Govor bilja i drveća

КАНДИЛКА, КАРАНФИЛ И КЛЕКА

КО ЈЕ НА СЛИЦИ
Три биљке красе „Портрет принцезе из породице Д 'Есте” Антонија Пизана. Шта је уметник хтео да каже?


Пизанело (око 1395, Пиза – око 1455, Напуљ), Портрет принцезе из породице Д 'Есте (1435– 440), темпера на дрвету, 43 х 30 cm, Лувр, Париз.

Антонио Пизано (око 1395, Пиза – око 1455, Рим), познат и као Виторе Пизано, а у историји уметности упамћен као Пизанело, био је један од најславнијих сликара свог времена, омиљен и тражен међу меценама. Био је превасходно дворски сликар, мада се истицао и у фреско-сликарству. Између осталог, учествовао је у украшавању Дуждеве палате у Венецији (нажалост те фреске више не постоје). Од зидног сликарства сачуване су фреске у Верони (музеј замка Кастелвекјо, цркве Сан Фермо Мађоре и Сан Анастазија). Био је сликар ренесансног двора и остао упамћен као сјајни портретиста, али и као највећи уметник и мајстор за израду медаља, које су данас на високој цени, како због уметничког домета, тако и због историјског значаја приказаних личности.
Један његов занимљив портрет налази се у Лувру. Урађен је између 1435. и 1440. године и носи назив „Портрет принцезе из породице Д 'Есте”. Принцеза на рукаву носи грб породице Д 'Есте, у виду вазе, или амфоре, тако да се оправдано сматра да је насликан неко из те породице. Данас се најчешће помињу два имена и то, Маргерита Гонзага, жена Лионела д 'Есте, и/или Ђиневра д 'Есте, кћи Николе трећег д 'Есте – и супруга чувеног Сигисмонда Малатесту, познатог по надимку Вук из Риминија. Дело је типичан пример Пизанеловог „интелектуалног стила” и његове наклоности према истанчаном укусу племства. Попут неких других Пизанелових слика и ова је смештена у окружење биљних украса.
Па, да ли је могуће утврдити ко је на слици, Маргерита или Ђиневра, и да ли нам ту биљни украси нешто говоре. Три биљке красе овај портрет. У позадини су кандилка и каранфил, а на грудима портретисане је гранчица клеке. Да видимо шта нам је Пизанело поручио сликајући ове биљке и шта ће нам оне испричати?


Симбол брака, симбол смрти...

Aquilegia vulgaris, кандилка, пакујац, попина капа, вишегодишња је зељаста биљка висока до метар, с лепим плавољубичастим, розе или белим цветовима. Широко је распрострањена, а најчешће у мешовитим (листопадним и четинарским) шумама. Кандилка је отровна, тако да се не користи у званичној медицини. Према наводима великана српске фитотерапије, др Саве Петровића (средина 19. века) и др Ристе Гостушког (почетак 20. века) чај направљен од целе биљке користио се као делотворно средство против шуге и вашију.
Кандилка је симбол брака, али и симбол смрти. У овом случају можда симбол Ђиневриног брака и њене смрти? Можда се време настанка слике и ова два догађаја подударају повезујући их на помало болестан начин. Јер, архивска грађа нам казује да се Ђиневра д 'Есте (1418–1440) удала за Сигисмонда Малатесту 7. фебруара 1434. Свадба је била невиђено раскошна, а три дана и три ноћи читав Римини гостио се о трошку Вука из Риминија. Свега шест година касније Ђиневра д 'Есте преминула је под тајанственим околностима. Говоркало се да је Малатеста отровао (због неверства?). Питање се само намеће, да ли је Пизанело знајући све то насликао посмртни портрет Ђиневра д 'Есте? Да ли је велики уметник, уз помоћ овог малог цветића, покушао да прикаже сјај који је очекивала и патњу (смрт) коју је ова несрећна принцеза дочекала?
И као што људи говоре различитим језицима, па се понекад слабо разумеју, тако је и говор биља и његова симболика понекад неразумљива, понекад вишезначна, а богами понекад и потпуно супротног значења. Неки други пут осврнуо бих се на причу о кандилки у делима Хуга ван дер Хуса или Ханса Мемилнга. За ову причу веома је занимљив један детаљ из Шекспировог „Хамлета”. Делећи цветове по заслугама, али и по свом значењу и симболици, Офелија је кандилку наменила Клаудију или Гертруди (краљу или краљици). У тумачењу шекспиролога они су прељубници, а кандилка, због својих пет рогчића, симбол неверства, прељубе и незахвалности...

Леонардо да Винчи (1452– 519), Портрет Ђиневра де' Бенчи (око 1474 – 1478), уље на дрвету, 42 х 36 cm, Национална галерија, Вашингтон.
Преко тридесет година након настанка Пизанеловог портрета Ђиневре д 'Есте, нешто слично ће урадити и Леонардо да Винчи портретишући једну другу племкињу истог имена – Ђиневра де' Бенчи. Слика је највероватније настала 1474. године и била је венчани дар младој. У овом случају жбун клеке је у позадини, чинећи контраст бледом лицу портретисане. Симболика имена је у потпуности иста као код Пизанела. На полеђини портрета уз натпис Virtutem forma decorat (лепоту краси чедност), Леонардо је насликао гранчице клеке, ловора и палме, симболишући и величајући њену честитост и чедност (највећа врлина ренесансне девојке), али и славу која је очекује.

Лек за аристократско бледило

Каранфил не спада у лековите биљке, али његова лепота, нежност и пријатан мирис сврстали су га међу најомиљеније „дамске” цветове. Букет каранфила на столу, један цвет у коси, или на реверу, били су обавезан украс виђених кућа. Можда је то и разлог што је некада следећи рецепт био веома омиљен: педесет грама латица каранфила прелити са стопедесет грама кључале воде и оставити да стоји шест сати. Након тога процедити и помешати с једнаком количином ликера. Користи се против бледила, код пренадражености, претераног узбуђења, код нервозе старијих људи, склерозе и повишеног притиска. Отприлике, за све болести од којих би могло да болује право племство.
Juniperus communis, клека или вења је четинарски жбунић, ређе дрво до 10 метара висине. Четине су дугачке 7–20 милиметара, усправне, зашиљене, по три заједно у пршљену. Бобичаста шишарица или, како се то популарно каже, „плод” округао је, меснат, 6–9 mm у пречнику, плавичаст и превучен воштаним сјајем. Прве године плод је зелен, друге поплави и тада је зрео. Поред врсте Ј. communis у употреби је и врста Ј. sibirica (синоними Ј. nana; Ј. communis subsp.nana – клечица, полегла клека) – жбунић 30–50 cm висине, густо полегао по земљи, гради острвца по ливадама субалпског и алпског појаса. Биљка је распрострањена у Европи, северној и западној Азији и Северној Америци.

Клека је у Србији широко распрострањена, на сиромашним, ацидофилним и базофилним теренима од Делиблатског песка до субалпског вегетацијског појаса. Користе се плод Juniperi fructus (Ј. baccae) и доста ређе дрво Juniperi lignum. У плоду има до 2,5 одсто етарског уља, флавоноида, проантоцијанидина, шећера, у дрвету сесквитерпена, дитерпена, танина, лигнана, стигмастерола. Делује као диуретик (појачава мокрење), антисептик, иританс. Диуретично делује састојак етарског уља (терпинен-4-ол) повећањем гломеруларне филтрације, али је значајно и иритирајуће деловање терпенске фракције, због чега је потребан опрез код употребе. У народној медицини користи се и код различитих стомачних мука. Етарско уље добијено из плода клеке употребљава се за ароматизовање џина. Дрво се користило у народној медицини као диуретик и дијафоретик (за презнојавање). Током средњег века, па и касније клека је коришћена за кађење (дезинфекцију) просторија у којима бораве болесници.

Симбол чедности и непорочности

Италијански назив за клеку је ginepro, француски genévrier, што очито говори да су италијанско женско име Ђиневра (Ginevera) и француско Женевјев (Geneviève) изведени из имена ове биљке. Стога је сасвим јасно да нам је Пизанело сугерисао да гранчица клеке на грудима симболише игру речи с именом портретисане, а то је без сумње Ђиневра д 'Есте.

***
Рекли смо да је кандилка симбол брака, али и симбол смрти. Клека је ренесансни симбол чедности и непорочности. Уколико је слика настала пре смрти Ђиневре, насликано биље слави њен брак, њену чедност и непорочности, те њено племићко порекло. Но, уколико је тачна претпоставка да је Пизанело овај портрет насликао као посмртни, можда нам гранчица клеке говори да не треба сумњати у гласине о њеној верности и оданости Вуку из Риминија.

Аутор:
Славољуб Тасић

КЉУЧЕВИ НЕБА
Ископај тај корен покорности, на коме је грање од молитви, а цвет од смирености, па га скрши рукама добродушности. Потпали срдачном топлотом, запари смиреношћу и излиј га на чанак расуђења. Овај лек потом често примени на ране свога срца и тако ћеш умалити своје грехе



JЈеванђеље по Матеји, Исус Христ се „приказује” ученицима, чини чуда, подучава их. „...Рече им Исус: А ви шта мислите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. И одговарајући Исус рече му: Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису то теби јавили, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небеског: и шта свежеш на земљи биће свезано на небесима, и шта разрешиш на земљи биће разрешено на небесима...”
Од тада се на већини слика и фресака свети Петар приказује с кључевима, а једна легенда говори о покушају порочних и неморалних душа да насилно продру у царство небеско, у рај и како се свети Петар у том тренутку збунио, испустио кључеве царства небеског, који падоше на земљу. На месту где су кључеви пали, никла је јагорчевина. Зато је у народу зову и кључарица и божја ручка и сунашце и небески кључ. Зато је Немци називају Петров кључ, небески кључ, или само кључарица (Petersschlüssel, Himmelsschlüssel, Schlüsselblume). И зато је у народу дубоко усађено веровање да јагорчевина отвара пролећно небо. Она је симбол тврде вере и наградиће свакога ко јој пажњу поклони. Она је весник пролећа, женски принцип, симбол рађања, постојаности и трајања. Она је исконска лозинка чију тајну знају и љубоморно чувају само одабрани.
Остаци оваквог веровања и данас су присутни у многим земљама. У Ирској и Велсу сматра се чаробном биљком, док је у округу Есекс одувек омиљена биљка и симбол ове енглеске области. Градић Барфилд у овој области посебно је поносан на једну врсту јагорчевине. Реч је о врсти Primula acaulis, у Енглеској прилично реткој, присутној само у областима Сафолк, Есекс и Кембриџ. Наиме, до средине деветнаестог века сматрало се да је реч о хибриду између различитих врста јагорчевина, а не о новој врсти. Један научник из Барфилда посумњао је у то и хербарске узорке биљке с описом послао лично Дарвину, који је потврдио да је реч о новој, засебној врсти. Од тада се ова врста често назива барфилдска јагорчевина, а место је нашла на знамену и грбу овог градића, поставши тако његов заштитни знак.

Прва пролећница

Јагорчевина припада роду Primula, чије име потиче од латинског primus = први, пошто врсте овог рода ничу и цветају у рано пролеће, док би најзначајнија и најраспрострањенија врста – Primula veris – могла да се назове прва пролећница (ver, veris = пролеће). Домаћи називи јагорчевина, јаглика, јаглац и јагорчика изведени су од корена јаг са значењем промицати и светлити. Све у свему, и латински и домаћи називи указују на буђење пролећа, на светлост и на првенство.

Рођен у околини Перуђе, Пјетро Ванучи звани Перуђино (1450–1523) учествује у осликавању Сикстинске капеле, где сарађује са Сандром Ботичелијем, Домеником Гирландајом и другим значајним уметницима. Његова најлепша фреска у Сикстинској капели приказује Исуса Христа како предаје кључ светом Петру (1481. година).

Исуса Христа како предаје кључ светом Петру (1481. година).
Род обухвата близу три стотине врста, у Србији је присутно пет, од којих се у фитотерапији користе две, Primula veris (син. P. officinalis) и нешто ређе Primula elatior. Обе врсте су вишегодишње, зељасте биљке до 30 центиметара високе, покривене жлездастим длакама. Цветови су груписани у штитасте цвасти, на врху стабљике. Код врсте P. veris круница је тамножута, левкаста, с пет плићих режњева, а код врсте P. elatior круница је бледожута, с раширеним круничним листићима. Цветају од почетка марта до маја, у зависности од надморске висине, односно од близине наступајућег пролећа.
Обе врсте распрострањене су у Европи, источној Азији и на Кавказу. Расту на сунчаним ливадама и пашњацима, испод светлих жбунова у брдским и планинским крајевима. Насељавају екосистеме влажних ливада и пашњака, планинског и субалпског вегетацијског појаса.
Користи се ризом с кореном – Radix Primulae (R. paralyseos) и цветови јагорчевине, с чашицом или без ње – Flores Primulae cum (sine) calycibus. Корен се вади у време цветања, или непосредно након, очисти се од земље, опере у хладној води и брзо осуши на сунцу, или у сушници на температури до 50 степени Целзијуса. Корен садржи до десет одсто тритерпенских сапонозида, фенолне гликозиде (примулаверозид); хиноне (примин); а цвет до два одсто сапонозида, флавоноиде (госипетин, апигенин, изорамнетин, кемферол, лутеолин, кверцетин), ензиме (примвераза). Свеже младо лишће јагорчевине богато је витамином Це и у пролећним месецима може се користити као зелена салата.
Корен јагорчевине користи се као секретомоторни и секретолитички експекторанс (олакшава избацивање нагомиланог секрета), код бронхитиса, кашља и упале горњих дисајних путева. Цвет има слично, али нешто блаже деловање. У народној медицини користи се и за лечење нервне узнемирености, хистерије, код стања страха, код „слабости” срца. Код осетљивих особа може да изазове алергијске реакције или блаже стомачне тегобе. Поштујући законе савремене фитотерапије, труднице и дојиље не би требало да користе јагорчевину и препарате од јагорчевине.

Млади листови су јестиви, свежи за салату или барени с копривом, зељем и спанаћем као прилог главном јелу. Током 18. века спрашени корен јагорчевине кувао се у јаком пиву и користио за лечење депресије и меланхолије. Стари лекари су веровали да лечи парализу (отуда и некадашњи назив Radix paralyseos), хистерију, несвестицу, главобољу, да је добра против несанице и несвестице. У Енглеској и Немачкој прављени су мелеми од јагорчевине против пега на лицу. Верује се да је јагорчевина омиљен цвет славуја и да је њихова умилна песма поздрав овој биљци.
Од давнина се користи за израду вина, које је и данас веома омиљено у Енглеској. Цветови јагорчевине (искључиво жути крунични листићи врсте Primula veris) преливају се концентратом сока од грожђа, додаје се шећер, још неки зачини и доста сложеним поступком подвргава једној врсти врења, при чему настаје слаткасто алкохолно пиће налик вину. Препоручује се по мала винска чаша, као седатив (средство за смирење) и у случајевима извесних срчаних тегоба.
Келтски свештеници, друиди, сматрали су јагорчевину чаробном и светом биљком. Они су знали да додир јагорчевине отвара пут у чаробну земљу, препуну божанских дарова. Међутим, ако је број латица у цвету или број цветова у букету погрешан, отвориће се пут у пакао. Другим речима, у рукама одабраних, јагорчевина ће бити спас и пут у обећано, али ако се погрешно употреби, може вас одвести у пропаст.
Данас се корен јагорчевине највише користи за израду екстракта који, пак, улази у састав сирупа за искашљавање. Начин производње екстракта и потом сирупа утврђени су поступци који више нису у рукама првосвештеника и шамана, већ фармацеута, савремених чаробњака, који ће употребити тачно онолико супстанце (у овом случају корена) колико је потребно да лек буде делотворан. Јер, препарати од јагорчевине припремљени на прави начин излечиће ваше тело, док лек за вашу душу, којој су лекови такође потребни, можда лежи у следећем рецепту:
Ископај тај корен покорности, на коме је грање од молитви, а цвет од смирености, па га скрши рукама добродушности. Исуши га уздржањем у посту и истуцај га трпељивошћу и ћутљивошћу. Па га онда просеј на ситу чисте савести. Па га успи у котао послушности и налиј га водом својих суза. И покриј га поклопцем своје љубави. Потпали срдачном топлотом, запари смиреношћу и излиј га на чанак расуђења. Овај лек потом често примени на ране свога срца и тако ћеш умалити своје грехе.

„Дама с јагорчевинама”

настала између 1475. и 1485. године, мермер, 61 цм, Музеј Барђељо, Фиренца), Андреа дел Верокио (Фиренца 1435–Венеција 1485).
Верокио је био један од омиљених уметника породице Медичи и већину дела створио је управо за њих. Био је вешт златар, солидан сликар и непревазиђени вајар. Располагао је невиђеном енергијом коју је вешто претакао у своје скулптуре, дајући им динамичност и осећајност. Површине његових скулптура су углачане, па је утисак „плешуће” светлости давао додатни израз његовим делима. Пажњу привлачи његово попрсје „Дама с јагорчевинама”, као начин портретисања с приказивањем руку и шака. То ће здушно прихватити његови ученици укључујући Гирландаја, Ботичелија и Леонарда. На овом изузетном попрсју управо су шаке онај детаљ коме су се сви дивили, и због чега ово дело спада у сам врх уметности.
До данас није са сигурношћу утврђено ко је на слици. Помињу се Лукреција Донати, дворска дама (и љубавница) Лоренца Величанственог и/или Ђиневра де’ Бенчи, коју је портретисао и Леонардо да Винчи неколико година раније („Забавник” 3023, Говор биља). У сваком случају, требало би упоредити Леонардов и Верокијев портрет, утврдити невероватну сличност фризура и, наравно, препустити стручњацима да донесу коначни суд. Рекли смо да је Леонардо, сликајући клеку, ловор и палму, величао честитост и чедност Ђиневре, али и славу која је очекује. У том случају нема сумње да је у Верокијевом делу букет јагорчевина у рукама портретисане кључ који ће јој отворити врата раја.
Аутор:
Славољуб Тасић

ЗЛАТНА ШОЉА У РАТКОВЦУ
Гитариста је сопственим рукама посадио калифорнијско семе у башти испред породичне куће поред Лајковца. Руку на срце, није био баш убеђен да ће омиљена биљка америчких Индијанаца икада нићи у његовом дворишту...



Статистички подаци нам поново говоре да су поводом Дана заљубљених дародавци, тачније дародавке углавном биле – даме. Чак осамдесет пет одсто поклона који заљубљени дарују једни другима (а то су цвеће, чоколаде, књиге и тако даље) купују и дају – девојке, односно жене. Као необична потврда ове тврдње може да послужи цветни поклон који је једна заљубљена дама из Калифорније наменила свом драгану, познатом гитаристи из села Ратковац код Лајковца, иначе повременом сараднику „Забавника”.
Укратко, судбина је удесила да се Веља, гитариста из Ратковца и солиста групе „Backstage”, и Американка Џејн сретну пре неколико година. Џејн, биолог из Сан Франциска, иначе опчињена биљкама, посебно цвећем, чим је угледала плаве очи ратковачког дике, осетила је да се заљубила. Ни гитариста, који иначе упорно тврди да му је гитара (и гитаристкиње!) увек на првом месту, није остао равнодушан... После краћих перипетија, љубав је – говорећи језиком биљака – процветала.
Младић је потом отишао у Сан Франциско и упознао девојчине родитеље. Џејн је узвратила посету и дошла у Ратковац. Није заборавила своју прву љубав – цвеће. Са собом је момку на дар донела посебно семе, семе цвета калифорнија папи (Eschscholzia californica). Гитариста Веља је сопственим (заљубљеним) рукама посадио семе у башти испред породичне куће у Ратковцу. Руку на срце, није био баш убеђен да ће омиљена биљка америчких Индијанаца икада нићи у његовом дворишту. То се ипак догодило...

Калифорнија папи је цвет сличан дивљем маку, само што није црвене, већ наранџасте или јаркожуте боје. У Калифорнији га још називају и „златном шољом” (А Cup of Gold). Још 1890. године проглашен је за цвет, заштитни знак Калифорније. Стога је у највећој америчкој савезној држави забрањено овај самоникли цвет кидати и брати, искорењивати и одстрањивати, чак и из приватних вртова, јер би то значило увреду за државу Калифорнију. Калифорнијски папи (или папис), достиже висину од пет центиметара до чак пола метра. Круница је смештена на дугој стабљици и има четири латице, односно четири крунична листића јарке боје. Листићи се затварају увече, а ујутру, кад гране сунце, отворе се. Дакле, кад нема сунца или кад је хладно, могу да остану и затворени.
„Златна шоља” је једногодишња самоникла биљка из породице Папаверацеае, односно макова. Осим у Калифорнији, може се срести у Орегону, Аризони, Вашингтону, као и у Мексику (и Ратковцу, Србија). Добро подноси сушу, па расте и у песку. Сама се размножава и појављује се, попут других самониклих биљака, поред путева, на ливадама, брежуљцима... Биљци је латински назив дао немачки ботаничар Аделберт фон Камисо, по свом руско-немачком колеги, лекару, ботаничару, зоологу и ентомологу Јохану Фридриху фон Ешољцу (1793–1831), с којим је као члан научне посаде пловио Тихим океаном.

Пудер за улепшавање

Занимљиво је да су калифорнијску наранџасту булку Индијанци, амерички староседеоци, користили – осим као додатак јелима – и као лек. Поред тога, њеним поленом Индијанке су мазале лице. У ствари, користиле су полен као неку врсту пудера и чувале у посебно направљеним препознатљивим кутијицама – индијанским пудријерама. Од „златне шоље” правили су и лековито уље. Измрвљене семенке стављали су у дуван, јер би тако омамљивале пушаче, односно ублажавале болове.
У Калифорнији је 6. април Дан „шоље од злата” – индијанских паписа. Тада се у појединим калифорнијским местима одржавају вашари посвећени углавном древним индијанским обичајима везаним за ову биљку.
Из Калифорније долазимо поново до Лајковца, тачније до Ратковца. Калифорнијски папи појавио се недалеко од „лајковачке пруге”. Додуше, за сада расте само у дворишту ратковачког гитаристе који цвет љубоморно чува као знак љубави према девојци биологу из Сан Франциска. Јер, после славног почетка, њихова љубав као да је наишла на непремостиве потешкоће.
Ратковачки младожења, некадашњи припадник покрета „деце цвећа”, верује да ће се Џејн ипак вратити, можда онда кад башту испред његове куће у потпуности буду прекриле калифорнијске златне шоље. Можда већ врло скоро. Јер, свиленкасти листови калифорнијског паписа цветају од краја фебруара све до септембра. Ако се то догодити, ратковачки састав „Backstage” одржаће концерт за памћење.
Аутор:
Мирјана Огњановић

Прекрасна нимфа миришљава липа



Древни грчки мит говори о нимфи Филири, кћерки Океана и Тетије која је живела на острву које је носило њено име. Једнога дана Крон, стари владар света, не могавши више да одоли њеној лепоти (а иначе већ извесно време страсно заљубљен у њу), сједини се с нимфом. Међутим, баш у том трену, изненади их Кронова љубоморна жена Реја. Крон се као каква кукавица брже-боље претвори у пастува и побеже у галопу... Али, Филира је после тог догађаја родила мудрог кентаура Хејрона који је био пола човек, а пола коњ. Када је нимфа видела кога је родила, замолила је богове да је претворе у дрво. И тако је прекрасна нимфа постала - липа. Занимљиво је да је Хејрон снагу наследио од мајке Филире, тачније од дрвета липе које је, баш као и данас, имало моћ да лечи од разних болести и благотоворно утиче на човеков организам. Између осталог, некада давно веровало се да липа има и хипнотичко дејство: да омамљује и успављује.
У многим областима, пре свега у низији, почетком јуна цвета липа: безмало омамљујући, сладуњави мирис шири се тада свуда около. Липа има дуг век, може да живи и хиљаду година, те је зато често знак дуговечности. У давна времена, крајем пролећа, најмудрији и најстарији припадници заједнице окупљали су се под крошњом липе и ту доносили важне одлуке. Ботанички назив - тилиа цордата - потиче од грчке речи птyлон - односно крило, или перце, што свакако призива у сећање облик једног дела цвета липе.

Бесмртни бор
На Далеком истоку, бор и чемпрес знаци су бесмртности. Увек зелени, дакле - вечни. Због тога су се и таоисти, следбеници древног кинеског култа и филозофије, хранили понекад смолом и иглицама борова. Веровали су да од смоле, када продре у земљу, после хиљаду година израсте једна посебна печурка. Осим што је прекрасног изгледа (те онај који је види никада не може да је заборави), та печурка - фу-линг - дарује вечни живот човеку који је поједе.
Од бора су се у старом Јапану некада правили храмови и предмети за шинтоистичке обреде. А на древним кинеским сликама, ово дрво увек је нацртано покрај Капије вечности. За време прославе Нове године, Јапанци су поред улазних врата стављали два бора како би умилостивили многа божанства, јер према веровању, она живе управо у том дрвету.
На Истоку бор је знак животне снаге и плодности, као и најбољих жеља. У Јапану се понегде још одржао стари свадбени обичај: стојећи испред бора, пред сликом ждрала и корњаче, младенци пију три шољице сакеа заредом. Тај обред младенцима треба да донесе срећу, плодност и дуговечност. Бор уз младенце, значио је непрестано обнављање људске врсте - то је означавало лишће које је зелено чак и онда када би снежни покривач све прекрио... Ждрал је представљао срећу, а корњача, разуме се - дуговечност. На крају свадебног обреда, у древном Јапану хор девојчица певао би следећу песму:
„Воде сва четири океана мирне су сада, а читава земља живи у потпуном миру, тако да ни лишће на дрвећу не затрепери. Нека аинои (једна врста јапанског бора) постане знак ваше љубави. Зато ћемо вас увек гледати срећне у том краљевству мира и радости.”
У Јапану бор је такође знак оних људи који су успели да сачувају своје изворно мишљење упркос нападима које су због тога претрпели од других. Као што бор одолева и поред снежне зиме, снажног ветра и јарког сунца. У Кини бор је један од три симбола дуговечности: поред печурке, ждрала, и бамбуса.

Чемпрес или љубавник
Када неко у нашим крајевима помене чемпрес, најчешће се помисли на Медитеран, али и на гробље... Тако никада нису размишљали у једној од најлепших европских области, у италијанској Тоскани. Зато су чемпресе садили поред својих прелепих, раскошних кућа, али и по обронцима брежуљака, поред цркава и манастира.
Некада давно чемпрес није означавао близину смрти, већ је био знак живота и плодности, вероватно због свог облика. Стари Римљани у своје баште и винограде стављали су својеврсне скулптуре фалусних облика направљене управо од дрвета чемпреса. Уз остале поклоне, младенци су увек добијали и младице чемпреса, како би брак био плодан.
У средњовековним новелама, чемпрес је био тајни знак за љубавника, док се о жени говорило као о ружи. Наиме, уколико би се помињали чемпрес и ружа, било би јасно да је реч о љубавној вези... Због својих увек зелених листова, чемпрес је сматран и неуништивим дрветом: на његовом стаблу често је била урезана Аморова стрела, као знак вечне љубави... Такође, од тврдог дрвета чемпреса прављене су кутије и шкриње у којима су се чувале драгоцености. Персијанци су сматрали да чемпрес представља ватру, односно пламен. Такође су веровали да је то прво дрво које човек сретне у рају.
Једна легенда са Сардиније приповеда како је храст постао заштитнички и очински знак. Ево како она гласи...

Суви храст
Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”
„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.
„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.
„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”
Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.
„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”
Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:
„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”
Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.

Кедар за богове
Старогрчки мислилац Питагора саветовао је да се кипови богова украшавају само ловором, чемпресом, миртом и кедром (Цедрус либани) будући да су само те биљке достојне богова. Према калдејском веровању, кедар је у стању да отера чак и зле духове.
Кедар је дрво које такође може да доживи хиљаду година. Високо је двадесет до четрдесет метара и делује величанствено. Био је један од првих лекова против зубобоље. У Старом завету, у „Песми над песмама” помиње се због своје величине и дивног мириса, као и у сумерско-вавилонском „Епу о Гилгамешу”. Стари Јевреји сматрали су да, уколико су греде на кући направљене од кедровине, и душе укућана биће заштићене од разних зала. И кедар се сматрао дрветом које је немогуће уништити. Многе ствари које нису биле порозне стари Римљани стога су једноставно називали - кедром.

Пут лаванде



Древне Египћанке, Гркиње и Римљанке мирисале су на лаванду, Јевреји су лавандом прскали јела, а бенедиктинци је препоручивали као лек. За некога афродизијак, за друге средство против несанице. о овој медитеранској биљци испредане су легенде

Била једном једна девојка која је била толико лепа да је свима застајао дах када би је видели. Многи младићи уздисали су за њом. Нажалост, међу њима била су и два разбојника. Будући да није прихватила њихово удварање, они су одлучили да је присиле на љубав... Једнога дана пошли су за њом. Несрећница је бежала све трчећи према брдима. међутим, разбојници су успели да је стигну и оборе на земљу. У тренутку када су јој стргли одећу са тела, девојка се од силног стида окренула према земљи и горко заплакала. Одједном, из тла, тамо где су капале њене сузе, почело је да ниче биље прекрасних плавичасто-љубичастих цветова. Стабљике биљке готово су прекриле и обавиле девојчино тело скривајући срамоту. Видевши шта се догодило, разбојници су се уплашили и побегли.
Ова медитеранска легенда која приповеда о томе како је наводно први пут никла лаванда, носи са собом и једно веровање, живо и данас: у пољу лаванде ниједној девојци се никада ништа непријатно не може догодити. Односно, девојка која уз себе има цвеће или осушени букетић лаванде (или је, да будемо савременији - намирисана лавандом) може да буде спокојна.
Када се говори о лаванди, често помишљамо на плавичаста поља Провансе или на миришљаве врећице које стављамо у ормане. Од давнина позната су и лековита својства лаванде: лавандом су у стара времена лечили људе који су патили од несанице, од болести живаца, имали лоше варење, па чак и срчане болеснике. Неки су је стављали у топле купке, мирисали се њеним етеричним уљем, пили чајеве од њеног цвета, стављали у јела као додатак храни...

„Шанел” древних времена


Од Авињона до Нице, пут лаванде води кроз опојна поља на којима ветар њише плавичасте стабљике на којима зује пчеле. Прованса је област где се већ вековима лаванда најуспешније гаји будући да су климатски услови ту најповољнији. Али, лаванда није само повластица Француза. Још су стари Египћани ценили мирис лаванде. У Тутанкамоновој гробници 1922. године нађен је мали ћуп у ком се налазило етерично уље лаванде. У завојима од платна којима су обавијене мумије, нађени су остаци истог уља. Познато је да су се Египћанке редовно мирисале: један од главних састојака њихових парфема била је и лаванда. Најпознатији парфем старог Египта био је „кyпхи” који су археолози касније прозвали „шанел 5” древних времена. Тај мирис садржао је седамнаест различитих састојака, етеричних уља мирисних биљака између којих и лаванду.
Уз мирис лаванде, пролазила су столећа... Грчки мислилац Плутарх писао је управо о славном египатском парфему тврдећи да „'кyпхи' опушта и доприноси осећању задовољства и благостања”. Сиријски краљ који је владао у другом веку пре наше ере наређивао је да улицама редовно иду поворке девојака које су прскале све око себе мирисима шафрана, цимета и лаванде. У време Јулија Цезара и Римљани су у својим купатилима користили цвет лаванде како би се опустили и после купања намирисали. Отуда и назив биљке: од речи лаваре, што значи - прати.
Занимљиво је да су стари Јевреји прскали своја јела лавандином водицом или етеричним уљем јер су им била позната благотворна дејства лаванде на органе за варење. Травари су лаванду препознали као једну од изузетно важних биљака. Педаниос Диоскуридес, чувени грчки лекар, у првом веку у свом фармаколошком делу потанко описује употребу цветова и стабљике лаванде у различите медицинске сврхе. Нажалост, многи рецепти старих травара су изгубљени, а лечење биљем уступило је место индустрији лекова. „Пагански” начин лечења био је запостављен, да би поново, у савремено доба, био откривен.
Чувари старих рецепата лечења биљем били су поглавито монаси, а чувени као изванредни травари били су бенедиктинци. Управо су они лаванду са југа Европе пренели у северноевропске земље. Бенедиктинци су против опште слабости прописивали ракију у којој је стајало цвеће лаванде. Тврдили су да лаванда освежава живце и бистри ум. Људима са оболелом јетром препоручивали су да у чашицу црног вина ставе и цветове лаванде.
У Италији и данас постоји веровање да уколико нека особа у ноћи уочи светог Јована бере лаванду, то ће је током читаве године чувати од сваког урока. У средњем веку лаванду су травари прописивали женама које нису прижељкивале љубав, али и онима које нису могле да имају децу. „Цветове лаванде добро прокувај у сирћету, па ту течност када се охлади стави на оболели зуб”, гласи један средњовековни рецепт против зубобоље.

Јастук од лаванде
У време великих зараза Европом су кружиле легенде о томе како особа која намаже цело тело лавандиним уљем никада неће моћи да буде заражена кугом...
Шарл VI (1380-1422), краљ Француске, патио је од несанице. Травари су му припремили јастук од лавандиног цвећа на ком је потом безбрижно спавао. Краљ једноставно није ни помишљао да крене некуд на пут уколико претходно не би припремио свој јастук од лаванде. Иначе, Французи су били први који су наменски сејали и гајили лаванду.
Већ у 13. веку у Енглеској је лаванда била добро позната тамошњим видарима. И Парацелзус је такође саветовао да људи склони лошем расположењу обавезно користе лаванду. Међу пијанцима лаванда је била надалеко чувена. После пијанства, ујутру је мамурни човек требало да истрља тело лавандином водицом и осећао би се добро, као да није пио.

Сладолед од лаванде с медом
Основни састојци су: две шоље млека, четвртина шоље осушене лаванде, трећина шоље меда, пет жуманаца, четвртина шоље шећера и шоља слатке павлаке за мућење. Млеко, мед и лаванду оставити да прокључају, а када се течност охлади треба је процедити, односно извадити цветове лаванде. Затим добро умутити жуманца са шећером и помешати са млеком, па потом кувати на тихој ватри све време мешајући дрвеном кашиком. Када се маса прохлади, ставити слатку павлаку, мутити неколико минута и напослетку ставити у замрзивач.
Млади келнски трговац Вилхелм Миленс на дан свог венчања, 8. октобра 1792. године, добио је од монаха видара на поклон бочицу мириса, а уз њу и парче хартије са потанким упутством како се прави овај лек против главобоље и лупања срца. Био је то заправо дан када је „рођена” колоњска вода. Млади трговац схватио је да је реч о божанственом мирису и почео је да га производи и продаје.
У Шведској су у 18. веку лавандин шећер користили као неку врсту афродизијака, а у Русији - против болова у стомаку.
у 18. веку породица Јардли у Лондону подигла је радионицу за производњу сапуна и мириса. Њихов парфем од лаванде постигао је убрзо огроман успех. Био је то касније омиљени парфем краљице Викторије. Чувена краљица увек је мирисала на цвет лаванде... Лаванду су у то време гајили на пољима недалеко од Лондона, где је данас предграђе, брали су је ручно и потом гурали колица са њеним цветовима кроз центар града нудећи је купцима. И данас у Лондону многе улице подсећају на златно доба лаванде: Лавендер Стреет, Лавендер Хилл, Лавендер Авенуе...
У Бечу је у 19. веку забрањен увоз лаванде из Енглеске и Италије како би прославили сопствену производњу. Јер, бечке даме такође су обожавале мирис лаванде. Сматрало се и да је чај од лаванде са медом одличан лек против бронхитиса. Недалеко од аустријске престонице простирала су се читава поља засејана лавандом. мирисање лавандом, освежавање кућа и одеће било је ствар престижа. Служавке су, пре него што би почеле да пеглају, прскале веш букетићима лаванде умоченим у воду, а стабљике лаванде стајале су у посудама на великим каљевим пећима. Колачићи посути лавандиним шећером били су посебна посластица.

Крем од лаванде
Потребно је пола литра слатке павлаке за мућење, шест жуманаца, четири кашичице сувих лавандиних цветова и пола шоље шећера. Најпре се на пари умути павлака са шећером. Затим се добро умуте жуманца са шећером, све се помеша и кува на пари двадесетак минута. Посластица се служи хладна или залеђена.

Шећер од свежих цветова
Али, како се прави лавандин шећер? Сасвим лако. Под условом да располажемо свежим цветовима ове биљке. Цветови се изгњече у авану, а затим се дода прах или кристал шећер. Све се то помеша и лавандин шећер је готов. Ако се ставља у колаче, онда изгњечене цветиће не треба вадити из шећера, а уколико се ставља у чај или се лавандиним шећером посипају посластице, онда се цветови претходно изваде.
Лаванда се данас продаје и у продавницама зачина за јело. Ево једне летње посластице са укусом лаванде.

Mагнолија
Не веруј ми!


Приповеда се како магнолије девојкама поклањају само неверни и лакомислени младићи који овим цветом шаљу поруку да им заправо не треба веровати...

У пролеће 1740. године у француски град Нант из Америке је стигла посебна пошиљка: то је до тада у Европи била непостојећа биљка. Нашла се у обимном товару једног трговца који је готово без предаха путовао од Европе до Америке. У Нанту су биљку одмах препознали јер је већ потанко описао и нацртао ботаничар Плумије кога је још Краљ Сунце, Луј XИВ (1638-1715), слао да по свету истражује и за прекрасни версајски врт прикупља најлепше биљке. Плумије је биљци дао име приликом боравка у Америци, у знак успомене на Пјера Магнола, директора Ботаничке баште у Монпељеу. Назвао је - магнолија. Биљка коју је трговац донео у Нант била је велика магнолија (magnolia grandiflora), једна од око осамдесет врста које расту у Средњој и Северној Америци, као и у Кини и Јапану и припадају фамилији magnoliaceae.
Магнолија је зимзелено дрво (или жбун) и лишће на њему може да стоји годинама. Меснато и сјајно, па кад пада киша чује се како капи добују по њему. Биљка цвета од маја до септембра, цветови се појављу искључиво на магнолијама које су старије од десет година. Дрво магнолије може да нарасте чак до двадесет и више метара. Познати су и неки примерци магнолија високи четрдесет метара! Стабло је право и сивкасто-смеђе боје.
Магнолија је била омиљена биљка енглеске књижевнице Вите Саквил-Вест (1892-1962), која је током путовања у Америку између осталог написала и ово:
„Удисала сам мирис магнолије пуним плућима и држала отворене прозоре током ноћи за разлику од Индијанаца који се плаше да спавају под магнолијом док је у цвету.”
Цветове магнолије Вита Саквил-Вест описала је као беле голубове који су слетели на сјајне листове тамних зелених тонова.
„Унутрашњост сваког цвета као да је од некаквог густог беличастог крема. Не би их требало називати белим цветовима, будући да су цветови магнолије боје слонове кости... А боја слоноваче и мекоћа крема уз мирис лимуна који се шири наоколо, чини је неодољивом...” - писала је Вита Саквил-Вест.
Као и многе биљке, тако и магнолија означава одређени симбол, такорећи - поруку. Уколико је њен цвет бео, знак је невиности. Ако је цвет магнолије ружичаст, онда означава стидљивост и најчешће се поклања девојкама које још нису упознале праву љубав. Међутим, понекад се дешава да магнолија прерано процвета. Сматра се да је то несумњив знак да је власник биљке због нечега узнемирен и нестрпљив.
Постоје и легенде које говоре нешто сасвим другачије. Приповеда се како магнолије девојкама поклањају само неверни и лакомислени младићи који овим цветом шаљу поруку да им заправо не треба веровати.
„Узми цвет, али се у мене не уздај!”, порука је коју наводно носи цвет магнолије. Да ли су због тога Индијанци избегавали да заспу испод дрвета магнолије?