Biljke mesožderi

Kako je ovo prvi tekst posvećen biljkama na Životinjskom carstvu, za temu sam odabrao grupu biljaka koja se svojim načinom ishrane najviše približava životinjama mesožderima. Fascinantna sposobnost prilagođavanja opremila je neke od ovih biljaka specijalizovanim nervnim sistemom, listovima i žlezdama koji im omogućavaju da hvataju žrtvu munjevitom reakcijom. Kako biljke mesožderi ipak predstavljaju pre izuzetak nego pravilo, postavlja se pitanje zašto im je potrebna čitava ta "mašinerija" i zašto se jednostavno ne snabdevaju potrebnim supstancama na uobičajen način. Odgovor na ovo pitanje leži u jalovim predelima i specifičnim uslovima u kojima je na uobičajen način [kroz koren] teško doći do azotnih jedinjenja i minerala. Neke od ovih biljaka žive kao epifite [rastu na drugim biljkama ili životinjama ali ne kao paraziti već sami proizvode svoju hranu] pa su primorani da nedostatak minerala i azota nadoknađuju hvatanjem i rastvaranjem insekata i drugih sitnih životinja.


Dionaea muscipula


U biljke mesoždere spada oko 400 međusobno prilično različitih vrsta koje osim specifičnog načina pribavljanja određenih supstanci uglavnom imaju malo zajedničkog. Sve one "vare" svoj plen procesom hemijskog razlaganja koji odgovara varenju kod životinja. Razlaganje vrše enzimi koje biljka izlučuje, bakterije koje biljka "gaji" na sebi ili i jedni i drugi. Krajnji rezultat ovog procesa su azotna jedinjenja i minerali koje biljka apsorbuje.

Biljke mesožderi pripadaju dikotiledonim biljkama, jednoj od dve velike grupe cvetnih biljaka [druga grupa su monokotiledone]. Najveći broj pripada redu Nephentales a mesoždera ima i u redovima Scrophulariales i Rosales. Ukoliko Vas zbunjuju ovi pojmovi i niste sigurni koja hijerarhija važi: grupe ili klase se dele na redove, redovi na familije, a familije na rodove i vrste.

Vizuelno verovatno najpoznatija biljka mesožder je muholovka [Dionaea muscipula] iz reda Nephentales. Ova višegodišnja biljka je postala pznata pre svega zahvaljujući svom izgledu koji je mnogim piscima horor priča služio kao inspiracija. U stvarnosti muholovnku veličina ograničava na hvatanje insekata i sitnih životinja. Njeno prirodno stanište su vlažni močvarni predeli Severne i Južne Karoline u Sjedinjenim Državama. Posebno prilagođeni listovi su podeljeni na dve podjednake polovine koje na ivicama imaju duge oštre bodlje. Na insektima privlačnoj crvenoj sredini lista između dve polovine nalaze se "okidači" - tri dlačice na svakoj polovini, koje kada ih plen dotakne aktiviraju zatvaranje lista. Privučen mirisom koji izlučuje biljka na crvenoj unutrašnjosti lista, insekt dodirom aktivira zamku a list se zatvara za pola sekunde. Sama brzina iako za biljni svet izuzetna, ne predstavlja jedini faktor uspeha. Bez "rešetki" na ivicama lista biljka verovatno ne bi bila ni upola tako efikasna. U slučaju da je lov uspešan žlezde u listu intenziviraju lučenje crvenkastog enzima koji rastvara telo insekta. Sam proces može potrajati i deset dana posle čega se list otvara i ponovo postaje spreman za lov. Jedan list je u stanju da proces hvatanja i varenja ponovi tri do četiri puta posle čega se suši i otpada.



Iako pripadaju istom rodu, drugačiji pristup ovom problemu demonstriraju listovi biljaka koji formiraju duguljaste ćupaste zamke u kojima se uhvaćeni insekti rastvaraju zahvaljujući enzimima i bakterijama. Obod jednog ovakvog ćupastog lista prekriven je veoma sitnim dlačicama usmerenim na dole koje insektima prilično otežavaju penjanje nagore ka izlazu iz "ćupa". Ivica oboda ima zadatak da privuče insekte i to čini svojim sjajem i slatkastim mirisom. Kada insekt jednom zakorači ka unutrašnjosti povratka mu uglavnom nema, ukoliko ga ne spasu izuzetne letačke sposobnosti. Iznuren od pokušaja da se popne uz dlačice insekt se najčešće prepušta gravitaciji koja ga vuče pravo u "stomak". Probavni enzimi rastvaranjem insekta obezbeđuju nephodne sastojke za rast. Pripadnici tri familije u koje spadaju ove biljke mogu se naći na svim kontinentima. Evroaziju nastanjuje familija Nepenthaceae dok se na američkom kontinentu mogu sresti mesožderke iz familije Sarraceniaceae. Australijska muholovka, Cephalotus follicularis sama čini familiju Cephalotaceae. Podaci o konačnom broju vrsta ovih biljaka variraju iz razloga što se ove biljke lako međusobno ukrštaju i na taj način stalno povećavaju taj broj. Najveći primerci na svetu mogu se videti u Kinabalu, malezijskom nacionalnom parku, gde zapremina tečnosti u samo jednom listu dostiže i 2l.



Treća grupacija [prema načinu hvatanja plena] obuhvata pet rodova biljaka iz familije Lentibulariaceae kojima je zajednički mehurast oblik i otvor na "mehuru" okružen dlačicama. Nastanjuju i zemlju i vodu a takođe su i najrasprostranjenije među svim biljkama mesožderkama. Mehurovi ovih biljaka najčešće rastu do 0.5 cm u prečniku. Kada insekti ili manje ribe dotaknu dlačice na otvoru mehura, on se naglo poveća ususavajući i zarobljavajući plen. "Vrata" se iza plena zatvaraju za cca 0.3 sekunde. Ostatak procesa veoma nalikuje onom kod ostalih biljaka mesoždera. Nakon izvesnog vremena potrebnog za rastvaranje tela insekta ili ribe i apsorbovanje potrebnih elemenata "vrata" mehura se otvaraju a preostali sadržaj se ispumpava napolje.
Osim opisanih, neke biljke su razvile i sistem lučenja providnih, lepljivih i mirišljavih kapljica koje insektima izgledaju kao rosa. Kada dodje u kontakt sa ovim lepkom insekt se u svojim pokušajima da se ortrgne zapravo samo sve više umotava u smrtonosnu masu koja ga prvo udavi a potom rastvori.

Na kraju, ukoliko se pitate otkud tekst o ovoj grupi biljaka u odeljku "ekologija", razmislite i sami. Nabavite li neku od pomenutih prirodnih muholovki unapredićete svoj životni prostor na više načina. Upotreba neprijatnih i često iritirajućih insekticida za uništavanje letećih insekata u zatvorenim prostorijama će postati izlišna a same prostorije će dobiti jedan i više nego originalan detalj. Kako se u ovom slučaju radi o višegodišnjim biljkama potrošeni novac neće biti bačen uzalud.


Izvor