Rastko Petrovic

SCHWEINE


Sutra neće biti važno.

Kada sam se vratio kući,
ostalo je samo dugme
tvoje plave haljine
na patosu ispražnjenog
ormara.

Tvoj parfem
u vazduhu.

Tri koraka levo od spavaće...

Samo što si otišla.
Verujem da je baš tako...

Možda si se predomišljala
do poslednjeg trena?

Mora da je bilo jako strašno
da se ti tako odlučna
predomišljaš i lomiš...

A sada je tu samo dugme.

Možda slučajno,
možda namerno...

Ne znam šta bi mi
bilo draže?

Kažiprstom ga guram
od ćoška do ćoška,
dok sedim u ovoj praznoj,
dvometarskoj kutiji
i zvuk deluje kao da para drvo
i kao da dolazi iz same glave.

I eho mirisa tvojih haljina
dobro urezan u orahovinu.

Svaka boja, svaka haljina,
drugi miris.

Ali ja sam voleo plavu.
Ona je mirisala baš
na tebe...

Na tebe izjutra.

I sad... šta?!

Sedeti još malo...
to je dobro.

Ne predugo.

Onda stati na vagu
i izmeriti se...

Dobro je znati
koliko je svinja
teška.

Neću te izlečiti
od muškaraca,
od kojih
tako neizlečivo boluješ
ove zime,
u kojoj se snegovi
svakodnevno
serviraju za doručak
bušnim cipelama
u predgrađu.

Kažem - muškaraca.
Jer za ženu koja voli,
jedan muškarac
su svi muškarci ikada.

S mnogima si ležala,
ne bi li preležala
to ime koje te žulja
pred spavanje,
i zbog kog se okrećeš
s boka na bok u postelji,
svake večeri,
po čitavu noć,
do zore.

Princezo
na zrnu
snova...

Ali to tako
ne ide ludo jedna.

Nije bitno
s kim spavaš,
već s kime uspeš
da prespavaš.

I ovde si noćas samo
jer od svih ostalih i neželjenih,
jedini sam ja, koji poklanja šaku
svoje poslednje, iskrzane nežnosti,
ne polažući potom
za uzvrat,
ama baš nikakvo
pravo na mučno
posedovanje
onoga što te čini
ženom...

Ne, jer sam bolji,
od drugih.

Zapamti,
čudno je to,
ali među nama, muškarcima,
među našom vrstom,
ne postoje bolji,
samo isti, obično jednaki
i oni, još gori muškarci.

Bolji su samo mit,
kojim se i najopreznije
polažu u krevet
pre vremena za spavanje.

Znam
da uzimanjem
tvog izgubljenog,
ne mogu ništa
(dobro) dobiti...

Zato te ne diram.

Tu sam
da bez svlačenja
pantalona,
ponudim pola svog kreveta
i ruku, koja u ruci,
ne traži ništa više.

Tu si noćas,
jer si sita svega,
a ja gladan
ženskog srca.

Izgladneo
od ove samoće...

Treba mi žena
koja iako ne mene,
zaista voli...

Leći pored ljubavi,
bar jednom u životu...
Biti joj makar
na neki način blizu.

Tu si, najviše,
zato što znaš,
da ćeš moći sasvim lako,
već sutra,
da me kao stari kufer
zaboraviš u poslednjem tramvaju,
smatrajući,
da će me pronaći
ipak neko kome
sam potrebniji.