire Đavolja voda – mašta dobije krila. Sve što ste dotad čuli ili pročitali o jednom od najređih prirodnih fenomena na svetu, ustukne pred zaista neverovatnim prizorom...

Zarobljene duše

Beše tu, nekada davno, jedan utvrđeni grad. Življahu tu i mlađi i stariji, i žene i deca, življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog ne poštedi. Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu još žive, rastu, pomeraju se i nestaju.

Ovo je samo jedno od brojnih predanja o Đavoljoj varoši, retkom prirodnom fenomenu na Radan planini, u blizini Kuršumlije. Iako je nauka objasnila uzrok i nastanak zemljanih piramida, kada sve to pogledate izbliza, pomislite da tu, zaista, „nečeg ima“. Naime, kada planini priđete sa njene južne strane, parkirate automobil i uzanom šumskom stazom krenete uz Žuti potok ka Paklenoj jaruzi, gde izvire Đavolja voda – mašta dobije krila. Sve što ste dotad čuli ili pročitali o čudnom mestu neobičnog imena, ustukne pred zaista neverovatnim prizorom.
Đavolja varoš je, zapravo, skup zemljanih piramida, kako ih nazivaju naučnici, ili kamenih glavutaka ili kula, kako ih zove narod. Ima ih više od dve stotine, visoke su od dva do petnaest metara, a široke od pola do tri metra. Nastale su erozijom zemljišta, a slična pojava je zabeležena samo u Bašti bogova u Americi, mada se nešto slično, ali znatno manjih dimenzija, može videti u Francuskoj i Belgiji.
Kameni stubovi su nastali delovanjem erozije na zemljište sastavljeno od rastresitog, ali i čvrstog materijala. Pre više miliona godina celo područje je bilo središte snažnih vulkanskih aktivnosti, o čemu i danas svedoče raznobojne stene u zaleđu stubova. Naučnici, pak, tvrde da je pojava nastala relativno kasno i da su joj najviše doprineli ljudi. Naime, uništavajući šumu, otvorili su put razornom delovanju vode, pri čemu su krupni komadi stena štitili dublje i mekše slojeve zemlje od udara kišnih kapi i spiranja vodom. Praktično, kameni blokovi na vrhovima stubova služe kao kišobran, ali vodene bujice i dalje prolaze između figura, spiraju zemlju i čine da vremenom postaju sve viši. I doista, stubovi rastu, pomeraju se, menjaju mesta i nestaju.

O svemu ovom se, ipak, u narodu mogu čuti razna verovanja i legende. Osim pomenute priče o okrutnom agi, najčešća predanja se odnose na skamenjene svatove. Priča se da su, nekada davno, dve grupe svatova krenule da isprose istu devojku. Kada su se sreli i shvatili da su pošli „po istom poslu“, došlo je do zavade, a da se ne bi dogodilo veće zlo, nekakva sila ih okameni želeći da takvi ostanu narednih 99 godina. Valjda, da bi im se glave vremenom malo „ohladile“. Ali, izgleda da je priroda zaboravila na kažnjene svatove, svi rokovi su odavno prošli, a svečari se i danas mogu videti razdvojeni u dve jaruge – Đavoljoj i Paklenoj.

Đavolja voda se ne sme piti

Priča o skamenjenim svatovima ima i drugu verziju. Ona kaže da su, po nalogu Nečastivog, ljudu rešili da po svaku cenu venčaju rođenog brata i sestru. Da se to ne bi dogodilo, ponovo se umešala Božija sila koja ih je tako ostavila da večno svedoče da nijedan greh neće proći bez kazne.
Đavolja varoš je zaštićeni spomenik prirode od nacionalnog značaja, a prostire se na preko 70 hektara. Želja je da se ova prirodna dragocenost sačuva i stavi u službu nauke, obrazovanja, turizma i drugih kulturnih potreba. Međutim, ono što će posetioce takođe zanimati nisu samo vretenasti stubovi. Naime, ovde postoje i dva izuzetno mineralizovana i kisela izvora vode, od kojih jedan izvire visoko iznad Paklene jaruge i narod ga zove Đavoljom vodom. Nije ni čudno, s obzirom na to da je deset puta kiselija od obične vode i nikako se ne sme piti. Posetioce na to upozoravaju vidno istaknuti natpisi. Drugi izvor izbija na desnoj obali Žutog potoka, ali je slabije mineralizacije i kiselosti. I ove pojave su, takođe, veoma retke, ne samo kod nas već i u svetu.
Nedaleko od Đavlolje varoši je i manastir svete Petke, koja datira iz doba Nemanjića, a predanje kaže da se u njemu zamonašila i majka svetog Save – Ana. Tu je i manastir svetog Nikole, a između dve jaruge, u samoj Varoši, vide se ostaci nekog crkvišta gde posetioci zastanu, pomole se Bogu i ostave prilog, mada je od nekadašnjeg hrama ostalo samo kamenje. Doduše, teško je kazati o čemu je reč, jer sem drvenog krsta, prislonjenog uz drvo, nema nikakvog objašnjenja, pa i ovo može biti povod za neke nove legende.

Legenda o zmiji

Prije mnogo godina, indijanski mladići su odlazili da se na osami pripreme za ulazak u muževno doba. Jedan takav mladić, otišao je na predivnu dolinu, punu zelenog i šarenog cvijeća. Tamo je postio. Trećeg dana međutim, posmatrajući okolne planine, opazio je oštar visok vrh, pokriven snijegom. Pomislio je:
,,Staviću sebe na probu protiv te planine!”
Obukao je svoju košulju od kože bizona, prebacio je preko ramena i krenuo da se popne na planinu. Stigavši na vrh, stajao je na ivici svijeta. Mogao je da vidi beskrajno daleko i njegovo srce se ispunilo ponosom. A onda je čuo šuštanje pored nogu, oborio je pogled i ugledao zmiju!
Prije nego što je mogao i da se pomjeri, zmija je progovorila:
,,Umirem, za mene je ovdje isuviše hladno i smrzavam se. Nemam hrane i skapavam od gladi, stavi me pod svoju košulju i odnesi u dolinu.”
Ali mladić je rekao:
,,Ne, upozorili su me na tebe već, znam tvoju vrstu, uješćeš me a tvoj otrov će me ubiti!”
,, Ne, prema tebi ću se drugačije ponijeti. Učiniš li to ti ćeš biti izuzetak, neću te povrijediti.”
Mladić se neko vrijeme opirao, ali bila je to veoma ubjedljiva zmija sa prelijepim šarama. Naposljetku ju je stavio pod košulju i odnio u dolinu.
Stigavši dolje, nježno ju je položio na travu, kad se zmija odjednom smotala, zazvečala repom i poskočila, ujevši ga za nogu.
Mladić je uzviknuo:
“Ali obećala si!”
,,Znao si šta sam kada si me uzeo u ruke”, dobacila mu je zmija gmižući dalje.

LEGENDA O TRI MUŠKARCA


Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće. Ali teret nisu osjećali jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visile obješene na drvenoj motki na ramenu.
Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: – Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti – u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima. Stalno radim na njima.
Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.
I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: -U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.
Treći muškarac je odgovorio: – Na prednjoj vreći napisao sam riječ “dobrota”. Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. A vreća na leđima ima natpis “loša sjećanja” i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvijek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.

Morana s veštičijom metlom

STRAHOTNA BELA SMRT

Morana je boginja smrti, zime i patnje (more). Negde se zvala i Vada (možda što je vadila duše), a Mrzalom su je krstili Česi, Moravci, Slovaci, Poljaci i Rusini. Ovo je razumljivo, jer su ovi na-rodi bili suočeni sa oštrim i dužim zimama, a one su, u davna vremena, bile teške za preži-vljavanje. Morana je pri-kazivana kao izdanak zime. Bila je obučena u belo, prsti su joj bili dugi - u obliku ledenica, a njeno oružje je bila metla, kojom je razbacivala ili skupljala sneg, stvarajući opasne smetove i zatrpavajući puteve. Time je izazivala, uz pomoć i vukova, belu smrt za one koji su se, u vreme vejavice, zaticali daleko od kuće. Zbog ovakvih predstava Boginje smrti, Sloveni su belu boju koristili kao znak žalosti.

Morana je letela na metli a mora prelazila na ljusci jajeta, naslediće je veštice. Predstavljena je sa rogom na glavi, pa je iz nje proistekla Baba Roga. Morana je ulazila noću kroz ključaonicu, mučeći ljude i oduzimajući im dah dok spavaju. Otud izreke "Noćna mora", ili "Mori me žeđ". Prepoznavali su je u crnoj mački, leptiru koji prenosi duše pokojnika, u mišu koga se žene i danas plaše, a branili se od nje belim lukom, bosiljkom, sekirom okrenutom prema istoku. Zbog Moranine bele odeće, kod Slovena je boja žalosti bila bela

Morana je letela na metli i plovila na ljusci od jajeta i ove odlike će, kasnije, biti pripisane novom duhovnom biću - veštici. Inače, iz opisa Morane je proizišlo i strašilo zvano Baba Roga, jer je i Morana predstavljana sa rogom. Poput Baba Roge, nastale su Baba Ruga, Baba Kozma i Baba Jaga. Pored toga što je oduzimala živote, Morana je uživala da nanosi patnju ljudima i životinjama. Ulazila je kroz ključaonicu u kuće, noću, da bi mučila ljude, najradije decu, tako što ih je pritiskala i oduzimala im dah tokom sna. Time ih je, duhovno i telesno, slabila. Ova delatnost Morane propraćena je kod Srba uzrečicama: "Noćna mora", "Pritisla me mora", "Gušila me mora" itd, a ovi pojmovi su preneseni i na ostale ljudske nedaće, pa je u našem rečniku uspomenu na boginju Moranu (Moru) sačuvalo i nekoliko drugih izreka: "Mori me žeđ", "Mori me ljubav", "Smori me teret (težak rad)" i druge. A kad je u pitanju najgori oblik ispoljavanja boginje Morane, Srbi su zadržali o njemu izraz "Zavladala mora na ljudima". Ili, "Zavladala mora na stoci".

Po ovome se vidi da je srpski jezik svojevrsna, bogata, arheološka riznica.

Pošto je Morana ovako opasna, Sloveni su je prepoznavali u velikom broju oblika. Ona je bila skrivena u crnoj mački - kad prelazi put, leptiru - u tom obliku Morana prenosi duše pokojnika, crnom gavranu, kukavici, mišu (možda zbog toga izaziva i danas strah kod žena) petlu - kad kukuriče pored prozora, svinji - kad se primakne kućnom zidu, psu - kad zavija i sovi - kad krešti. Pojava crnog konja i crnog konjanika smatrana je prerušenom Moranom. Srbi su smatrali da su smrča i čempres drveće mrtvih, a ona se i danas često sade pored grobnica. Orah je, takođe, smatran drvetom donjeg sveta i nje-govi plodovi su predstavljali duše pokojnika.

Kad bi se desilo da umre devojka, onda su joj oblačili belu venčanicu, jer je bela odeća bila i Moranina, a pri sahrani je korišćena muzika. Pri svim sahranama, rođaci i prijatelji umrle osobe su se obraćali Morani plačom, naricanjem i busanjem u prsa. Tom prilikom su se Moranina kultna mesta obeležavala vrpcom ili poređanim belucima.

Od ovako opake Morane, Sloveni su se branili stavljanjem ispred kuće preslice, vretena i sekire - okrenute prema istoku. Od nje su se branili i raznovrsnim amajlijama, belim lukom, cerovom mladicom sa korenom - koju su kitili, majčinom dušicom, kićenjem konja bosiljkom, hvatanjem ustima jajeta na koncu, stavljanjem jabuke sa zabodenim novčićem na grob i hranjenjem živine u krugu. Da bi se zaštitili od Morane, Sloveni su organizovali i maškare. Moranu je predstavljala Baba Jaga sa rogom na glavi. Maskirana omladina je preskakala vatru, ali obavezno u grupi s neparnim brojem učesnika. Glavna ličnost maskara bio je Dedica, prekriven belim i crnim kožama preko glave - u obliku torbe, na kojoj su bili otvori za oči i otvori za bradu i brkove - od kudelje ili dlake konjskog repa. Na rukama je nosio praporce.

Da bi napakostili Morani, Sloveni su, pred kraj zime, pravili njen lik od krpa, palili ga i dozivali prolećnu Boginju Vesnu da dođe umesto nje.

Dani posvećeni Morani bili su od Božića do Bogojavljenja (19. januara), kada se, po starom verovanju, otvarao Pakao. Od navedenih veza sa duhovnim pojavama, životinjama i biljkama, Morani su pripadali još: glogov kolac, gajde i razne amajlije, a od prirodnih pojava: vejavica, mraz i velika studen. Njeno kultno mesto, pored hramova, bila su samo groblja.

Na kipu Morane izrezbarena je pocepana odeća, ukrašena ljudskim lobanjama, a cela figura stoji na glogovom kocu. Predstavljena je kao stara, ružna i krezuba žena, sa neurednom kosom.

Njene funkcije u hrišćanstvu pokrivaju, delimično, sveti: Ignjat, Mrata, Todor i Stefan.




izvor