Savet psihoterapeuta: Ne namećite deci previše obaveza

Roditelji treba da podstiču decu da budu vredna i aktivna, ali ne smeju da im postavljaju standarde koji su iznad njihovih mogućnosti, kaže Svetlana Virijević-Mudrić, psihoterapeut.

Prirodna je želja svakog roditelja da njegovo dete bude dobar đak i uspešno u svemu čime se bavi. Međutim, mnogi roditelji u tome znaju i da preteraju i da od dece očekuju i traže više nego što su ona u stanju da postignu. Osim što očekuju da u školi budu najbolji, upisuju ih na razne vannastavne aktivnosti, školu stranih jezika, muzičku škole, razne sportske aktivnosti.
Svetlana Virijević-Mudrić, dečji psihoterapeut, ukazuje na to da je sasvim u redu da roditelji podstiču decu da uče i da se bave raznim aktivnostima koje mogu da im koriste u životu, ali da u tome treba imati mere.



OD ZAHTEVA BOLI GLAVA
– Naročito zahtevni znaju da budu roditelji koji su i sami uspešni, pa im je sasvim normalno da to očekuju i traže i od svog deteta. Zahtevni su takođe i oni koji su potpuno neuspešni u životu, pa od svog deteta očekuju da postigne sve ono što oni nisu uspeli – objašnjava naša sagovornica.
Prema njenim rečima, nametanje prevelikih zahteva i preveliki pritisak na decu mogu kod mališana da izazovu razne probleme.
– Kod dece mlađeg uzrasta koja još nemaju razvijene mehanizme psihološke reakcije dešava se da ih zaboli glava ili stomak, da često piške, da im se koče ruke ili noge. Obično se misli da su ovi simptomi organske prirode, da su možda posledica prehlade i slično, a pri tom se prenebregava da su oni rezultat pritiska na dete i njegova reakcija na to – pojašnjava Svetlana Virijević-Mudrić.

KAKO REĆI „NEĆU“
Deca su, kaže ona, ipak zavisna bića i, dok su mala, do, recimo, 11–12. godine, nisu u stanju da se odupru roditeljima i da kažu da neće i da ne mogu da urade sve što se od njih zahteva. To „neću“ tumači se kao krajnja neposlušnost i nevaspitanje, a upravo ono u nekim situacijama može biti znak da dete gradi svoju ličnost i da se bori za sebe samog.



ato bi roditelji trebalo da budu ti koji će pažljivo pratiti i osluškivati reakcije svoje dece i, ako primete da su im nametnuti standardi previsoki, od nečega i odustati.

TREBA ZNATI ODUSTATI
Međutim, mnogi nisu u stanju da preseku i kažu, ako sada odustanemo, ono će se naviknuti da odustaje i uvek će odustajati.
– Ali to ne mora da bude tačno. Ako se detetu u jednom periodu nešto ne dopada i nešto ne može, to ne znači da to isto neće moći za nekoliko meseci ili godinu dana – kaže naša sagovornica, i navodi da u celoj priči roditelji moraju da vode računa o sposobnostima i željama svoje dece. Jer obaveze usklađene s njihovim željama mnogo se lakše izvršavaju i postižu se bolji rezultati, što može da se poredi s ljubavlju odraslih prema poslu kojim se bave.
Roditelji su, kaže ona, često skloni da decu doživljavaju kao deo sebe, a to se naročito odnosi na prvorođenu decu, od koje su uglavnom i očekivanja najveća.
– To je potpuno pogrešno, jer deca su ipak ličnosti za sebe i to treba poštovati. Roditelji bi i sami trebalo da se sete da ni oni nisu deo ličnosti svojih roditelja već jedinke za sebe i da se tako ophode i prema svojoj deci.

TAKMIČENJE JE ZDRAVO
Takmičenje i rivalstvo s drugima je sasvim normalno i u ljudskoj prirodi je da se takmiči s drugima. To može da bude podsticajno kako kod dece tako i kod odraslih. Međutim, ni u tome ne treba preterivati. Ne treba sebi da postavljamo cilj da budemo bolji od drugih, ispred svih, a svaki drugi „plasman“ da doživljavamo kao tragediju, kaže Svetlana Virijević-Mudrić.