PAPERJA


I

u meni spava kafana,
sva je puna dima
i tužnih ljudi,
begunaca od života

žuta, mala... neugledna
u blatnjavom sokaku

i gosti su stalni,
uteha je na veresiju,
i kao i sa suzama,
lakše ide posle „treće“...

violina plače riđe,
suzom koja teče
ka unutra,
i zapada tu negde,
duboko u grlu

vinom se i gura dalje,
svaki taj naredni zalogaj
pegavih nota, što zaleprša,
pa onda umorno zaspi
u ovoj mojoj nomadskoj kosi

kvrgavi prsti zanatlija
samo prelaze preko končanih šavova
progorelih kariranih stolnjaka...

isti pokreti, ista pića, iste tuge

ti stolnjaci kriju,
jagodicama kažiprsta
ispisana imena stotinu nekih žena

i pčele nevidljivih otisaka prstiju
koje kruže nad tim medom čežnje,
nepestano ponavljaju iste pokrete:

Isidora, Vera, Ana, Nevena, Anita...

a ja, opet sav nakostrešen od nekakve
mekoće pomisli na tebe, noćas ispisujem od
početnih slova tih imena - tvoje ime...

u meni je mirno,
uglavnom,
ali ima noći kada
kafana u meni poludi

noževi u leđa, teške psovke,
flaše u pijani potiljak,
i tek sa jutrom
mir dođe kroz srču

mir isečen po belom licu

onda se mir umije
hladnom zorom,
nasmeši se blago
kao sanjivo dete

i otpremim ga
na put, niz drum...
negde je potrebniji
daleko potrebniji...

jer, imam ja zube za tugu

umočim prst
u plehanu pepeljaru
i ubodem nečiju
spaljenu želju

onda bosonog
pokušam da stignem
ono malo mesečine
pre nego što ga
jutro potopi
u potpunosti



II

u meni spava i propali cirkus
sa šatrom koja prokišnjava,
i mečkom koja nikada nije
naučila trik do kraja...

ceo jedan život na točkovima,
sa smaknutim tregerima, umiva se
na poljani, nad lavorom,
u magli svežeg novembarskog jutra

vino iz vojničke, limene šolje,
doručak sa masnog papira
iz samoposluge,
i klovnovski nos u džepu
za svaki slučaj...
ako osmesi zataje!

svaka ta šarena razglednica očiju
spava u meni

hiljadu sudbina, hiljadu tuga

spava i kratkotrajna toplina
kao prijateljstvo malog
krotitelja lavova i vetrova,
sa devojčicom iz ulice pored

i onda minut posle
prvog poljupca,
iznenadno pakovanje

- nove svetkovine i vašari zovu,

mašu u uštirkanom
prazničnom iščekivanju

slava je već raspremila po dvorištu
kraj crkvice, đakonije brkatih vernica

vetar njiše suknje postavljenih stolova
između namrštenih hrastova
i bunara zaraslih u umivanje predaka

a sumrak nemarno raštrkava
po centru sela
svoje prve pijance za večeras

drugačije palanke šire ruke

poslastičarnice sa još
neprobanim kolačima
i minjonima za malog krotitelja,
sad osvetljavaju drvene izloge
koji još uvek mirišu na pradedovske
brke i kapute

sve to spava u meni

kao i kvarni trikovi, sitne prevare
podvaljivanje publici

i zubobolja i glavobolja
izlupane "kruške"
u luna parku pored

i svaki taj beg
vrišti u snu,
rastanci koji plaču
dok spavaju u meni

i zato lažem,
izmišljam bajku
za krotitelje
i kroćene



III

u meni spavaju svi
brodolomnici i utopljenici

brodolom porinutih duša
sad sam ceo,
molitve i poslednje
pomisli o ljubavi...

svi su otišli sa rukama
pruženim ka nebu

valjda se tražio spas?

znaš, mračan sam noćas kao
najcrnja dubina prljavog okeana
u mrklu, snežnu ponoć,
sred neke severne zime

trebaće malo oči da
ti se priviknu na mene

ili, može ovako!

približi usne,
udahni sasvim duboko,
pa pogasi svoje
žute i bele sveće
prethodnih osećanja,
i čekaj malo sama
u mom mraku

ali ne predugo...

čekaj,
ukoliko želiš da vidiš
kako ću da se očas
zarudim, zarumenim,
od duboko zakopane
dečačke stidljivosti,
i odmah potom da svanem
od svile tvog dlana,
poturenog da bude
kolevka mom obrazu
koji pati
od nesanica,
vetrova i kiša

ili idi, i sve ostaće isto!

spavaće i dalje nemirno
svi potopljeni robovi
u lancima,
negde pri dnu mene

robovi, za koje je smrt
u moru, bila jedina
preostala sloboda

i u meni zato spava
sad ta njihova sloboda,
bezuslovna, prava,
krvava, jedina moguća!

sloboda, da te volim nesebično,
ne tražeči te samo za sebe
ali želeći te najbezobraznije naivno,
ljubomorno, kidajući se pritom,
kao kad se prstima
cepa narandža

a znam, ostaće mi samo
zariveni tragovi noktiju
duboko u kori,
i raspolućene kriške,
razdeljene i pojedene
do pola,
tek da se ubije
ovaj stari zadah
prošlosti
čijim usnama još uvek
u čežnji robuješ

zato smem i da ti
pišem sve ovo

ne bih voleo da ti neke suze
speru te slatke pege s lica

na kraju
ako me razumeš
- razumeš,
ako ne razumeš,
pa i nisi bila ta
koja je trebala da
išta razume...

mada bih te voleo,
i divno nerazumnu...

hajde budi
nerazumno moja,
neshvatljivo,
negde uz more

moja Andalužanka
među crnim maslinama
i pod žutim kaputom
Meseca sa juga...



IV

celo jedno sirotište
u meni stanuje,
nevoljeno!

koliko tu ljubavi fali,
koliko je pruženih ruku
bez odgovora u meni

kako se tu drhtavo sanja,
vašljivo i neokupano,
sa krezubim osmesima
kao polupanim prozorima,
napuštenih fabrika u ruskim
predgrađima...

sve se to stakleno pobojava
da možda nije dostojno ljubavi?

nekako se naivno plaši,
da je upravo zato
neželjeno, napušteno,
zato što je nejako i ružno

slinavo od kaleidoskopskih snova

kako se tu čezne
za ljubavlju...
možeš li da zamisliš?!

koliko te samo tu, noćas fali!
vidiš li? možeš li da zamisliš?!

ne možeš,
na sreću svoju
ne možeš ti to

ali,
ja sam i to...

i to spava u meni,
pišem mu uspavanke
u olujnim noćima
da se zajedno
manje plašimo

ja njih da ubeđujem
da nema nikoga u mraku,
a oni mene da će nam
neko divan doći sa zorom



V

i u meni spava
jedno rođenje antilope,
i to pravo pred
lavljom jazbinom

onako lepljivo,
u hodu, u strahu

molim se za vetar
ka meni, vetar koji
će me sakriti, zaogrnuti
kao kaput, a ne vetar
koji nosi mirise
ka smrti

za to je potreban
blagoslov zemlje

samo dok ne prohodam

u meni spava želja
da mi daju priliku
da budem gonjen
pre nego što mi presude

pre nego što dođe
crvena noć
uz riku, grabež
i smrt...

to je antilopa
moje ljubavi
prema tebi



VI



u meni spava lasta
sasvim mala,
vrcava,

koja je nekako
zalutala:
skroz na severni pol

i tamo, sve čeka
neko proleće...
čeka da ozeleni,
da prođe zima

no zima traje
dvadeset i šest
godina

i sva je narogušena
od hladnoće
ta lasta što
spi u meni

baci je i
isprevrće vetar,
pa zatrpa
grudvom snega

i dok se
kobelja
ispod smeta
ka površini

nekako se
stalno i budalasto
nada,
da će kad izvuče
glavu gore
ugledati ovaj put
proleće

spava ona u meni
u srcu mi je,
i žao mi je
ne mogu da joj kažem
da za nju, tamo
- nema proleća