Rastko Petrovic
2 posters
Strana 1 od 2
Strana 1 od 2 • 1, 2
Rastko Petrovic
U tvom zagrljaju
Sakrij me u neko selo,
na mekom burmanskom proplanku;
medju hiljadu cvetova i zvezda,
u tvoj topli zagrljaj,
gde nas niko ne zna.
Spusti me niz reku,
uz zalazak sunca,
u malenoj barci,
pored stotinu pralja...
skroz, do samog mora,
u kolevci tvoga toplog zagrljaja
Sakrij me u neko selo,
na mekom burmanskom proplanku;
medju hiljadu cvetova i zvezda,
u tvoj topli zagrljaj,
gde nas niko ne zna.
Spusti me niz reku,
uz zalazak sunca,
u malenoj barci,
pored stotinu pralja...
skroz, do samog mora,
u kolevci tvoga toplog zagrljaja
Re: Rastko Petrovic
Tako sebi uvrtimo u glavu,
da smo nešto bolji od drugih…
I čekamo, da nas zadesi sudba neka veća,
a, na kraju, svima po dva metra zemlje preko,
i po koja sveća.
I sve zvezde jednako sjaje,
kad ih gleda neko treći…
Gledaj da za nekog ti sjajnija budeš,
i provedi život ceo, u ljubavi i sreći!
Ne gubi vreme na zle ljude,
jer, biće kako ti kažeš da bude!
Uzmi stvari čvrsto u svoje ruke,
sudbinu ti šiješ, s nitima i sreće i muke!
Jer to klupko, uvek zajedno je,
levo, bez desnog, nigde nema…
Gde god je Sunce žarko sjalo,
sutra se već oluja ljuta – sprema!
Probaj ljubavi,
i probaj osmehe…
Probaj noći i dane!
Dok god si živ,
vidaće se, i sve rane!
E… kada odeš, tu je kraj!
Neće svet stati…
Ali i da stane!
Nećeš to ni znati…
Bićeš s druge strane!
S druge strane,
gde se možda sneva?
Možda voli?
Možda, ne postoji?
Ali verujem, kako bilo…
bićeš sa onima boljim!
E, tamo već negde, boljih ima!
Boljih, ali opet jednakih međ’ sobom.
Čija su dela i reč ostala živa,
a, ne utihnula s grobom!
Nismo svi rođeni,
da u krvi, i junaštvu,
sve svoje najbolje damo!
Niti da breme celoga sveta nosimo!
Već dušu i reč svoju samo…
Ako je sreće, da i život neki posejemo,
pa da tek onda, sve ima smisao…
A, ako nam to, Bog, zbog nečega i oduzme?!
Ne pletimo, crnu, tešku misao…
Život jeste, radi života tu samo.
Zato volimo, volimo i volimo…
Kako god?! Jer je to,
ono, što najbolje znamo.
I negde će… možda?!
sve doći na svoje.
Ali nemoj da se život, u samoći spozna,
jer, mnogo je… mnogo! Lepši u dvoje!
p.s.
Ne budi bolji od drugih!
Prvo, budi bolji od samoga sebe!
Da bi bio dobar otac sutra,
prvo budi najbolji sin…
da smo nešto bolji od drugih…
I čekamo, da nas zadesi sudba neka veća,
a, na kraju, svima po dva metra zemlje preko,
i po koja sveća.
I sve zvezde jednako sjaje,
kad ih gleda neko treći…
Gledaj da za nekog ti sjajnija budeš,
i provedi život ceo, u ljubavi i sreći!
Ne gubi vreme na zle ljude,
jer, biće kako ti kažeš da bude!
Uzmi stvari čvrsto u svoje ruke,
sudbinu ti šiješ, s nitima i sreće i muke!
Jer to klupko, uvek zajedno je,
levo, bez desnog, nigde nema…
Gde god je Sunce žarko sjalo,
sutra se već oluja ljuta – sprema!
Probaj ljubavi,
i probaj osmehe…
Probaj noći i dane!
Dok god si živ,
vidaće se, i sve rane!
E… kada odeš, tu je kraj!
Neće svet stati…
Ali i da stane!
Nećeš to ni znati…
Bićeš s druge strane!
S druge strane,
gde se možda sneva?
Možda voli?
Možda, ne postoji?
Ali verujem, kako bilo…
bićeš sa onima boljim!
E, tamo već negde, boljih ima!
Boljih, ali opet jednakih međ’ sobom.
Čija su dela i reč ostala živa,
a, ne utihnula s grobom!
Nismo svi rođeni,
da u krvi, i junaštvu,
sve svoje najbolje damo!
Niti da breme celoga sveta nosimo!
Već dušu i reč svoju samo…
Ako je sreće, da i život neki posejemo,
pa da tek onda, sve ima smisao…
A, ako nam to, Bog, zbog nečega i oduzme?!
Ne pletimo, crnu, tešku misao…
Život jeste, radi života tu samo.
Zato volimo, volimo i volimo…
Kako god?! Jer je to,
ono, što najbolje znamo.
I negde će… možda?!
sve doći na svoje.
Ali nemoj da se život, u samoći spozna,
jer, mnogo je… mnogo! Lepši u dvoje!
p.s.
Ne budi bolji od drugih!
Prvo, budi bolji od samoga sebe!
Da bi bio dobar otac sutra,
prvo budi najbolji sin…
Re: Rastko Petrovic
RAZLIKE
razlika je
možda jedino u tome
što ja volim taj tvoj krivi nos,
a njemu, on samo
ne smeta
i što te ja volim više
kad tek ustaneš
a on
kad ugasi
svetlo
i razlika
je
što znam
šta voliš
a on
"simpatično"
nema pojma
o
tvojim sitnim
srećama
i to je
simpatično
samo tebi
i jedina
ista stvar
je što
oboje
spavamo s tobom
on s tobom
u krevetu
ja s tobom
u snovima i srcu
razlika je
možda jedino u tome
što ja volim taj tvoj krivi nos,
a njemu, on samo
ne smeta
i što te ja volim više
kad tek ustaneš
a on
kad ugasi
svetlo
i razlika
je
što znam
šta voliš
a on
"simpatično"
nema pojma
o
tvojim sitnim
srećama
i to je
simpatično
samo tebi
i jedina
ista stvar
je što
oboje
spavamo s tobom
on s tobom
u krevetu
ja s tobom
u snovima i srcu
Re: Rastko Petrovic
MENE JE GRADILA PATNJA
Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.
Tuga, u korak, išla k'o pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.
Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.
I hiljadu me je pratilo sveća,
da vide, kako skrećem s puta.
Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.
Tuga, u korak, išla k'o pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.
Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.
I hiljadu me je pratilo sveća,
da vide, kako skrećem s puta.
Re: Rastko Petrovic
ŽRTVOVANJE
Tvrdiš da ti se čun,
odvezao i zagubio u mraku
na divljem moru,
i ja odma' spaljujem sve svoje galije,
da osvetlaju svojim plamenom
tamnu morsku noć...
I da nađemo tvoju malenu barku.
I dok gore moje galije,
i tonu moji brodovi
iz vatre, u vodene dubine,
da bi našli taj tvoj čun,
mene plaši koga ću naći
za njegovim kormilom!
Tvrdiš da ti se čun,
odvezao i zagubio u mraku
na divljem moru,
i ja odma' spaljujem sve svoje galije,
da osvetlaju svojim plamenom
tamnu morsku noć...
I da nađemo tvoju malenu barku.
I dok gore moje galije,
i tonu moji brodovi
iz vatre, u vodene dubine,
da bi našli taj tvoj čun,
mene plaši koga ću naći
za njegovim kormilom!
Re: Rastko Petrovic
POSLE PRELJUBE
Krpljena ljubav,
uvek negde propušta.
Rešenje je rastanak,
ali navika nam to ne dopušta!
Posle prevare,
sve više nije svoje.
Ako je moje, bilo jednom tuđe,
onda ne može opet biti samo moje.
Krpljena ljubav,
uvek negde propušta.
Rešenje je rastanak,
ali navika nam to ne dopušta!
Posle prevare,
sve više nije svoje.
Ako je moje, bilo jednom tuđe,
onda ne može opet biti samo moje.
Re: Rastko Petrovic
LJUBAV
Treperi u meni jedno sazvežđe celo,
koje rađa moje misli i blesave snove.
I sija, šareni i raste u meni smelo,
i nikako drugačije, do ljubav se zove!
I možda nešto plavo i u tebi cveta,
ovog šarenog, blesavog aprila.
Odbaci tegove sivila, ovoga sveta
s lakoćom nežnih, leptirovih krila.
I voli me najnežnije, kao od sna,
sleti mi na dlan, sleti mi na usne.
Ako ne volimo svaki dan, onda zna
srce da se uvije u obično i zgusne.
Treperi u meni jedno sazvežđe celo,
koje rađa moje misli i blesave snove.
I sija, šareni i raste u meni smelo,
i nikako drugačije, do ljubav se zove!
I možda nešto plavo i u tebi cveta,
ovog šarenog, blesavog aprila.
Odbaci tegove sivila, ovoga sveta
s lakoćom nežnih, leptirovih krila.
I voli me najnežnije, kao od sna,
sleti mi na dlan, sleti mi na usne.
Ako ne volimo svaki dan, onda zna
srce da se uvije u obično i zgusne.
Re: Rastko Petrovic
ULICA GORKIH JAGODA
Dobrodošli,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kojeg dana na meniju...)
"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Pateticni dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prodje nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nesto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"dakako!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Djavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj!, 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
Dobrodošli,
u ulicu Gorkih Jagoda... broj pet!
Tu na uglu, s Ulicom Spaljenih pisama i
Mrtvih Nadanja,
stanujem ja.
Svako jutro, odem do ćoška
Bulevara Prevara.
Tu kupim novine -
"24 časa života manje".
Pogledam oglase,
rubrika "Nadanja",
ali ništa novo...
čak se i staro razgrabilo!
Oko podne,
sednem u park,
pokraj reke Sećanja,
i gledam kako otiču
nabujale misli...
Popodne je moje vreme,
kada ručam u restoranu
"Prvi poljubac".
Odmah je tu, na trgu Ironije.
Pitam koji je danas dan
crno-belog kelnera...
(Pošto znam koji je specijalitet,
kojeg dana na meniju...)
"Koji je danas dan...?!"
reče kelner...
"Mislim gospodine, da je danas
Pateticni dan!"
"Bože!
Zakleo bih se da je danas
Očajni dan!
Kako prodje nedelja!"
Za Patetični dan,
obično je na meniju
"teška Glupost,
filovana s divljom ljubomorom"
"Moje omiljeno!"
- pomislih.
"Još nesto gospodine?!"
bio je ljubazan kelner.
"Možda... preliv od intriga,
s jednom toplom, sočnom laži!?"
"Mogu li Vam preporučiti
samosažaljenje uz to?!"
"dakako!"
"Ko kuva danas?!"
pitah.
"Djavo, čini mi se...
ili Vaša bivša!
Ako joj je počela smena?!"
"Daj!, 'Ajde!"
"A, za desert?!"
"Možda neki bol,
u predelu grudi?!"
"Naravno gospodine... Sve za Vas!"
Re: Rastko Petrovic
PRVI SNEG
Šetao sam tako stazom,
prekrio je prvi sneg.
Prozori su tvoji išarani mrazom,
a, u tvome srcu, ove zime - led.
Krenuh kroz park, starom prečicom,
Izađoh iz šumice zavejanih breza,
Na mostiću, nad zaleđenom rečicom,
ljubila si njega, a, mene je stresla jeza.
Zagrnuo sam kaput, i prošao kao sena,
ušao sam dublje u mećavu i tminu,
I tri sokaka dalje, mirisala je kosa njena.
I tri sokaka dalje, nisam prihvatao istinu
Šetao sam tako stazom,
prekrio je prvi sneg.
Prozori su tvoji išarani mrazom,
a, u tvome srcu, ove zime - led.
Krenuh kroz park, starom prečicom,
Izađoh iz šumice zavejanih breza,
Na mostiću, nad zaleđenom rečicom,
ljubila si njega, a, mene je stresla jeza.
Zagrnuo sam kaput, i prošao kao sena,
ušao sam dublje u mećavu i tminu,
I tri sokaka dalje, mirisala je kosa njena.
I tri sokaka dalje, nisam prihvatao istinu
Re: Rastko Petrovic
MUZA
Ti si moja bleskasta Muza,
što mi stavlja šarene misli pod šešir,
tvoje ime nosi svaka procvala ruža,
ti si mi snaga, kad vuče me ka dnu vir.
Kad se probudim, prvo si što pomislim,
i poslednje uveče kad legnem,
ti si mi sunce u danima pokislim,
jedini izlaz kad hoću da pobegnem.
Ti si moja bleskasta Muza,
što mi stavlja šarene misli pod šešir,
tvoje ime nosi svaka procvala ruža,
ti si mi snaga, kad vuče me ka dnu vir.
Kad se probudim, prvo si što pomislim,
i poslednje uveče kad legnem,
ti si mi sunce u danima pokislim,
jedini izlaz kad hoću da pobegnem.
Re: Rastko Petrovic
JESEN
Poslednji list pada s platana,
još jednu godinu jesen nosi,
ali kao da nije prošlo ni dana,
sjaju tvojih očiju, osmehu i kosi.
Ovo je naše poslednje veče,
kasno je sad da se tešimo,
vremenom se rane same zaleče,
zavrti našu stvar i zaplešimo.
Poslednji list pada s platana,
još jednu godinu jesen nosi,
ali kao da nije prošlo ni dana,
sjaju tvojih očiju, osmehu i kosi.
Ovo je naše poslednje veče,
kasno je sad da se tešimo,
vremenom se rane same zaleče,
zavrti našu stvar i zaplešimo.
Re: Rastko Petrovic
PITALI ME
Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.
Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.
Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.
Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.
Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.
Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.
Pitao me jastuk,
dal' je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam "Ne bih znao!"
Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?
Pitao sam sebe samog,
dal' sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.
I na kraju...
Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit' sam mogao,
nit' sam to znao!
Pitao me slep čovek,
da mu opišem zvezde.
Na dlanu sam mu prstom,
svaku nacrtao.
Pitao me gluv,
kako Mocart zvuči,
dugu sam mu pokazao.
Pitao me star,
da mu mladost vratim,
knjige sam mu pisao.
Pitao me ružan,
kako da lep, postane.
Nisam ga lagao.
Pitala me srna,
od lovaca, da je skrijem,
u sneg sam je sakrio.
Pitao me siromah,
da ga bogatijim učinim,
prijateljstvo
sam mu svoje darovao.
Pitao me jastuk,
dal' je istina,
sve što sanjam?
Rekao sam "Ne bih znao!"
Pitala me letnja noć,
je li lepša od jutra?!
Ako nije,
zašto sam joj onda,
sitne sate krao?
Pitao sam sebe samog,
dal' sam iza svake svoje reči,
uvek u životu stao.
I na kraju...
Pitala me ti,
da te zaboravim,
ali nit' sam mogao,
nit' sam to znao!
Re: Rastko Petrovic
POSLEDNJA PESMA
Usidrene u nemu tačku,
biće oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
u prah i pepeo.
Bio sam modar od života uvek...
Uvek se našao neko da mi postavi nogu,
neko, da mi puca u leđa,
neko, da me gurne sa ivice...
Srećom! Pao sam na tvoj dlan.
Uvek se našao neko,
ko je uporno tvrdio, da je bolji od mene!
A, ja jadan, nisam ni mislio
da nečemu vredim.
Niti, da sam za išta dobar.
Rođen da umrem.
Nisu progovorili ni reč sa mnom,
a neki su me već mnogo mrzeli.
Ali, ti isti su verovatno,
najviše mrzeli sami sebe?
Znaj, da sam uvek bio dete...
Navlačeći maske, tkane od mašte,
bujne kao stotinu proleća,
ja sam živeo hiljade života!
Za sve ovo, svoje kratko vreme,
ja sam sanjao i maštao.
Tebe najviše!
Nisam se plašio velikih bitaka,
onih, prsa u prsa,
gde se glava sigurno gubi!
Plašio sam se onih ljudi,
što ti se podmuklo privuku
u liku prijatelja,
pa te izdaju!
Radi pet minuta pažnje,
nekih još jadnijih duša od njegove...
Možda, radi par novih santimetara,
naraslog ega?
Ili ti se nadviju nad posteljom,
dok si u snu...
Pa te pridave,
kad ne mogu da te spuste na zemlju.
Krila bi ti polomili,
da letiš njima!
A, ovako, ne znaju kako protiv mašte,
jer je sami nemaju.
Možda ćeš se setiti kako sam te voleo?
U to nemoj da sumljaš!
Priznajem unapred svima,
sve sam drugo lagao, sem toga!
Neka mi oproste!
Nisam mislio zlo.
Mada sam imao taj otrovni zub,
koji je često trovao moja usta,
koji je ostavljao gorak ukus,
kakav samo glupost ume da ostavi.
Nisam ostajao dugo otrovan od njega,
možda samo zanet u pogrešnom pravcu,
ili sa blago zamućemnim vidom...
Sa blago iskrivljenim pogledom na svet.
Što i nije moralo da bude loše!
Blago onima, koji znaju svoj put.
Koji misle da znaju, šta će biti petnaestog
kroz desetak godina...
Oni mogu odmah da umru!
Takav život je beskonačno siv,
i tužniji od smrti...
Ja, nisam znao šta me sutra čeka!
Zato mi je bilo tako interesantno,
da budem, makar još jedan dan, veliko dete.
Ako me budeš žalila,
onda moraš znati sve o meni.
Ne želim da budeš u zabludi...
Ja nisam imao mračnu stranu.
Ja sam imao sivu stranu...
A, ona je mnogo gora!
To je ona strana,
gde nisi svestan sebe.
Nego, imaš iste dane,
iste sate, iste minute i sekunde,
beskorisnog postojanja!
Kada si ništa drugo,
do spleta okolnosti,
i jednog događaja
među tvojim roditeljima.
Kada si još jedan "obični", recimo,
među četiri zida u nekoj petospratnici,
gde život, nije ni u prolazu...
A, smrt vreba, da izbriše još nečije ime,
iz adresara.
Da sam imao tamnu stranu,
makar bi' bio između dve vatre!
A, ovako sam često bio, kao reka,
koja zađe u dosadnu ravnicu,
i razlije se u široko, mutno korito.
Siv, i široko dosadan.
Mutan i zaprljan.
Kao reka, koja se vuče dosadnom ravnicom,
sa istim, jednoličnim obalama,
ne menjajući svoj pravac,
do nekog mora, gde će se bedno uliti,
i upraljati more, svojim tonama mulja.
Takav sam u svom sivilu...
A, ne kao planinski potok,
sa viugavim tokom...
Uvek bistar! Oštar! Snažan!
Reći ćete zajedljivo "Ali, plitak druže!"
Pa, bolje plitak, i zdrav!
Nego dubok i mutan, muljevit... bolestan.
Radovao sam se u jednom danu života,
za sto godina!
I patio u drugom, sutradan, za milion.
Živeo sam u magičnom svetu,
i padao hiljadu puta, dok nisam na kraju propao.
Ne žalim!
Ali oni periodi u kojima sam tonuo u sivilo običnog,
koštali su me života.
Njih sam najskuplje plaćao!
Minutima, danima, i godinama
svog života!
Bačenim uzaludno!
Tada su satovi samo odbrojavali
jedan tren života manje!
A, tek kada sam na kratko uspevao da se prenem,
shvatao sam tu preveliku cenu,
koju nisam smeo da platim,
a, platio sam unapred...
I bio sam nemoćan, da išta drugo učinim,
sem da u mašti, obojim ono,
što sam ranije stopio,
i potopio u sivo...
I opet ću potonuti u sivilo!
Jer ti nisi htela,
da me zauvek obojiš u boju tvojih očiju,
ili boju tvojih usana...
Jer, nisi htela da mi obojiš jutra,
bojom svoga glasa,
bojom tvoje kose...
A, znam da bi to, jedino ti umela!
Čućeš negde, da me više nema...
Nekad, za pola života, ili već sutra?
Negde s druge strane sveta,
negde daleko, među sivim strancima...
I biće! Znam!
Usidrene u nemu tačku,
oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
da sam prah i pepeo.
Ako, se ljubav, i može u nešto tako pretvoriti?
Usidrene u nemu tačku,
biće oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
u prah i pepeo.
Bio sam modar od života uvek...
Uvek se našao neko da mi postavi nogu,
neko, da mi puca u leđa,
neko, da me gurne sa ivice...
Srećom! Pao sam na tvoj dlan.
Uvek se našao neko,
ko je uporno tvrdio, da je bolji od mene!
A, ja jadan, nisam ni mislio
da nečemu vredim.
Niti, da sam za išta dobar.
Rođen da umrem.
Nisu progovorili ni reč sa mnom,
a neki su me već mnogo mrzeli.
Ali, ti isti su verovatno,
najviše mrzeli sami sebe?
Znaj, da sam uvek bio dete...
Navlačeći maske, tkane od mašte,
bujne kao stotinu proleća,
ja sam živeo hiljade života!
Za sve ovo, svoje kratko vreme,
ja sam sanjao i maštao.
Tebe najviše!
Nisam se plašio velikih bitaka,
onih, prsa u prsa,
gde se glava sigurno gubi!
Plašio sam se onih ljudi,
što ti se podmuklo privuku
u liku prijatelja,
pa te izdaju!
Radi pet minuta pažnje,
nekih još jadnijih duša od njegove...
Možda, radi par novih santimetara,
naraslog ega?
Ili ti se nadviju nad posteljom,
dok si u snu...
Pa te pridave,
kad ne mogu da te spuste na zemlju.
Krila bi ti polomili,
da letiš njima!
A, ovako, ne znaju kako protiv mašte,
jer je sami nemaju.
Možda ćeš se setiti kako sam te voleo?
U to nemoj da sumljaš!
Priznajem unapred svima,
sve sam drugo lagao, sem toga!
Neka mi oproste!
Nisam mislio zlo.
Mada sam imao taj otrovni zub,
koji je često trovao moja usta,
koji je ostavljao gorak ukus,
kakav samo glupost ume da ostavi.
Nisam ostajao dugo otrovan od njega,
možda samo zanet u pogrešnom pravcu,
ili sa blago zamućemnim vidom...
Sa blago iskrivljenim pogledom na svet.
Što i nije moralo da bude loše!
Blago onima, koji znaju svoj put.
Koji misle da znaju, šta će biti petnaestog
kroz desetak godina...
Oni mogu odmah da umru!
Takav život je beskonačno siv,
i tužniji od smrti...
Ja, nisam znao šta me sutra čeka!
Zato mi je bilo tako interesantno,
da budem, makar još jedan dan, veliko dete.
Ako me budeš žalila,
onda moraš znati sve o meni.
Ne želim da budeš u zabludi...
Ja nisam imao mračnu stranu.
Ja sam imao sivu stranu...
A, ona je mnogo gora!
To je ona strana,
gde nisi svestan sebe.
Nego, imaš iste dane,
iste sate, iste minute i sekunde,
beskorisnog postojanja!
Kada si ništa drugo,
do spleta okolnosti,
i jednog događaja
među tvojim roditeljima.
Kada si još jedan "obični", recimo,
među četiri zida u nekoj petospratnici,
gde život, nije ni u prolazu...
A, smrt vreba, da izbriše još nečije ime,
iz adresara.
Da sam imao tamnu stranu,
makar bi' bio između dve vatre!
A, ovako sam često bio, kao reka,
koja zađe u dosadnu ravnicu,
i razlije se u široko, mutno korito.
Siv, i široko dosadan.
Mutan i zaprljan.
Kao reka, koja se vuče dosadnom ravnicom,
sa istim, jednoličnim obalama,
ne menjajući svoj pravac,
do nekog mora, gde će se bedno uliti,
i upraljati more, svojim tonama mulja.
Takav sam u svom sivilu...
A, ne kao planinski potok,
sa viugavim tokom...
Uvek bistar! Oštar! Snažan!
Reći ćete zajedljivo "Ali, plitak druže!"
Pa, bolje plitak, i zdrav!
Nego dubok i mutan, muljevit... bolestan.
Radovao sam se u jednom danu života,
za sto godina!
I patio u drugom, sutradan, za milion.
Živeo sam u magičnom svetu,
i padao hiljadu puta, dok nisam na kraju propao.
Ne žalim!
Ali oni periodi u kojima sam tonuo u sivilo običnog,
koštali su me života.
Njih sam najskuplje plaćao!
Minutima, danima, i godinama
svog života!
Bačenim uzaludno!
Tada su satovi samo odbrojavali
jedan tren života manje!
A, tek kada sam na kratko uspevao da se prenem,
shvatao sam tu preveliku cenu,
koju nisam smeo da platim,
a, platio sam unapred...
I bio sam nemoćan, da išta drugo učinim,
sem da u mašti, obojim ono,
što sam ranije stopio,
i potopio u sivo...
I opet ću potonuti u sivilo!
Jer ti nisi htela,
da me zauvek obojiš u boju tvojih očiju,
ili boju tvojih usana...
Jer, nisi htela da mi obojiš jutra,
bojom svoga glasa,
bojom tvoje kose...
A, znam da bi to, jedino ti umela!
Čućeš negde, da me više nema...
Nekad, za pola života, ili već sutra?
Negde s druge strane sveta,
negde daleko, među sivim strancima...
I biće! Znam!
Usidrene u nemu tačku,
oči tvoje lepe,
kada shvatiš da sam otišao,
da sam prah i pepeo.
Ako, se ljubav, i može u nešto tako pretvoriti?
Re: Rastko Petrovic
ZABRANJENO VOĆE
Još jedno jutro mi se kvarno,
na prstima, ušunjalo u sobu.
I pitam se da li je bilo stvarno
tek kad pijani klovnovi kući odu.
I neka nemirna me misao bira,
sama od sebe, po zidu mi crta
senku jednog malog leptira
koji je sanjario kraj mog vrta.
I pomišljam: "Ne! To se ne sme!"
Sutra od tog načetog sna dižem ruke.
I ostaju na kraju samo pesme
po koj' osmeh, pogled, slatke muke...
Vreme je da bežim, na petu stranu sveta,
što možda uvek izgleda mnogo crnje,
al’ taj moj vrt, što sa zvezdama samo cveta
krije svoj slatki plod, a nudi samo trnje...
Još jedno jutro mi se kvarno,
na prstima, ušunjalo u sobu.
I pitam se da li je bilo stvarno
tek kad pijani klovnovi kući odu.
I neka nemirna me misao bira,
sama od sebe, po zidu mi crta
senku jednog malog leptira
koji je sanjario kraj mog vrta.
I pomišljam: "Ne! To se ne sme!"
Sutra od tog načetog sna dižem ruke.
I ostaju na kraju samo pesme
po koj' osmeh, pogled, slatke muke...
Vreme je da bežim, na petu stranu sveta,
što možda uvek izgleda mnogo crnje,
al’ taj moj vrt, što sa zvezdama samo cveta
krije svoj slatki plod, a nudi samo trnje...
Re: Rastko Petrovic
OSMA PESMA
Negde sam prijatelj,
negde sam skitnica,
negde bol,
negde bog...
Negde sam šapat,
negde suza,
negde prašina,
sećanje...
A, šta sam kod tebe?
Umor u očima?
Sramota i stid?
Tvoja mrtva senka? Samo?!
Ne možeš me kupiti,
a, lako bi me prodala.
Sve za laž il' dve.
Negde sam ljubav,
negde noć,
negde led,
i svugde me ima,
sem u srcu tvom...
Negde sam prijatelj,
negde sam skitnica,
negde bol,
negde bog...
Negde sam šapat,
negde suza,
negde prašina,
sećanje...
A, šta sam kod tebe?
Umor u očima?
Sramota i stid?
Tvoja mrtva senka? Samo?!
Ne možeš me kupiti,
a, lako bi me prodala.
Sve za laž il' dve.
Negde sam ljubav,
negde noć,
negde led,
i svugde me ima,
sem u srcu tvom...
Re: Rastko Petrovic
Proletnja posmrtna lista
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.
Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.
Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitajući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 11˝ opelo, crkva Sv. Marka!
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.
Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O, jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen i mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva Sv. Marka.
Ožalošćeni...
Oči plave tvoje: njive malene neba.
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima, Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani Dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.
Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna.
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.
I to je sve.
Ožalošćeni,
... do groba.
I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.
Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš! –
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva Sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.
Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život Jovana neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.
Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.
Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.
Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitajući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 11˝ opelo, crkva Sv. Marka!
Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.
Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O, jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen i mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva Sv. Marka.
Ožalošćeni...
Oči plave tvoje: njive malene neba.
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima, Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani Dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.
Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna.
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.
I to je sve.
Ožalošćeni,
... do groba.
I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.
Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš! –
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva Sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.
Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život Jovana neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.
Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!
Re: Rastko Petrovic
Tajna rođenja
O, crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!
A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati – ha, divote! – i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad – koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.
U jednoj maslinovoj šumi zanosa,
gorčina nad Velalukom, na Korčuli.
O, crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!
A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati – ha, divote! – i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad – koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.
U jednoj maslinovoj šumi zanosa,
gorčina nad Velalukom, na Korčuli.
Re: Rastko Petrovic
ŽENA
Treba mi žena, noćas...
da me zagrli, obgrli,
da prenoćim u njenim očima,
a, sutra ću opet na put. Sam.
Potrebna mi je noćas,
da me zaveje svojim poljubcima,
da je držim oko struka, obema rukama,
kao da je samo moja...
I kad se sretan probudim,
na njenom toplom stomaku.
Da ne žalim... ni da je to,
- Moj poslednji dan.
Treba mi žena, noćas...
da me zagrli, obgrli,
da prenoćim u njenim očima,
a, sutra ću opet na put. Sam.
Potrebna mi je noćas,
da me zaveje svojim poljubcima,
da je držim oko struka, obema rukama,
kao da je samo moja...
I kad se sretan probudim,
na njenom toplom stomaku.
Da ne žalim... ni da je to,
- Moj poslednji dan.
Re: Rastko Petrovic
CVET
Bio jednom jedan mladić,
koji je čuo za jedan cvet,
koji raste iza sedam gora i sedam mora.
Iza najdubljih ponora i najtamnijih šuma,
najdubljih i najhladnijih reka,
najviših vrhova, okovanih snegom i ledom,
iza najvrelijih pustinja,
iza sedam hladnih, severnih mora.
U stvari, koji raste na vrhu one sedme,
poslednje gore,
i cveta jednom, kada napuni sedamnaest godina.
Prešao je sva mora, uspeo se na šest gora.
Prešao ponore,
i kroz stare, tamne šume,
prebrodio divlje reke,
probio se kroz ljute mećave,
i prošao kroz vrele pustinje.
I na kraju, poslednjeg dana,
popeo se i na sam vrh sedme gore,
na kojoj je rastao cvet.
Stigao je predveče, u sam zalazak sunca.
Kako se popeo gore, pred njim je i sam cvet procvetao.
Iako je prethodno odlučio, da ubere cvet,
iako je zbog toga slomio sedam gora i sedam mora,
odustao je od te pomisli pred tom lepotom.
Rešio je da nešto tako lepo,
i nevino, ostavi ne taknuto.
Da ga ne ukalja svojim dodirom,
i da iz nekih svojih hirova i sebičnosti,
ne uništi nešto tako lepo...
Pomirisao ga je samo,
jednom, duboko i blago...
I gledao kako zadnji repovi sunca,
nestaju na horizontu.
Kako je već polako mrak obavio proplanak,
rešio je tu prenoći.
A, sutra će se vratiti kući.
Bez cveta u ruci,
ali sa cvetom u srcu.
Iznuren, ali potpuno ispunjen,
legao je pod jedan hrast,
desetak koraka od cveta,
I pun slatkih utisaka,
zaspao...
Sutradan, čim je otvorio oči,
prvo što je poželeo, jeste,
da pogleda ponovo,
onaj predivni cvet.
Bacio je pogled ka cvetu...
Ali...
Umesto cveta, u njega je piljio jedan crni vo,
koji je preživao onaj cvet.
Čovek se u neverici, od muke nasmejao...
Tako i vi, kada nađete svoj cvet,
uberite ga za sebe, i krijte ljubomorno od drugih...
Zalivajte ga, pazite i volite...
Ne dajte da vam ga neki vo uzme,
jer ipak, jednom se ima šansa,
da uzmete pravu osobu za sebe...
Bio jednom jedan mladić,
koji je čuo za jedan cvet,
koji raste iza sedam gora i sedam mora.
Iza najdubljih ponora i najtamnijih šuma,
najdubljih i najhladnijih reka,
najviših vrhova, okovanih snegom i ledom,
iza najvrelijih pustinja,
iza sedam hladnih, severnih mora.
U stvari, koji raste na vrhu one sedme,
poslednje gore,
i cveta jednom, kada napuni sedamnaest godina.
Prešao je sva mora, uspeo se na šest gora.
Prešao ponore,
i kroz stare, tamne šume,
prebrodio divlje reke,
probio se kroz ljute mećave,
i prošao kroz vrele pustinje.
I na kraju, poslednjeg dana,
popeo se i na sam vrh sedme gore,
na kojoj je rastao cvet.
Stigao je predveče, u sam zalazak sunca.
Kako se popeo gore, pred njim je i sam cvet procvetao.
Iako je prethodno odlučio, da ubere cvet,
iako je zbog toga slomio sedam gora i sedam mora,
odustao je od te pomisli pred tom lepotom.
Rešio je da nešto tako lepo,
i nevino, ostavi ne taknuto.
Da ga ne ukalja svojim dodirom,
i da iz nekih svojih hirova i sebičnosti,
ne uništi nešto tako lepo...
Pomirisao ga je samo,
jednom, duboko i blago...
I gledao kako zadnji repovi sunca,
nestaju na horizontu.
Kako je već polako mrak obavio proplanak,
rešio je tu prenoći.
A, sutra će se vratiti kući.
Bez cveta u ruci,
ali sa cvetom u srcu.
Iznuren, ali potpuno ispunjen,
legao je pod jedan hrast,
desetak koraka od cveta,
I pun slatkih utisaka,
zaspao...
Sutradan, čim je otvorio oči,
prvo što je poželeo, jeste,
da pogleda ponovo,
onaj predivni cvet.
Bacio je pogled ka cvetu...
Ali...
Umesto cveta, u njega je piljio jedan crni vo,
koji je preživao onaj cvet.
Čovek se u neverici, od muke nasmejao...
Tako i vi, kada nađete svoj cvet,
uberite ga za sebe, i krijte ljubomorno od drugih...
Zalivajte ga, pazite i volite...
Ne dajte da vam ga neki vo uzme,
jer ipak, jednom se ima šansa,
da uzmete pravu osobu za sebe...
Re: Rastko Petrovic
Noćas su putevi do mene,
više to, nego ikada pre.
Gledaću kroz tkiva,
i ako se iza te malene ljušture
prividnog, trenutnog,
bude krio beskraj,
predaću ti u njega
svoje upisano životinjsko
ništavilo,
ne bojeći se, da će te to
tako prosto, premalo
uopšte ispuniti...
Noćas me
jedino možeš imati.
Kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki
Ne budi premalo toga,
premalo,
kao što je samo – telo,
ili sam oblik
jednokratne požude gmizavih
stvorenja što pustoše duše...
Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi
i grmim
svoje tajne strahove
Strahove samoće
Budi moje jutro.
Moj san.
Moje buđenje,
i slepilo moje
olistalo u proleću,
cvetovima koji ne vide,
oblike
nego osećaju zrake
koje plače tvoje
plaho srce Sunca
Budi svetlost
koju će žvakati moji aprili
i sok u kašastom krvotoku
mog mesnog stabla,
i korena
zabodenog u tle pustinje,
daleke...
Seme nekada,
vetrom spašeno
od šume
požudnih trupaca
oplođenih mlečom
ponavljanja smrti,
a ne mlečom
večitog rađanja
- prepoznavanjem svojih
načina,
prepoznavnjem
da nam krajevi
korenova prošlosti
nisu krajevi,
nego početci
nekih drukčijih
daljina
Samo noćas
te mogu videti
ispod te kože,
i tih koža
lepih,
ili ružnih,
pokrova
duše
tvoje je noćas,
samo da naiđeš,
da me prepadneš
na tim putevima
koji nesigurno
vode ka meni
prepadneš činjenicom,
da ipak postojiš,
makar duboko
u tom
ženskom telu
više to, nego ikada pre.
Gledaću kroz tkiva,
i ako se iza te malene ljušture
prividnog, trenutnog,
bude krio beskraj,
predaću ti u njega
svoje upisano životinjsko
ništavilo,
ne bojeći se, da će te to
tako prosto, premalo
uopšte ispuniti...
Noćas me
jedino možeš imati.
Kao ni jedna do sada,
možda i na prevaru,
jer lak sam plen
iskusnim sakupljačima
šarene, paperjaste
zbunjenosti
ljudskih školjki
Ne budi premalo toga,
premalo,
kao što je samo – telo,
ili sam oblik
jednokratne požude gmizavih
stvorenja što pustoše duše...
Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi
i grmim
svoje tajne strahove
Strahove samoće
Budi moje jutro.
Moj san.
Moje buđenje,
i slepilo moje
olistalo u proleću,
cvetovima koji ne vide,
oblike
nego osećaju zrake
koje plače tvoje
plaho srce Sunca
Budi svetlost
koju će žvakati moji aprili
i sok u kašastom krvotoku
mog mesnog stabla,
i korena
zabodenog u tle pustinje,
daleke...
Seme nekada,
vetrom spašeno
od šume
požudnih trupaca
oplođenih mlečom
ponavljanja smrti,
a ne mlečom
večitog rađanja
- prepoznavanjem svojih
načina,
prepoznavnjem
da nam krajevi
korenova prošlosti
nisu krajevi,
nego početci
nekih drukčijih
daljina
Samo noćas
te mogu videti
ispod te kože,
i tih koža
lepih,
ili ružnih,
pokrova
duše
tvoje je noćas,
samo da naiđeš,
da me prepadneš
na tim putevima
koji nesigurno
vode ka meni
prepadneš činjenicom,
da ipak postojiš,
makar duboko
u tom
ženskom telu
Re: Rastko Petrovic
Ljubi:
tek onog, koji pred tobom
drhti
jer to je zemljotres srca
dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti
izvajaj te vrhove svojim
dahom, ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti
tek onog, koji pred tobom
drhti
jer to je zemljotres srca
dok čeka tvoje usne,
u njemu se izdižu
planine nežnosti
izvajaj te vrhove svojim
dahom, ne dozvoli da ih
okuje krti led neodlučnosti
Re: Rastko Petrovic
PAPERJA
I
u meni spava kafana,
sva je puna dima
i tužnih ljudi,
begunaca od života
žuta, mala... neugledna
u blatnjavom sokaku
i gosti su stalni,
uteha je na veresiju,
i kao i sa suzama,
lakše ide posle „treće“...
violina plače riđe,
suzom koja teče
ka unutra,
i zapada tu negde,
duboko u grlu
vinom se i gura dalje,
svaki taj naredni zalogaj
pegavih nota, što zaleprša,
pa onda umorno zaspi
u ovoj mojoj nomadskoj kosi
kvrgavi prsti zanatlija
samo prelaze preko končanih šavova
progorelih kariranih stolnjaka...
isti pokreti, ista pića, iste tuge
ti stolnjaci kriju,
jagodicama kažiprsta
ispisana imena stotinu nekih žena
i pčele nevidljivih otisaka prstiju
koje kruže nad tim medom čežnje,
nepestano ponavljaju iste pokrete:
Isidora, Vera, Ana, Nevena, Anita...
a ja, opet sav nakostrešen od nekakve
mekoće pomisli na tebe, noćas ispisujem od
početnih slova tih imena - tvoje ime...
u meni je mirno,
uglavnom,
ali ima noći kada
kafana u meni poludi
noževi u leđa, teške psovke,
flaše u pijani potiljak,
i tek sa jutrom
mir dođe kroz srču
mir isečen po belom licu
onda se mir umije
hladnom zorom,
nasmeši se blago
kao sanjivo dete
i otpremim ga
na put, niz drum...
negde je potrebniji
daleko potrebniji...
jer, imam ja zube za tugu
umočim prst
u plehanu pepeljaru
i ubodem nečiju
spaljenu želju
onda bosonog
pokušam da stignem
ono malo mesečine
pre nego što ga
jutro potopi
u potpunosti
II
u meni spava i propali cirkus
sa šatrom koja prokišnjava,
i mečkom koja nikada nije
naučila trik do kraja...
ceo jedan život na točkovima,
sa smaknutim tregerima, umiva se
na poljani, nad lavorom,
u magli svežeg novembarskog jutra
vino iz vojničke, limene šolje,
doručak sa masnog papira
iz samoposluge,
i klovnovski nos u džepu
za svaki slučaj...
ako osmesi zataje!
svaka ta šarena razglednica očiju
spava u meni
hiljadu sudbina, hiljadu tuga
spava i kratkotrajna toplina
kao prijateljstvo malog
krotitelja lavova i vetrova,
sa devojčicom iz ulice pored
i onda minut posle
prvog poljupca,
iznenadno pakovanje
- nove svetkovine i vašari zovu,
mašu u uštirkanom
prazničnom iščekivanju
slava je već raspremila po dvorištu
kraj crkvice, đakonije brkatih vernica
vetar njiše suknje postavljenih stolova
između namrštenih hrastova
i bunara zaraslih u umivanje predaka
a sumrak nemarno raštrkava
po centru sela
svoje prve pijance za večeras
drugačije palanke šire ruke
poslastičarnice sa još
neprobanim kolačima
i minjonima za malog krotitelja,
sad osvetljavaju drvene izloge
koji još uvek mirišu na pradedovske
brke i kapute
sve to spava u meni
kao i kvarni trikovi, sitne prevare
podvaljivanje publici
i zubobolja i glavobolja
izlupane "kruške"
u luna parku pored
i svaki taj beg
vrišti u snu,
rastanci koji plaču
dok spavaju u meni
i zato lažem,
izmišljam bajku
za krotitelje
i kroćene
III
u meni spavaju svi
brodolomnici i utopljenici
brodolom porinutih duša
sad sam ceo,
molitve i poslednje
pomisli o ljubavi...
svi su otišli sa rukama
pruženim ka nebu
valjda se tražio spas?
znaš, mračan sam noćas kao
najcrnja dubina prljavog okeana
u mrklu, snežnu ponoć,
sred neke severne zime
trebaće malo oči da
ti se priviknu na mene
ili, može ovako!
približi usne,
udahni sasvim duboko,
pa pogasi svoje
žute i bele sveće
prethodnih osećanja,
i čekaj malo sama
u mom mraku
ali ne predugo...
čekaj,
ukoliko želiš da vidiš
kako ću da se očas
zarudim, zarumenim,
od duboko zakopane
dečačke stidljivosti,
i odmah potom da svanem
od svile tvog dlana,
poturenog da bude
kolevka mom obrazu
koji pati
od nesanica,
vetrova i kiša
ili idi, i sve ostaće isto!
spavaće i dalje nemirno
svi potopljeni robovi
u lancima,
negde pri dnu mene
robovi, za koje je smrt
u moru, bila jedina
preostala sloboda
i u meni zato spava
sad ta njihova sloboda,
bezuslovna, prava,
krvava, jedina moguća!
sloboda, da te volim nesebično,
ne tražeči te samo za sebe
ali želeći te najbezobraznije naivno,
ljubomorno, kidajući se pritom,
kao kad se prstima
cepa narandža
a znam, ostaće mi samo
zariveni tragovi noktiju
duboko u kori,
i raspolućene kriške,
razdeljene i pojedene
do pola,
tek da se ubije
ovaj stari zadah
prošlosti
čijim usnama još uvek
u čežnji robuješ
zato smem i da ti
pišem sve ovo
ne bih voleo da ti neke suze
speru te slatke pege s lica
na kraju
ako me razumeš
- razumeš,
ako ne razumeš,
pa i nisi bila ta
koja je trebala da
išta razume...
mada bih te voleo,
i divno nerazumnu...
hajde budi
nerazumno moja,
neshvatljivo,
negde uz more
moja Andalužanka
među crnim maslinama
i pod žutim kaputom
Meseca sa juga...
IV
celo jedno sirotište
u meni stanuje,
nevoljeno!
koliko tu ljubavi fali,
koliko je pruženih ruku
bez odgovora u meni
kako se tu drhtavo sanja,
vašljivo i neokupano,
sa krezubim osmesima
kao polupanim prozorima,
napuštenih fabrika u ruskim
predgrađima...
sve se to stakleno pobojava
da možda nije dostojno ljubavi?
nekako se naivno plaši,
da je upravo zato
neželjeno, napušteno,
zato što je nejako i ružno
slinavo od kaleidoskopskih snova
kako se tu čezne
za ljubavlju...
možeš li da zamisliš?!
koliko te samo tu, noćas fali!
vidiš li? možeš li da zamisliš?!
ne možeš,
na sreću svoju
ne možeš ti to
ali,
ja sam i to...
i to spava u meni,
pišem mu uspavanke
u olujnim noćima
da se zajedno
manje plašimo
ja njih da ubeđujem
da nema nikoga u mraku,
a oni mene da će nam
neko divan doći sa zorom
V
i u meni spava
jedno rođenje antilope,
i to pravo pred
lavljom jazbinom
onako lepljivo,
u hodu, u strahu
molim se za vetar
ka meni, vetar koji
će me sakriti, zaogrnuti
kao kaput, a ne vetar
koji nosi mirise
ka smrti
za to je potreban
blagoslov zemlje
samo dok ne prohodam
u meni spava želja
da mi daju priliku
da budem gonjen
pre nego što mi presude
pre nego što dođe
crvena noć
uz riku, grabež
i smrt...
to je antilopa
moje ljubavi
prema tebi
VI
u meni spava lasta
sasvim mala,
vrcava,
koja je nekako
zalutala:
skroz na severni pol
i tamo, sve čeka
neko proleće...
čeka da ozeleni,
da prođe zima
no zima traje
dvadeset i šest
godina
i sva je narogušena
od hladnoće
ta lasta što
spi u meni
baci je i
isprevrće vetar,
pa zatrpa
grudvom snega
i dok se
kobelja
ispod smeta
ka površini
nekako se
stalno i budalasto
nada,
da će kad izvuče
glavu gore
ugledati ovaj put
proleće
spava ona u meni
u srcu mi je,
i žao mi je
ne mogu da joj kažem
da za nju, tamo
- nema proleća
Re: Rastko Petrovic
VII
u meni spava
svako
"NE VOLIM TE"
ikad izrečeno na ovom
svetu
znaš li kako je to
strašno?
kako je to hladno?
ne znaš!
ne možeš da znaš
i ne želim ti
da saznaš
takve užasne stvari
koja je to
giljotina
srca
vešanje
ljubavi na
prašnjavom
Trgu
groblje sreće
i šta raditi,
sem grobarima
dati po paklo
cigareta,
da dodaju više
zemlje i bolje utabaju
lopatama kafanske utehe
ovu raku memorija
da se osećanja slučajno
ne povampire,
kada napada ponoć
ko sneg,
kada zaveje mrak
i jedino senka
istine ostane da
gori titravo na
vetru samoće
treba podmititi
smrt Ljubavi
ovde sve bolje rađa
iz pelela
nego iz nove ljubavi
VIII
biće ružno
da ti kažem
kako svi oni štenci
bačeni u džaku
spavaju u meni
i ptići ispali
iz gnezda
i lane zalutalo
u sivi
vučiji čopor
ali spavaju
lepo
i jedino dobro
u toj tuzi je
što ih ja čuvam
što su tu bezbedni,
mazim ih
za svako maženje
koje nikad neće osetiti
sanjam ja za njih
kao i za sebe,
i sanjam im samo lepo
neka ih,
neka spavaju
da ih ne diramo
ali i oni su
u mom uzdahu
kada te vidim
kako odlaziš
cvile i guraju mokre njuške,
čekaju vetrove s mirisom tvojih
povrataka
kako da im kažem
da ne dolaziš?!
IX
u meni spava noć
najtamnija,
bez i jedne zvezde
u meni stanuju svi
prvi padovi s bicikle
i svi završeci
tužnih bajki
tu su i sve
odbačene igračke
posle detinjstva
uvelo cveće
prvih i poslednjih
sastanaka
treće smene
kunjaju u meni,
i svi zaboravljeni,
otpisani i neizlečivi
bolesnici sveta,
koji upravo ovog trena,
tupo zure u olovnu
prazninu samoće na
kliničkoj tavanici
o, evo je,
i tvoja davna ljubav,
spava nekako ovde,
među mojim zubima...
u meni je, jer ja ti je vidim
u očima, a on više ne...
spava sve to
tako lako
spava da ne
besni
spava da i mene
drži usnulog
X
ti se prezivaš
Osmeh
i nekako si
preko noći postala
jedina divna stvar
koja spava
pod ovim vrelim
čelom
sadržaj ove moje
noći,
treba biti
krivično gonjen...
krajnje kriminalna
stvar!
ogrezo, ako
ne u poroke,
onda u pomisli
o tebi
jedno svoje veče
si mi sipala
u ruke,
i ja sam se
umio njime
a ja se snalazim
u ovome svemu,
koliko i ludak
sa ukrštenim
rečima
šta ću ja ovako
ružan i razoružan
pred tobom?
noćas pada
prva moja kiša
od kako znam
da te nemam
ukrao sam mirise
i tvoje pokrete,
svaki tvoj dah
ja sam uvek bio
krokodilski zubar
i gurao glavu
dečački radozalo
u čeljusti
i bio sam isto
tako
i zubar za tigrove
zubar za vukove
i zubar za lavove
zubar za morske pse
i zubar za sve druge
opake životinje
i nisam smatrao ujede za zlo,
već za istinu svog posla
ako tigar laže,
čeljust ne laže
dakle, znao sam u šta se
upuštam i glupo je
da se sad žalim
i da kukam
o tome,
kako sam ti jednom
napisao pesmu,
koja je moja najdivnija stvar
koju mrzim
jer je donela tvoje ćutanje!
hiljadu pegli sada dovodi
u svečarsko stanje neke lepše
reči za sve ovo...
ali neću ih! ne, nikako...
neću čak ni da se rimuje!
onda bi je čitao svako
a ovo je pesma
samo za tebe...
ali da je čitaš
samo ponekad,
spuštene glave na papir
i poluotvorenih očiju,
kao da je zamišljaš
da je čitaš,
samo kada joj veruješ,
u sred neke čudne noći
ili kada padaju kiše
ti si proleće
koje se nastanilo
tu, u mojoj pustinji
i ja sam hteo
samo da te zalijem
jednom kišom reči
da lepše bujaš...
da više cvetaš
umesto toga,
doneo sam još jednu
peščanu oluju nežnosti
ona jedina ne spava,
ona jedina besni u meni...
raznosi noćas moja paperja nežnosti,
pod tvoje uspavane prozore
u meni spava
svako
"NE VOLIM TE"
ikad izrečeno na ovom
svetu
znaš li kako je to
strašno?
kako je to hladno?
ne znaš!
ne možeš da znaš
i ne želim ti
da saznaš
takve užasne stvari
koja je to
giljotina
srca
vešanje
ljubavi na
prašnjavom
Trgu
groblje sreće
i šta raditi,
sem grobarima
dati po paklo
cigareta,
da dodaju više
zemlje i bolje utabaju
lopatama kafanske utehe
ovu raku memorija
da se osećanja slučajno
ne povampire,
kada napada ponoć
ko sneg,
kada zaveje mrak
i jedino senka
istine ostane da
gori titravo na
vetru samoće
treba podmititi
smrt Ljubavi
ovde sve bolje rađa
iz pelela
nego iz nove ljubavi
VIII
biće ružno
da ti kažem
kako svi oni štenci
bačeni u džaku
spavaju u meni
i ptići ispali
iz gnezda
i lane zalutalo
u sivi
vučiji čopor
ali spavaju
lepo
i jedino dobro
u toj tuzi je
što ih ja čuvam
što su tu bezbedni,
mazim ih
za svako maženje
koje nikad neće osetiti
sanjam ja za njih
kao i za sebe,
i sanjam im samo lepo
neka ih,
neka spavaju
da ih ne diramo
ali i oni su
u mom uzdahu
kada te vidim
kako odlaziš
cvile i guraju mokre njuške,
čekaju vetrove s mirisom tvojih
povrataka
kako da im kažem
da ne dolaziš?!
IX
u meni spava noć
najtamnija,
bez i jedne zvezde
u meni stanuju svi
prvi padovi s bicikle
i svi završeci
tužnih bajki
tu su i sve
odbačene igračke
posle detinjstva
uvelo cveće
prvih i poslednjih
sastanaka
treće smene
kunjaju u meni,
i svi zaboravljeni,
otpisani i neizlečivi
bolesnici sveta,
koji upravo ovog trena,
tupo zure u olovnu
prazninu samoće na
kliničkoj tavanici
o, evo je,
i tvoja davna ljubav,
spava nekako ovde,
među mojim zubima...
u meni je, jer ja ti je vidim
u očima, a on više ne...
spava sve to
tako lako
spava da ne
besni
spava da i mene
drži usnulog
X
ti se prezivaš
Osmeh
i nekako si
preko noći postala
jedina divna stvar
koja spava
pod ovim vrelim
čelom
sadržaj ove moje
noći,
treba biti
krivično gonjen...
krajnje kriminalna
stvar!
ogrezo, ako
ne u poroke,
onda u pomisli
o tebi
jedno svoje veče
si mi sipala
u ruke,
i ja sam se
umio njime
a ja se snalazim
u ovome svemu,
koliko i ludak
sa ukrštenim
rečima
šta ću ja ovako
ružan i razoružan
pred tobom?
noćas pada
prva moja kiša
od kako znam
da te nemam
ukrao sam mirise
i tvoje pokrete,
svaki tvoj dah
ja sam uvek bio
krokodilski zubar
i gurao glavu
dečački radozalo
u čeljusti
i bio sam isto
tako
i zubar za tigrove
zubar za vukove
i zubar za lavove
zubar za morske pse
i zubar za sve druge
opake životinje
i nisam smatrao ujede za zlo,
već za istinu svog posla
ako tigar laže,
čeljust ne laže
dakle, znao sam u šta se
upuštam i glupo je
da se sad žalim
i da kukam
o tome,
kako sam ti jednom
napisao pesmu,
koja je moja najdivnija stvar
koju mrzim
jer je donela tvoje ćutanje!
hiljadu pegli sada dovodi
u svečarsko stanje neke lepše
reči za sve ovo...
ali neću ih! ne, nikako...
neću čak ni da se rimuje!
onda bi je čitao svako
a ovo je pesma
samo za tebe...
ali da je čitaš
samo ponekad,
spuštene glave na papir
i poluotvorenih očiju,
kao da je zamišljaš
da je čitaš,
samo kada joj veruješ,
u sred neke čudne noći
ili kada padaju kiše
ti si proleće
koje se nastanilo
tu, u mojoj pustinji
i ja sam hteo
samo da te zalijem
jednom kišom reči
da lepše bujaš...
da više cvetaš
umesto toga,
doneo sam još jednu
peščanu oluju nežnosti
ona jedina ne spava,
ona jedina besni u meni...
raznosi noćas moja paperja nežnosti,
pod tvoje uspavane prozore
Re: Rastko Petrovic
Pronaći ćeš sasvim
iste principe
kod ljubavi i ptica
isto su krojeni u biti
dok si ranjiv, mlad
i još u svojoj
krtoj opnastoj ljusci,
probaš li leteti
- rasprsnućeš se
o tlo realnosti
kao i jaje
kad ti prvo
šareno paperje odrastanja,
pokrije nejaka krila,
pomislićeš da si neka nova,
neka najlepša ptica
dostojna - odmah svega
ne postoji
- odmah svega
postoji
- polako pomalo
možeš ispasti iz
gnezda sa te litice,
pokušavajući da poletiš
prerano
šarena, paperjasta
ptico tek
dovršenog detinjstva
ali si na sreću
svoju i moju,
suviše lagana da se
potpuno razbiješ o hridi...
ostaćeš sasvim živa,
ali razlupane naivne glave,
krvavih snova
i polomljenog krila,
ptico moja malena
i nećeš znati
šta je to letenje
mislićeš da je tvoj pad
bio jedan let,
i biće ti mrsko
da probaš opet
- da!
baš kao i u ljubavi
plašićeš se,
ili nećeš moći,
nećeš više imati čime
da budeš hrabra i da veruješ!
ne žuri!
puževi puzavci žure,
puževi, što sluzavo ljube
zemlju... a ti ćeš ljubiti nebo!
to nije priroda ptica
da budu požurivane
na let! ne!
tek kada sazriš za letenje,
kad prerasteš stvari Zemlje,
i naučiš da neverovatno
postoji, samo onda
kad se pravi
od elemenata
u koje istinski veruješ ti,
i u koje istinski veruje tvoje nebo,
- letećeš!
sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba
i kad naučiš da prvo
krila u tebi
treba da dobiju
paperja nežnosti
tek tad,
i vetar počinje da te nosi,
a ne oduvava
moći ćeš tad da letiš,
moći ćeš tad da voliš
ptice i ljubav,
isto su krojeni,
i isto slobodni
u svojim bezgraničnim
svodovima
ptici je koren u nebu,
a ljubavi je koren
u tom tvom nebu
- koje ćeš sresti
jednim velikim svilenim
strpljenjem
neba se legu iz
plave čežnje za letenjem!
zapamti malena ptico!
bez neba svog,
ne možeš leteti,
nego samo padati!
čekaj ga!
ne gledaj ti mene!
ja letim kroz oluje,
poklonim po kom nebu
svoje plavičasto perce,
i ono me isprati
grcajući kišu,
i preoravajući
oblacima
putanju mojih letova,
putanju mojih krila
odranih
ako me budeš
poslušala ptico malena,
možda savladaš
i veštinu
sletanja na oblak
ali ako malena ptica
i samo posumnja u mogućnost
letenja,
zauvek gubi pravo na let
čekaj, maštaj i veruj...
nebo za tvoja krila
će doći ptico moja malena
ako toliko jako
i uporno budeš verovala,
samo ćeš se
jednog trena osvestiti
u najlepšem letu
letu bez granica,
u ljubavi bez granica
iste principe
kod ljubavi i ptica
isto su krojeni u biti
dok si ranjiv, mlad
i još u svojoj
krtoj opnastoj ljusci,
probaš li leteti
- rasprsnućeš se
o tlo realnosti
kao i jaje
kad ti prvo
šareno paperje odrastanja,
pokrije nejaka krila,
pomislićeš da si neka nova,
neka najlepša ptica
dostojna - odmah svega
ne postoji
- odmah svega
postoji
- polako pomalo
možeš ispasti iz
gnezda sa te litice,
pokušavajući da poletiš
prerano
šarena, paperjasta
ptico tek
dovršenog detinjstva
ali si na sreću
svoju i moju,
suviše lagana da se
potpuno razbiješ o hridi...
ostaćeš sasvim živa,
ali razlupane naivne glave,
krvavih snova
i polomljenog krila,
ptico moja malena
i nećeš znati
šta je to letenje
mislićeš da je tvoj pad
bio jedan let,
i biće ti mrsko
da probaš opet
- da!
baš kao i u ljubavi
plašićeš se,
ili nećeš moći,
nećeš više imati čime
da budeš hrabra i da veruješ!
ne žuri!
puževi puzavci žure,
puževi, što sluzavo ljube
zemlju... a ti ćeš ljubiti nebo!
to nije priroda ptica
da budu požurivane
na let! ne!
tek kada sazriš za letenje,
kad prerasteš stvari Zemlje,
i naučiš da neverovatno
postoji, samo onda
kad se pravi
od elemenata
u koje istinski veruješ ti,
i u koje istinski veruje tvoje nebo,
- letećeš!
sanjaj o letenju,
ali leti,
ne onda,
kada si sigurna u svoja krila
već u iskrenost
svoga neba
i kad naučiš da prvo
krila u tebi
treba da dobiju
paperja nežnosti
tek tad,
i vetar počinje da te nosi,
a ne oduvava
moći ćeš tad da letiš,
moći ćeš tad da voliš
ptice i ljubav,
isto su krojeni,
i isto slobodni
u svojim bezgraničnim
svodovima
ptici je koren u nebu,
a ljubavi je koren
u tom tvom nebu
- koje ćeš sresti
jednim velikim svilenim
strpljenjem
neba se legu iz
plave čežnje za letenjem!
zapamti malena ptico!
bez neba svog,
ne možeš leteti,
nego samo padati!
čekaj ga!
ne gledaj ti mene!
ja letim kroz oluje,
poklonim po kom nebu
svoje plavičasto perce,
i ono me isprati
grcajući kišu,
i preoravajući
oblacima
putanju mojih letova,
putanju mojih krila
odranih
ako me budeš
poslušala ptico malena,
možda savladaš
i veštinu
sletanja na oblak
ali ako malena ptica
i samo posumnja u mogućnost
letenja,
zauvek gubi pravo na let
čekaj, maštaj i veruj...
nebo za tvoja krila
će doći ptico moja malena
ako toliko jako
i uporno budeš verovala,
samo ćeš se
jednog trena osvestiti
u najlepšem letu
letu bez granica,
u ljubavi bez granica
Re: Rastko Petrovic
Najviše te želim
sa svim tvojim manama.
Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!
Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…
Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.
Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…
Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…
Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…
ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje
polomiti da vidi
“kako radi”
polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo
sa svim tvojim manama.
Želim te, kad ne znaš,
kad ne umeš, kad nećeš…
kad ne možeš!
Nemoj pogrešno da me shvatiš,
ali samo takvu te želim…
Savršenstvo je za izložbene primerke
i kolekcionare.
Nesavršenstvo je za majstore
i alhemičare…
Kao kada detetu daš
komad drveta…
to drvo će postati
i puška, i brod,
sablja, magično žezlo
i sve skriveno i čarobno
u šta se može
pretvoriti…
Ali ako mu daš
savršenu igračku,
ona će biti uvek
samo igračka
namenjena
toj jednoj igri…
ili će mu dosaditi
ili će je polomiti
polomiti da vidi,
ima li išta
magično, čarobno
ispod, unutra, dublje
polomiti da vidi
“kako radi”
polomiti da popravi
to njeno - savršenstvo
Strana 1 od 2 • 1, 2
Strana 1 od 2
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu