Filozofija muzike

Milan Uzelac

FILOZOFIJA MUZIKE

Svi smo mi još uvek u mreţi sila koje, nastavši pre dvadeset i pet vekova, ne prestaju da upravljaju ljudskom delatnošću s maksimalnom intenzivnošću. Eto, gde nastaju problemi koje mi, jadni kompozitori, počinjemo da naziremo u tami našeg neznanja...

J. Ksenakis

Muzika je, kako u vreme pitagorejaca i Platona, Aristotela i Aristoksena, Grigorija Niskog i Avgustina, Aristida Kvintilijana i Boetija, Tome i Kuzanskog, Šelinga i Hegela, Šopenhauera i Ničea, tako i danas, predmet intenzivnog interesa svih velikih mislilaca, svih onih koji u njoj vide temeljan način izraţavanja transcendentalne konstitucije mesta čoveka u kosmosu.

U osnovi ove knjige leţi najdublje uverenje da su najveći muzičari u ovo kratko vreme ljudskog bitisanja: Pitagora, Platon, Aristid Kvintilijan i Joha-nes Kepler. Ako su njihove misli sve vreme bile usmerene nebu, nebo im je uzvraćalo najvišim svojim darovima; bili su miljenici Muzâ i stoga su, kao i svi o kojima se ovde govori, svet videli kao veliki Hram velikog Graditelja izgrađen na principima muzike, koja je isto što i sam kosmos – dijalog Har-monije sa samom sobom.

Ako je od najstarijih kosmogonijskih tumačenja sveta harmonija bila viđena kao najviša vlast nad elemenatima, njeno razumevanje je bilo i ostalo predmet najintenzivnijeg mišljenja onih koji su sebe smatrali filozofima; prvi koji je sebe nazvao tim imenom bio je Pitagora i nije slučajno što s njim počinje istorija filozofije kao i istorija filozofije muzike.

Ovde će biti reči upravo o filozofiji muzike i neće me iznenaditi ako ovaj naslov (zbog njegovog drugog dela) privuče paţnju i onih što će pročitavši ovaj spis biti duboko razočarani; u ovoj se knjizi neće govoriti o muzici u sva-kodnevnom i uobičajenom značenju te reči, dok će o tzv. "savremenoj muzici" biti reči samo izvan okvira filozofije muzike; isto tako, ovde se neće pobrojavati i analizirati pravci u muzici kojima je obilovalo upravo završeno stoleće1, niti će se raspravljati o delima savremenih "kompo-zitora"; još manje od toga, ovde se neće naći ni izlaganje o strukturi, egzistenciji i svojstvima muzičkog dela, kao što tu neće biti ni uputstava kompozitorima ili njihovim eventualnim slušaocima; sve to će tokom izlaganja biti stavljeno u dvostruke zagrade.
Ko hoće da se obavesti o praktičnim stvarima, koje se tiču nekih vidova realizovane muzike, taj se mora obratiti muzikolozima, istoričarima i sociolozima muzike, eventualno, estetičarima muzike; svima njima ova knjiga nije namenjena; budu li je ipak čitali, postaće hronično depresivni i njima mogu samo preporučiti moju knjigu Postklasična estetika.

Ova knjiga namenjena je samo onima koje interesuje muzika kao filozofski problem, odnosno, muzika kao kosmički i, u svojoj osnovi, nad-kosmički fenomen; ova knjiga namenjena je filozofima i onima koje interesuje filozofija. Naţalost, problem je u tome što i sa samom filozofijom danas ne stoji sve najbolje; već dva stoleća sama stvar filozofije nalazi se u središtu interesa najvećih i najuticajnijih filozofa (Hegel, Huserl); ali, kao i u ranijim epohama, i sada, kad god se jedan problem jarko osvetli, tama oko njega postaje sve dublja i sve neprozirnija; iz nje, očima nesviklim i nepriprem-ljenim za istinsku svetlost, ne nazire se ništa upravo tamo gde jedino i ima šta da se vidi.

Naše vreme je i dalje vreme postmoderne, vreme posle moderne, vreme onih koji misle da su posle onih modernih nešto novo izrekli svojim nemuštim govorom. Ako je i tako, o postmodernoj se mora govoriti na postmoderan način pa nju najviše izdaju upravo oni koji je ozbiljno shvataju; jer oni ne izdaju samo principe postmoderne već i principe moderne; nakon postmoderne, kao i nakon posle-postmoderne, postaje svima jasno da se postmoderna mora misliti u njenom jedinstvu s modernom i da su svi postmoderni iskazi van konteksta tradicionalne filozofije besmisleni. Postmoderne zapravo nema.

Taj termin samo je u jednom trenutku, kao velika moda vremena, hteo odvući paţnju teoretičara umetnosti i filozofa od onog što u samoj filozofiji jeste i ostaje centralno i jedino bitno. Istovremeno, mora se priznati: postmoderna je imala veliki uspeh: uspela je da najumnije ljude odvrati sa pravoga puta i odvede u čestar relativizma, amoralnosti, u oblast s one strane svakog istinskog stvaralaštva.

Nije nimalo slučajno što se čekalo dve i po hiljade godina da bi se u svetlu tumačenja R. Dedekinda konačno mogao razumeti problem beskonačnosti kako ga je izloţio grčki matematičar Eudoks u IV stoleću pre naše ere. I zato, kad se čovek umori od uzastopnih grešaka koje uporno čini, počinje da shvata kako se o nekom problemu mora govoriti isključivo iz celine filozofije koja u sebi obuhvata i postmoderno i moderno bez kojeg to prvo (a vremenski poslednje) ne bi moglo ni nastati.

Kada je o muzici reč, mora se prvo reći šta muzika jeste; u odgovorima na pitanje o tome šta kad je o muzici reč , tradicija ne oskudeva, ali kritično pitanje i dalje ostaje: u kojoj meri su tokom čitave istorije ljudi uopšte uspeli da se pribliţe Muzici. Ne govori se o realizovanoj muzici, niti o zaglušnom instrumentalno organizovanom šumu u koji smo potopljeni kao ribe u vodi3.

Ovde se govori o tome šta muzika jeste, ukoliko jeste, a ne govori se o njenim pojavnim oblicima; zato je naslov ove knjige upravo filozofija muzike, filozofija onog što je istinska osnova kosmosa i physisa, ili, kako se to ponekad s manje paţnje i s manje osećaja za suptilnost čitave problematike a u duhu vulgarnosti koja proţima naše vreme - kaţe: filozofija prirode. Muzika jeste oduvek i ukoliko jeste, samo – harmonica mundi.

Nesreća koja nas je zadesila daleko je dublja i sloţenija; ona je izraz dugovekovne krize, ako se o krizi više danas i moţe govoriti. Moje duboko uverenje zasniva se na tome da je problem muzike, problem svih problema savremene umetnosti a potom i filozofije; smatram da se u raspravi o temelju muzike otkrivaju svi problemi teorije savremene umetnosti ali i svi problemi savremene filozofije.

Oni od rođenja slepi za umetnost i njene pojavne oblike, slepi su i za filozofiju. I to je jedan od najvećih problema našeg vre-mena: samo tako je postalo moguće da se estetikom bave oni koji nemaju razumevanja za umetnost, a da se filozofijom bave oni koji nikad u ţivotu nisu osetili ništa čulno. Umetnost ne počiva na racionalnom. Filozofija ne stiţe daleko ako hita samo za onim što joj navešćuje razum, jer filozofska intuicija prethodi svakom učenju o kategorijama.

Ne ţelim ovde, na samom početku, da kaţem ono što će biti evidentno na samome kraju; istina se moţe otkriti pre u umetnosti no na putu filozofije; istina se doseţe u neposrednom iskustvu i o tome jasno svedoči susret Hrista i Pilata; nije nimalo slučajno što filozofiju vodi logika koja nije naučna, i još je manje slučajno opravdano prigovaranje filozofiji koje dolazi od Tertulijana; isto tako, u naše vreme, prava filozofija moţe biti ponajpre kulturologija – istorija duhovnog razvoja čovečanstva, a i to u onoj meri u kojoj ostaje na putu potrage ka mudrosti, na putu na kom sama nastoji da bude umetnost a ne nauka. Filozofiranje jeste dar, dar bogova, i to u onoj meri, u kojoj su bogovi spremni da darom stvaranja obdare umetnike.

Nije stoga nimalo slučajno što se filozofija i umetnost u ovoj knjizi tako često ukrštaju: i jednu i drugu odrţava eros stvaranja, i jedna i druga nastoje da se oslobode svih veza s naukom i naučnim načinom mišljenja. Ako je filozofija umetnost, ona je to u meri u kojoj je stvaralaštvo; ako je umetnost pokušaj nekog iskoraka iz sfere stvaralaštva – to je samo slika pada u mreţu racionalnog, u svet determinisanog, u svet obesmišljenog. Upravo zato duboko je u pravu I. A. Iljin kad umetnost određuje kao sluţenje, a ovo moje tumačenje ostaje na tom putu.

Mišljenje prvih grčkih mislilaca upućeno je problemima što ih nameće priroda (phisis) i nije nimalo slučajno što kod njih, posebno kod pitagorejaca, s kojima i počinje mišljenje muzike i njenog mesta u svetu, muzika dobija svetsko, kosmičko značenje.

Treba znati da tada, kao i potom, kod Platona, pojam muzika ima drugačije značenje no danas: njime se označavaju sva umeća koja sluţe vaspitanju duše, a nalaze se naspram gimnastike (čiji je cilj vaspitanje tela). Tako, u početku, u muziku, kao svojevrsnu "gimnastiku du-še", nije spadalo samo izučavanje muzike u uskom značenju te reči, već i izučavanje strukture i kretanja nebeskih tela, građenje stihova, oratorsko umeće kao i scensko izvođenje pesničkih dela4.

O antičkom shvatanju pojma muzike teško je govoriti ne samo stoga što se svojim obimom on uveliko razlikuje od današnjeg već i stoga što je i antički pojam téchne veoma različit od današnjeg pojma umetnosti koji se moţe pri-menjivati samo na pojave nastale od sredine XVIII stoleća, pa do danas. Ako je pojam muzika i ukazivao na delatnost muza, ne treba gubiti iz vida da su kod Grka u umetnosti spadale i nauke (istorija i astronomija), ali, ne i slikarstvo, skulptura ili arhitektura.

Svemu tome razlog leţi u činjenici da su Grci ljudska umeća i celokupnu praktičnu čovekovu delatnost shvatali i delili drugačije nego mi danas. Istovremeno, kod Grka je tokom mnogo stoleća umetničko stvaralaštvo činilo nerazorivo jedinstvo reči, muzike i igre, jer nijedan oblik poezije nije postojao bez igre, muzika nije mogla biti odvojena od tragedije ili komedije, a igra se nije mogla zamisliti bez muzike.

Kada je reč o tumačenju samog pojma musikē treba imati u vidu da je kod starih Grka muzika bila neodvojiva od govora, da je ona zapravo samo jedna mogućnost jezika, govora, stiha, odnosno, način stvarnosti6.

U prvo vreme nisu se odvojeno posmatrali jezik, stih, muzika i igra, a sam izraz musikē, u gramatičkom smislu nije bio ni imenica ni pridev, već je upućivao na "ono što se na Muze odnosi". Taj izraz bio je sasvim daleko od pojma téchne7 i njime se označavao sadrţaj vaspitanja, odnosno, upućivalo na moć kojom se dâ oblikovati određen karakter (ethos). Tako je upravo kod Platona (Gozba, 187b) pojam musikē (i to kao musikēs téchnes) upotrebljen prvenstveno kao etički, a ne kao muzički pojam8.

Shvatanje musikē kao nekog delovanja, odnosno činjenja (téchne), bilo je odlučujuće za kasnija tu-mačenja, posebno ako se zna da Platon o musikē i gimnastici govori kao o dve "delatnosti" (Drţava, 411e). Upravo će to shvatanje navesti Aristotela da ustvrdi kako su njegovi prethodnici musikē ubrajali u paideia (obrazovanje), a što on smatra problematičnim, napominjući da nije lako reći u čemu počiva bit (dynamis) musikē premda njom čovek treba da se bavi (Politika, 1337b; 1339a).

Do odlučujuće promene je došlo tek kada je naglasak bio prenet sa govora na instrumente; tada se muzika zapravo počela osamostaljivati; u času kad auleti stupaju u prvi plan odbijajući da se povuku pred horom koji je dotad uvek imao prvenstvo, muzika se, vezivanjem za instrumente, počinje odvajati od poezije i tako nastaju dve različite "umetnosti": instrumentalna muzika i poezija namenjena čitanju (a ne pevanju ili recitovanju). Pevanje pesnika postalo je potom samo još metafora

Iako se muzika prva osamostalila u odnosu na poeziju i igru, ona je zadrţavši ekspresivnu funkciju (kojom su se dotad sve tri odlikovale) počela da sluţi izraţavanju osećanja odrţavajući pritom i dalje tesnu vezu sa religijom i kultom. Različite forme realne muzike nastale su u to doba iz kulta različitih bogova: peani su se pevali u čast Apolona, ditirambe je izvodio hor u proleće u čast boga Dionisa, dok se prozodija izvodila u vreme procesija. Muzika je bila i sastavni deo misterija čijim se osnivačem smatrao legendar-ni pevač Orfej. Veza muzike i religije sačuvala se čak i kad je muzika uveliko postala deo javnih kao i privatnih profanih svetkovina. Muzika je i tada smatrana darom bogova; pripisivana joj je magijska moć, a učesnici orfičkog kulta smatrali su da muzikom koju izvode mogu na kratko vreme da oslobode dušu iz tamnice tela9.
Da je muzika dugo ostala u bliskoj vezi sa igrom (plesom), o tome svedoči i grčka reč choreuein koja istovremeno označava i igrati u ansamblu i pevati u njemu, dok je sama reč orchestra, mesto u teatru, vodila poreklo od orchesis, što znači igra; i sam pevač je svirao na liri dok mu je hor igrom10 odgovarao.

S druge strane, ostala je tesna veza muzike i poezije; prvi pesnici Arhiloh i Simonid bili su i pesnici i muzičari, a njihovi stihovi su se pevali; kod Eshila pevani delovi (mele) još uvek preovlađuju u odnosu na razgovor (metra). Po nekim istraţivačima (T.Georgijades) muzika bez pevanja pripada kasnijem vremenu11 dok se instrumentalna muzika u savremenom značenju te reči nije nikad kod Grka ni razvila.

Instrumenti kojima su se Grci sluţili nisu bili snaţni i nisu davali mogućnosti za izvođenje sloţenijih kompozicija; mahom su se koristili lira i kitara (poboljšana lira), a ti instrumenti su bili do te mere jednostavni da se njima svako mogao sluţiti; sa istoka su Grci preuzeli aulos (nalik oboi) i tek na njemu se mogla precizno izvoditi neka melodija. Aulos je bio orgijastički instrument i korišćen je u kultovima boga Dionisa, dok se lira, korišćena u kultovima boga Apolona, mogla čuti prilikom izvođenja drama i igara kao i pri prinošenju žrtava12.
Ako bi se hteli pobrojati svi problemi kojima se bavila antička teorija muzike, onda bi se to moglo učiniti polazeći od podele muzike na (a) spekulativnu i (b) praktičnu muziku; u spekulativnu muziku bi spadala (a.a) fizička mu-zika i (a.b) teorijska muzika; fizičku muziku čine muzička aritmetika (kao nauka o odnosu zvukova) i muzička fizika (nauka o zvučnim odnosima u kretanju nebeskih tela), a u teorijsku muziku (koja je nezavisna od fizičkih pojava) spadaju harmonika (nauka o zvuku), ritmika i metrika.

U praktičnu muziku spadale bi (b.a) strukturna i (b.b) izvođačka muzika; prvu, čiji je predmet građenje i izvođenje poezije (kao sastavnog dela muzike), činili bi građenje melodija, građenje ritmova i građenje stihova, a drugu,organika (učenje o instrumentima), odika (učenje o pevanju) i hipokritika (učenje o scenskom izvođenju).

Nakon ovog sasvim je jasno zašto se antički pojam muzike ne moţe bez ostatka identifikovati sa onim pojmom koji mi danas imamo i da čak ni kod Platona nema adekvatnog grčkog izraza koji bi odgovarao modernom pojmu muzike. Svi pojmovi kao što su mousike, mimesis, techne, poiesis, horeia kao i gimnastike u manjoj ili većoj meri mogli bi da znače isto što i muzika, jer pod tim pojmom Grci su mislili umetnost muza, tj. svako umeće koje se obavljalo pod pokroviteljstvom muza; u isto vreme, taj pojam je označavao i teoriju muzike (pa kad skeptici kasnije budu napadali muziku, oni će negirati ne samo muzičku praksu već i muzičku teoriju).

Današnja shvatanja o antičkoj muzici imaju prevashodno tehnički karakter jer, uprkos nekoliko dešifrovanih fragmenata, mi nemamo predstavu o tome kako je ta muzika realno zvučala. U svakom slučaju, iako je moguće odrediti mesto muzike u sklopu antičke umetnosti i kulture, da bismo uopšte razumeli pitagorejce, Platona ili Aristotela i njihovo shvatanje muzike, moramo se već na samom početku osloboditi modernog značenja koje danas ima ovaj pojam a koji je kod starih Grka sve vreme bio usko povezan kako sa izvođenjem scenskih predstava tako i sa poezijom i govorom budući da je tu reč prvenstveno o vokalnoj muzici pošto je instrumentalna muzika najvećim svojim delom bila u funkciji teksta.

Isto tako, mnoštvo muzičkih kategorija, kao što su harmonia, simetria, logos, rhythmos istovremeno su i temeljni pojmovi artikulacije univerzuma, ţivota i drţave; uz pomoć tih pojmova Platon je nastojao da opiše bivstvenu strukturu kosmosa, duše i tela i da dospe do biti društvenog uređenja, njegovog harmoničnog sklopa kao i do sistema ţivotnih moći, pa nije ni čudo što će upravo on filozofiju i muziku misliti u njihovom neraskidivom jedinstvu (Fedon, 61a). Tako se, već na početku, moţe istaći kako veza muzike i logosa, tako i muzike i etosa, a otud je potreban samo jedan korak da bi se uvidela kauzalna veza između sveta tonova i sveta političke prakse, o čemu Platon u dijalogu

Drţava kaţe: "Dobro se treba čuvati svake promene u muzi-ci, jer su to opasne stvari. Damon13 tvrdi, a ja se slaţem sa njim da se načela muzike ne mogu nigde dotaći, a da se pritom ne pokolebaju i najviši drţavni zakoni. (...) Ĉini mi se da čuvari moraju svoje stràţare sagraditi negde u blizini muzike" (Drţava, 424cd). Muzički je obrazovan neko tek kada oseti suštinu razumnosti, hrabrosti, slobode, gordosti i drugih srodnih stvari kao i onih koje su svima suprotne, ma gde se pojavile, kad zapazi njihovo prisustvo tamo gde se zaista nalaze (Drţava, 402c).

Ako bi muzika bila samo umetnost (u današnjem značenju te reči) tada bi ona, kao neozbiljna delatnost, bila samo igra koja pruţa zadovoljstvo i pritom se ne bi više videla njena povezanost s oblašću moralnosti niti ethos koji u njoj prebiva; međutim, ako se ima u vidu njen vaspitni značaj i njeno prevashodno etičko delovanje lako će se tad uočiti kako ona stremi najvišem idealu (kalokagathia), pa je etičko učenje posledica muzičkog delovanja čiji je smisao oslobađanje konstruktivnih moći koje izgrađuju etičko-politički ideal. To je uzrok tome što Platon, kad govori o muzici, uvek ima u vidu njeno etičko delovanje budući da je muzika (kao umetnost zvuka) od odlučujućeg značaja za obrazovanje u drţavi, kao što je muzika, u najvišem smislu značenja te reči, odlučujuća za obrazovanje drţave budući da joj daje najviše zakone (nomoi).

To etičko delovanje muzike u najtešnjoj vezi je sa pojmovima harmonia i rhythmos budući da oni mogu imati i ethos, moralni karakter, pa su zato poţeljne samo one harmonije koje izraţavaju etos čestitog i muţevnog čoveka. Ritam i harmonija, smatra Platon, najdublje ulaze u unutrašnjost duše i najjače je se doimaju, pa u tome i leţi najdublji značaj muzičkog vaspitanja (Drţava, 401d) i to je slučaj posebno kod mladih osoba budući da kod njih umna strana duše (logos) još nije dovoljno razvijena.

To znači da vaspitno delovanje muzike moţe da proţme mlado biće u celini - njegovu telesnu i psihičku strukturu, pa sve što je muzičko ima za cilj da raz-vije ljubav prema lepoti (403c). Visoko mesto Platon dodeljuje muzici zato što ona omogućuje da se lako zapazi sve ono što je nepotpuno i što nije lepo i umetnički izrađeno, kao i ono što po prirodi nije lepo, a s druge strane muzika omogućuje da se hvale lepe tvorevine i primaju u dušu i da se pomoću njih čovek vaspitava kako bi postao savršeno dobar (Drţava, 401e-402a), jer, ono što je najlepše to je i najdostojnije ljubavi.

Ako se ima u vidu "neposredna muzikalnost" grčkog govora (J. Stencel) lako će se uočiti veza muzike i jezika, muzike i filozofije14 i nije nimalo slučajno što će Platon tvrditi kako je "filozofija najviša muzika" (Fedon, 61a). Uos-talom, muzička melodija pre svega sluţi razumevanju melodije jezika i ova ideja leţi u osnovi pedagoške, političke i moralne vrednosti određenoga teksta.
Ako se zna da su muzički oblici zakoni, da se od starina određene melodije poštuju kao zakoni, biva jasna podudarnost zakona drţave i melodija drţave; zakoni su shvatani kao idealne melodije koje su osnova svakog obliko-vanja (vaspitanja), pa se pojam nomoi koristio istovremeno i za pesmu (kao konkretni oblik, način pevanja) i za zakon.