Vavolonska misterijska religija

VAVILON - IZVOR LAŽNE RELIGIJE

Vavilonska misterijska religija je simbolički opisana u poslednjoj biblijskoj knjizi, Otkrivenju, kao žena “obučena u pur pur i skerlet i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserima.

U ruci je imala zlatnu čašu punu gadosti i prljavštine svoga bluda, a na čelu joj je napisano ime: Tajna, Veliki Vavilon, majka bludnica i zemaljskih gadosti”.1 Kada Biblija upotrebljava simbolički izraz “žena”, to često pred stavlja crkvu. Tako se, na primer, prava Crkva upoređuje sa čistom devicom, ženom bez ljage i nečistoće.2 Međutim, u upadljivoj suprotnosti prema pravoj Crkvi, o ženi iz našeg teksta govori se kao o nečistoj i okaljanoj ženi – bludnici. Ako tu simboliku primenimo na religijski sistem, jasno je da taj opis može da predstavlja samo okaljanu i palu crkvu.

Biblija je naziva “TAJ - NA - VELIKI VAVILON”. U vreme kada je Jovan pisao knjigu Otkrivenje, grad Vavilon je već odavno bio uništen. Od njega su ostale samo ruševine, kao što su to starozavetni poroci i prorekli.3 Ipak, iako je grad Vavilon bio uništen, religijski pojmovi i običaji koji su nastali u njemu nastavili su da postoje i snažno se ukorenili među mnogim naro - dima. Šta je bila religija drevnog Vavilona? Kako je izgledao njen početak? Koje značenje ona ima u moderno vreme? Kakve veze ima s onim što Jovan piše u Otkrivenju?

Ako okrenemo stranice istorije zapisane u Bibliji, u vreme neposredno nakon Potopa, kada su ljudi počeli da se sele s istoka, “...nađoše ravnicu u zemlji Senar i naseliše se onde”.

Baš tu, u zemlji Senar, bio je sagrađen grad Vavilon, pa je ta zemlja postala poznata kao Vavilonija ili kasnije Mesopotamija. Tamo su velike reke Eufrat i Tigar naplavile ogromne količine plodne zemlje, koja je darovala obilne letine. Međutim, izgleda da je ta plodna dolina vr ve la od divljih zveri koje su bile neprekidna pretnja si gurnosti njenim stanovnicima.5 Očigledno je da bi u takvoj situaciji svako sposoban da osigura zaštitu od divljih zveri bio veoma cenjen od ljudi.

Tada se na sceni pojavio verovatno snažan i inteligentan čo - vek po imenu Nimrod (tj. Nevrod), i postao uspešan lovac div ljih ži votinja. Biblija o tome govori: “Hus rodi Nevroda; a on prvi bi silan na Zemlji. Beše dobar lovac pred Gospodom; zato se kaže: Dobar lovac pred Gospodom kao Nevrod”.6 Očigledno je Nimrodov uspeh u lovu bio razlog njegovog ug - leda među njegovim savremenicima. Postao je moćnik, prvi vla - dar. Zadobivši uticaj i autoritet, smislio je bolji sistem zaštite:

Zašto gradove ne organizovati u carstvo? Očigledno je da je to bilo Nimrodovo razmišljanje, jer nam Biblija govori da je on i organizovao takvo carstvo. “Početak njegovom carstvu beše Va - vilon i Oreh i Arhad i Halani, u zemlji Senaru”.7 Prvo carstvo spomenuto u Bibliji je upravo Nimrodovo carstvo. Koliko god da je napredak koji je uveo Nimrod bio dobar za njegove podanike, ipak stoji činjenica da je on bio bezbožni vla - dar. Ime Nimrod dolazi od reči marad i znači “on se pobunio”.8 Jevrejska enciklopedija (The Jewish Encyclopedia) kaže da je Nimrod bio “onaj koji je naveo ljude da se pobune protiv Boga”.

Poznati istoričar Josif Flavije piše: “Nimrod je bio taj koji ih je podstakao na vređanje Boga i neposlušnost prema Njemu... on je takođe postepeno promenio vladavinu u tiraniju, ne nalazeći drugi način da odvrati ljude od strahopoštovanja prema Bogu... narod je bio spreman da postupa po Nimrodovom nalogu i sagradili su kulu ne štedeći trud, ne po - kazavši ni trunku nemara u poslu: i zbog mnoštva ruku zaposlenih na izgradnji kule, ona je izrasla vr - lo visoko... Mesto na kom su gra - dili kulu sada se naziva Vavilon”.

Zasnivajući svoje zaključke na podacima koji su došli do nas kroz istoriju, legende i mitologiju, autor Aleksandar Hislop je detaljno opi - sao kako se vavilonska religija raz - vila oko tradicija povezanim s Nim rodom, njegovom ženom Se - mi ramidom i njenim sinom Ta - mu zom.

Kada je Nimrod umro, pre ma starim zapisima, njegovo telo je bilo rasečeno na komade i razaslato u razne krajeve zemlje. Sličan običaj se spominje i u Bibliji. Nakon Nimrodove smrti, koja je bila oplakana u celom Va vi - lonu, njegova žena Semiramida proglasila ga je bogom sunca.

Kasnije, kada je rodila sina Tamuza, proglasila je da je to dete Nimrod koji se ponovo rodio (crtež pokazuje kako je Tamuz bio prikazivan u klasičnoj umetnosti). Tamuzova majka je verovatno čula proročanstvo o Mesiji koji treba da se rodi od žene, jer je to već od davnina bilo poznato.13 Tvrdila je da je njen sin začet na natprirodan način i da je upravo on to obećano “potomstvo”, Spa sitelj.

U religiji koja je iz toga nastala, dete i njegova majka postali su predmet obožavanja! Velikim delom vavilonska religija se praktikovala putem ta - jan stvenih simbola, pa se zbog toga i naziva misterijska religija. Na primer, zlatno tele je bilo simbol Tamuza, sina boga sunca. S obzirom da se verovalo da je Nimrod bog sunca, ili Val (Baal), 7 Tamuz vatru su smatrali njegovim zemaljskim predstavnikom. Zbog toga su, kao što ćemo kasnije opisati, u njegovu čast bile paljene sve - će i ri tu alne vatre. Nimrod je bio simbolički prikazivan i na druge načine: likovima sunca, ribama, drvećem, stubovima i životi - njama.

Vekovima kasnije, apostol Pavle daje opis koji savršeno pri - kazuje put kojim su krenuli Vavilonci: “...iako su upoznali Boga, nisu ga kao Boga slavili ni zahvaljivali mu, nego su im misli postale jalove, a nerazumno srce im se pomračilo. Praveći se mudri, postali su ludi, pa su slavu besmrtnoga Boga zamenili slikom i obličjem smrtnoga čoveka, ptica, četvoronožaca i gmizavaca. Zato ih je Bog u požudama njihovih srca prepustio nečistoti, da međusobno obeščašćuju svoja tela. Oni su lažju zamenili Božju istinu, pa su slavili i služili onome što je stvo - reno, a ne Stvoritelju...”

Taj sistem idolatrije proširio se iz Vavilona na sve narode, jer su upravo iz Vavilona ljudi bili raseljeni po svojoj Zemlji (o tome postoji izveštaj u Bibliji, 1. Mojsijeva 11:9). Kada su otišli iz Va vi - lona, sa sobom su poneli i ideju obožavanja majke i deteta, i razne misterijske simbole. Svetski putnik, analitički istoričar He - rodot, svedoči o prisutnosti te mistične religije i njenih obreda u broj nim zemljama tadašnjeg sveta, pa spominje kako je Vavilon bio prvobitni izvor iz kog su potekli svi sistemi idolatrije.

Bunsen tvrdi da egipatski religijski sistem takođe potiče iz Azi je i “drevnog carstva u Babelu” (Vavilonu). U svom poznatom delu Nineveh and its Remains (Niniva i njeni ostaci), Lejard navodi da posedujemo zajedničko svedočanstvo religijske i svetovne istorije, da je idolatrija koja je nastala na području Vavi - lonije najstariji od svih religijskih sistema. Ove istoričare je Hislop citirao u svom delu

Poznato je da je Rim, kada je postao svetsko carstvo, u svoj sistem asimilovao božanstva i religije iz raznih paganskih zema - lja nad kojima je vladao.16 Kako je Vavilon bio izvor mnogobo - žačke religije u tim zemljama, jasno nam je da je rana religija paganskog Rima bila zapravo vavilonska religija koja se, u zemljama koje je zahvatila, razvila u različite oblike sa različitim imenima.

Imajući to na umu, zapazimo da je upravo u vreme kada je Rim vladao svetom bio rođen, umro i vaskrsao Isus Hristos – po Bibliji istinski Spasitelj. Vaznevši se na nebo, poslao je Svetog Duha i osnovao novozavetnu Crkvu na zemlji. Čitajući biblijsku knjigu Dela apostolska možemo da vidimo kako je u to vreme Bog obilno blagoslovio svoj narod. Mnoštvo ljudi je pristupilo Crkvi - pravoj Crkvi.

Bog je svojoj reči dao potvrdu velikim znacima i čudima. Istinsko hrišćanstvo, vođeno Svetim Duhom, proširilo se svetom poput prerijskog požara. Zaposelo je planine i prebrodilo mora, učinilo je da zadrhte carevi i tirani. Za prve hrišćane je rečeno da su preokrenuli svet naglavačke - tolika je bila snaga njihove poruke i duha. Međutim, ubrzo su se pojavili pojedinci koji su sebe uzdizali za “gospodare” nad Božjim narodom, umesto da to prepuste Svetome Duhu.

Umesto da pobeđuju “duhom i istinom”, kao u početku, ljudi su počeli da unose u Crkvu svoje vlastite ideje i metode. Čak i u rano doba Crkve, kada se tek pisao Novi zavet, postojali su pokušaji da se paganski običaji pripoje hrišćanstvu. Apostol Pavle pominje da je “tajna bezakonja” u njegovo vreme već bila na delu, da će doći “otpad” i da će neki “otpasti od vere i pristati uz prevarne duhove i đavolske nauke” - lažna mnogo - božačka učenja.17 U isto vreme

Juda piše poslanicu u kojoj opo - mi nje ljude da se bore “za veru koja je jedanput zauvek predana svetima” jer su se uvukli “neki ljudi” koji su pokušavali da unesu elemente koji nisu bili deo prave vere.18 Hrišćanstvo se našlo licem k licu s vavilonskom mnogo bo žač - kom religijom, koja je bila u različitim oblicima ukorenjena širom Rimskog carstva. Rani hrišćani su odbijali da imaju bilo šta zajedničko s njenim običajima i verovanjima. To je bio jedan od raz - loga zbog kog su postali predmet okrutnih progonstava.

Mnogi 9 su, na temelju lažnih optužbi, bacani lavovima, spaljivani na lomačama, i bili mučeni i ubijani na razne druge načine. Međutim, u 4. veku su započele velike promene - rimski car je postao pristalica hrišćanstva. Carstvom je pronesena impe - ratorova naredba o prekidu progona hrišćana. Biskupima je ukazana velika čast, a Crkva je počela da prihvata svetovno priznanje i vlast. Međutim, za sve to je trebalo platiti visoku cenu.

S mnogo božačkom religijom je napravljen niz kompromisa. Umes to da Crkva bude odvojena od sveta, ona je postala deo ovog svetskog političkog sistema. Ukazavši joj naklonost, car je zahtevao vodeću ulogu u Crkvi, budući da je u paganstvu vla - dalo uverenje da su vladari božiji namesnici ili čak i sama bo - žanstva. Od tog trenutka, posebno u Rimu, u hrišćanstvo ulaze razni mnogobožački običaji. Verujemo da će stranice koje slede pokazati da je upravo ta mešavina proizvela sistem koji je danas poznat kao Rimokatolička crkva.

Ne sumnjamo da postoje mnogi plemeniti, iskreni i pobožni katolici, niti je naša namera da potcenjujemo ili ismevamo bilo koga sa čijim se uverenjima ne slažemo. Umesto toga, nadamo se da će ova knjiga inspirisati ljude, bez obzira kojoj crkvi pripadali, da odbace vavilonske doktrine i običaje, i da potraže veru koja je “jednom zauvek bila predana svetima”.

Jedan od najizrazitijih primera koji pokazuje kako vavilonska mnogobožačka religija traje do našeg vremena, može se videti u načinu na koji je Rimska crkva uvela poštovanje Marije po ugledu na drevno obožavanje boginje Majke. Priča o majci i detetu je bila veoma poznata u drevnom Va - vi lonu.

Brojni vavilonski spomenici prikazuju boginju Majku, Semiramidu, s detetom Tamuzom na rukama.19 Kad su se Vavilonci raširili po raz - nim delovima sveta, sa sobom su poneli i običaj obožavanja “božanske majke” i njenog deteta. To objašnjava zašto su mnogi narodi praktikovali neki oblik obo žavanja majke i deteta, ve kovima pre nego što se rodio pravi Spasitelj, Isus Hristos. U različitim zemljama gde se to obožavanje proširilo, “majka i dete” su bili nazivani različitim imenima jer, se - timo se, u Babelu (Vavi lonu) su nastali različiti jezici.

Tako Kinezi imaju bogi - nju majku koju zovu Šingmu ili “Sveta Majka”. Prikazivana je s detetom na ru - kama i zracima slave oko glave. Stari Germani su obožavali devicu Her tu, 11 2. poglavlje ko ja je takođe bila prikazivana s detetom na rukama. Skadinavci su je na zi vali Disa, Etrurci Nutria, a među dru i di ma je bila obožavana pod ime nom Virgo Patitura ili “Majka Božja”. U Indiji je bila poznata kao Indrani, i takođe je, poput ranije spomenutih, bila pri ka zivana s detetom na ruka ma, kao što to vidimo na priloženoj ilustraciji.

Grcima je boginja Majka bila poz nata pod imenom Afrodita ili Ce - res, Sumercima Nana, a svojim obo - žavateljima u starom Rimu kao Ve - nera ili Fortuna, a njeno dete kao Jupiter.20 Priložena ilustracija pri ka - zuje majku Devaki i dete Krišnu. Vekovima su Isi, “Velika boginja” i njeno dete Isvara bili obo - žavani u Indiji gde su im podizani hramovi. U Aziji je majka bila poznata kao Kibela, a dete kao De ious. “Ali bez obzira na njeno ime ili mesto”, govori jedan pisac, “ona je bila Vaalova žena, devi - čanska kraljica neba, koja je rodila plod, iako nikada nije zače la.”Kada su se Izraelci odmetnuli od Boga, takođe su se okaljali obo žavanjem boginje Majke. O to me čitamo u Knjizi o sudijama 2:13: “Ostaviše Gospoda i služiše Valu i Astaroti.” Astarota ili Ašto - ret je ime pod kojim je boginja Majka bila poznata izraelskom narodu.

Žalosno je i pomisliti da su oni koji su poznavali pravoga Boga otišli od njega i obožavali nezna božačku “majku”. Ipak, upravo to je ono što su uvek iznova činili.Jedan od naziva pod kojim je ova boginja bila poznata među njima bio je “carica neba”. Pro - rok Jeremija ih je ukorio zbog toga što je obožavaju, ali su se oni pobunili protiv njegovog upozorenja. U gradu Efesu je “velika majka” bi la poznata kao Dijana. Njen hram u tom gradu je bio jedno od sedam ve - likih čuda antičkog sveta.

Međutim, ona nije bila obožavana samo u Efesu, već i u celoj Aziji i tadašnjem pozna - tom svetu.25 U Egiptu su je nazivali Izida, a nje - no dete Horus. Egipatski religijski spo - menici često je prikazuju s detetom Ho rusom koje sedi u njenom krilu. To lažno bogosluženje koje se pro širilo iz Vavilona među ostale na - ro de pod različitim imenima i obli ci - ma, konačno se učvrstilo u Rimu i ši - rom Rimskog carstva. Jedan poznati pisac na sledeći način govori o tom razdoblju: “Obožavanje Velike Majke... bilo je vrlo popularno u Rimskom carstvu.

Natpisi pokazuju da su njih dvoje (majka i dete) primali božanske počasti... ne samo u Italiji (posebno u Rimu) već takođe i u provincijama, naročito u Africi, Španiji, Portugaliji, Francuskoj, Nemačkoj i Bugarskoj”.26 Isus Hristos je utemeljio pravu novozavetnu Crkvu baš u to doba kad je obožavanje “božanske majke” bilo posebno izra že - no. Nažalost, u trećem i četvrtom veku počelo je udaljavanje od prvobitne vere. Crkva je počela da tone u apostaziju, na koju su apostoli pravovremeno upozoravali. U tom periodu je mnogo paganskih elemenata bilo pridodato hrišćanstvu.

Izida i Horus U tu takozvanu “crkvu” bili su primani neobraćeni pagani i u brojnim slučajevima im je bilo dopušteno da nastave s praktikovanjem mnogih svojih mnogobožačkih obreda i običaja, ug - lav nom s malo izmena i ograničenja, da bi njihova uverenja izgledala što sličnija hrišćanskoj nauci. Jedan od najboljih primera takvog preuzimanja elemenata iz paganske religije je dozvoljavanje zvanične crkve da se nastavi obožavanje boginje Majke – s nekim manjim izmenama i uz novo ime.

Kao što smo rekli, mnogi pagani su bili privučeni hrišćanstvu, ali je njihovo obožavanje boginje Majke bilo toliko ukorenjeno da nipošto nisu hteli da ga napuste. Crkvene vođe su uvidele da bi ako u hrišćanstvu pronađu sličnosti sa obožava - njem boginje Majke uveliko mogli da uvećaju broj vernika. A ko bi mogao da nadomesti “veliku majku” iz paganske religije? Na - ravno, najlo gičniji izbor je predstavljala Marija, Isusova majka.

Zašto ne dopustiti ljudima da nastave s klanjanjem i molitvama boginji Majci, ako je nazivaju Marijom umesto imena pod kojima je do tada bila poznata. Očigledno je da su tako razmišljali, jer je upravo to ono što se dogodilo. Postepeno, bogosluženje ko je je bilo povezano s paganskom “majkom” bilo je preneseno na Mariju. Međutim, obožavanje Marije nije bilo deo izvorne hriš ćan - ske vere.

Očigledno je da je Isusova majka Marija bila posvećena i pobožna žena, posebno izabrana da ponese telo Spasitelja, ali ipak, nijedan od apostola, a ni sam Isus, nisu ni nagovestili ideju da Mariju treba na poseban način poštovati ili obožavati. Kako to Enciklopedija Britanika navodi, na Mariju nije stavljan nika - kav naglasak tokom prvih vekova postojanja Crkve.27 Ta činjenica je priznata i od strane Katoličke enciklopedije (The Catholic Encyclopedia): “Služba Našoj Blaženoj Gospi... tre ba se posmatrati kao praktična primena doktrine Zajedništva Svetih.

Očigledno je da ta doktrina, barem eksplicitno, nije sa - držana u ranijim formama Apostolskog Verovanja (Kreda), pa nas ne treba iznenaditi što u prvim vekovima hrišćanstva ne sus- 14 rećemo nikakve jasne tragove kulta Blažene Device – poštovanje Marije deo je kasnijeg razvoja.”28 Tek u Konstantinovo doba, u početku četvrtog veka, Mariju su počeli da smatraju nekom vrs - tom božanstva.

Čak i crkva je u tom razdoblju sa negodovanjem gledala na takav oblik obožavanja, što je evidentno prema Epifaniju (403. god.), koji je optužio neke osobe iz Trakije, Arabije i mnogih dru - gih mesta da obožavaju Ma - riju kao božanstvo i prinose joj kolače u njenom hramu. “Njoj treba iskazati čast”, re - kao je Epifanije, “ali neka se ni ko ne kla nja Mariji.” Međutim, ne samo da se u instituciji koja je danas poznata kao Rimokatolička crk va tole - riše to obožavanje, već je pos - talo deo službene nauke na koncilu u Efesu 431. godine. U Efesu?!

Upravo u tom gradu je od pamtiveka Di ja - na obožavana kao boginja de vi čanstva i majčinstva!30 Ona je pred stavljala prirodne sile plod nosti, pa je zbog toga bila prikazivana s mnoš tvom gru di. Glava joj je bila ukrašena kru nom u ob - liku kule, simbolom Vavi lon - ske kule. Kad ljudi vekovima prak - ti kuju neku veru, onda im je teško da je se odreknu. Tako su razmišljale i crkvene vođe 15 Efeška Dijana u Efesu u vreme kada je crkva počela da zalazi u krivoverje. Mislili su da bi mogli pridobiti više obraćenika ako im dozvole da zadrže svoja vero vanja u vezi s boginjom Maj kom, ako se nađe mo gućnost da se ona stope s hriš ćan stvom i ako se koristi Ma - rijino ime.

Međutim, to nije bio Božji način. U vreme kad je Pavle boravio u Efesu, s mnogobožačkom religijom nisu bili pravljeni nikakvi kompromisi. Ljudi su se obraćali Bogu i nakon toga uništavali kipove boginje koji su bili u njihovom vlasništvu.31 Tragično je da je efeska crkva u kasnijim vekovima napravila kompromis i prihvatila jedan oblik obožavanja boginje Majke, koji je na kraju i koncil u Efesu učinio delom službene nauke crkve! Koliko je samo u toj odluci očigledan paganski uticaj. Sledeći pokazatelj da se poštovanje Marije razvilo iz ne - kadaš njeg obožavanja boginje Majke, nalazimo u nazivima koji su joj dati. Marija se često naziva Madona. Prema autoru Hislopu, taj izraz je prevod jednog od imena pod kojim je bila poznata vavi - lonska bo ginja.

Kada je proglašen božanstvom, Nimrod je postao poznat kao Val (Baal); tada je ime njegove žene, ženskog božanstva, ekvivalent od Baalti, ženskog oblika imena Baal. Taj naziv ne znači ništa drugo nego “Moja Gospa”! U latinskom jeziku ima ob - lik Mea Domina, što je u italijanskom izobličeno u poznati naziv Madonna!32 Među Feničanima je boginja Majka bila poznata kao Morska Gospa33 pa se čak i to ime daje Mariji, iako ona nema nikakve veze s morem. Sveto pismo jasno govori da postoji samo jedan posrednik između Boga i ljudi, “čovek Isus Hristos”.34 Ipak, rimokatolicizam uči da je Marija takođe “posrednik”.

Molitve Mariji igraju vrlo važnu ulogu u katoličkom bogosluženju. U Svetom pismu svakako ne postoji osnova za tu praksu, a vrlo dobro je poznato da taj koncept nije stran verovanjima povezanim s boginjom Maj kom. Jedno od njenih imena je bilo i Mylitta, što znači posrednica. Marija se često naziva i “Kraljicom neba”, iako Isusova majka Marija nije kraljica neba.

“Nebeska carica” je bilo 16 ime boginje Majke koja je obožavana vekovima pre Marijinog rođenja. U vreme proroka Jeremije ljudi su obožavali “nebesku caricu” i praktikovali rituale koji su bili njoj posvećeni.

U knjizi proroka Jeremije 7:18-20, piše sledeće: “Sinovi kupe drva, a očevi lože oganj, i žene mese testo da peku kolače carici ne - beskoj...” Jedno od imena pod kojim je bila poznata Izida bilo je Majka Božja. Kasnije su aleksandrijski teolozi to ime dali Mariji. Ona je, svakako, bila Isusova Majka, ali samo u smislu njegove ljudske prirode. Originalno značenje imena Majka Božja je nešto više od toga. To ime implicira uzvišen, glorifikovan položaj Majke u od - nosu na Isusa, a rimokatolici su podučavani da Mariju smatraju upravo takvom.

Lik boginje Majke s detetom na rukama bio je toliko snažno urezan u pagansku misao da je u vreme otpada od biblijske vere, prema navodu jednog autora, “drevni portret boginje Izide i deteta Horusa napokon bio prihvaćen, ne samo u shvatanju na - ro da, već i putem formalnog biskupskog odobrenja - kao portret Device i njenog deteta.”35 Izida i njeno dete često su bili prikazivani u okviru od cveća, a to je, takođe, i praksa vezana uz Mariju, što je dobro znano onima koji su proučavali sred njovekovnu umetnost. Astarota, feničanska boginja plodnosti, povezivana je s polu mesecom, kao što to vidimo na ovoj staroj medalji. Izida, egipat - ska boginja plodnosti, prikazivana je kako stoji na polumesecu sa zvezdama koje joj okružuju glavu.36

U rimokatoličkim crkvama širom Evrope postoje Marijine slike na kojima je prikazana na potpuno identičan način. Pri ložena ilustracija na sledećoj strani (kakva se nalazi u katoličkim katehizmima) prikazuje Mariju sa dvanaest zvezda koje joj okružuju glavu, i sa polumesecom pod nogama! 17 Astarota

Na brojne načine vo - đe pale crkve su poku ša - vale da Mariju učine na - lik na pagansku boginju i uzdignu je na nivo bo - žanstva. Kao što su pa - ga ni imali kipove bogi - nje, tako se počelo sa iz - rađivanjem Marijinih ki - pova. Ne samo to, u ne - kim slučajevima su baš ti isti kipovi koji su bili obožavani kao Izida s detetom, jednostavno bili preimenovani u Ma - riju i dete Hrista. “Kada je hrišćanstvo trijumfovalo”, go vori je - dan autor, “te slike i kipovi su postali prikazi Madone i deteta, bez ikak vog preki da u kontinuitetu: u stvari, nema arheologa koji bi nam danas mogao reći da li neki od tih obje kata obo žavanja predstav lja jed no ili drugo.” (Pobedom hriš ćan stva, Izidin kult je bio pri kraju “...a ipak su njegovi duboki tragovi preživeli u hrišćanskim običajima. Izidine ki pove trebalo je samo iz me niti u imenu da bi pos tali kipovi device Marije.” Stewart Perow ne, Rimska mitologija u izdanju “Otokar Keršovani” 1986. godine, prim. prev.) Mnogi od tih preimenovanih kipova nosili su krune i bili nakićeni draguljima, na potpuno isti način kao i kipovi hinduskih ili egipatskih devica.

Međutim, Isusova majka Marija nije bila bogata.38 Odakle onda dolaze ti dragulji i krune koje možemo videti na kipovima koji navodno nju predstavljaju? Putem nekih vrlo očiglednih i nekih drugih manje ili više prikrivenih kompromisa, obožavanje drevne “majke” produžilo se pod okriljem pale crkve, pri čemu su dotadašnja imena samo zamenjena Marijinim imenom.

Možda najveći dokaz da se obožavanje Marije razvilo iz nekadašnjeg kulta paganske boginje Majke, nalazimo u činjenici da je u paganskoj religiji majka bila obožavana u jednakoj meri kako i njen sin, pa i više od njega.

Ta činjenica je glavni ključ za rešavanje zagonetke “tajna Va - vi lon”! Istinsko hrišćanstvo uči da je Gospod Isus, i samo On - put, istina i život; da samo On može da oprosti grehe; da je samo On živeo životom koji nikad nije bio zamrljan grehom i da je On taj koga trebamo obožavati, a nipošto njegova majka.

Međutim, rimokatolicizam na mnoge načine uzvisuje i Majku, pokazujući tako da je paganstvo izvršilo uticaj na njega. Možemo putovati širom sveta, i ako navratimo u masivnu ka tedralu ili seosku kapelicu videćemo da Marijin kip zauzima istaknuti položaj u njoj. U moljenju krunice, molitva “Zdravo Marijo” moli se devet puta više nego molitva “Oče naš”.

Katolici su naučeni da je razlog za molitvu Mariji taj da ona može preneti molbu svome sinu Isusu, pa će On, budući da mu je ona majka, zbog nje uslišiti traženje. Zaključak koji proizilazi iz toga je da Ma - ri ja poseduje više razumevanja i sažaljenja, i da je milostivija od svog sina Isusa. Savršeno je jasno da je ta misao upravo suprotna učenju Svetoga pisma, pa ipak se često ponavlja u katoličkim spisima.

Poznati rimokatolički pisac Alfons Liguori opširno piše o tome da su uspešnije molitve upućene Mariji nego Hristu. Usput rečeno, Liguori je 1839. godine od strane pape Gregorija XIV kanonizovan, 19 3. poglavlje proglašen svecem, a papa Pije IX ga je proglasio doktorom Ka - toličke crkve. Na jednom mestu u svojim spisima on opisuje za - mišljenu scenu u kojoj grešnik vidi dvoje stepenica kako vise sa neba. Isus je na vrhu jednih stepenica, dok je Marija na vrhu drugih. Kada je grešnik pokušao da se popne na prve stepenice ug le - dao je Hristovo gnevno lice pa je po ražen pao sa njih.

Kada je nakon toga počeo da se penje na Marijine stepenice, popeo se vrlo lako, a ona ga je srdačno dočekala, uvela u ne - bo i predstavila Hristu! Tada je sve bilo u redu. Svrha ove priče je da po kaže kako je mnogo lakše i us - peš nije doći Hristu uz Marijino pos redovanje.39 Isti pisac je rekao kako grešnik ko ji se osmeli da dođe direkt no Hris tu može to da učini samo s ose - ća njem užasa pred njegovim pro k - letstvom. Ali, ako uputi molitvu De - vi ci, ona samo treba svome sinu da “pokaže grudi koje je sisao” i njega će trenutno napustiti gnev!

Takvo rezonovanje je u di - rektnoj suprotnosti sa primerom iz Svetog pisma. “Blažena je utroba koja te je nosila”, rekla je jedna žena Isusu, “i dojke koje si sisao!” “Ipak su više blaženi oni koji služaju Božju reč i drže je”, odgovorio je Isus!Sa druge strane, takve ideje o grudima nisu bile strane obožavateljima paganske boginje Majke. U arheo - loškim istraživanjima su iskopani njeni kipovi na kojima su gru - di često ekstremno velike u odnosu na telo, a u slučaju Dijane, da bi se simbolizovala njena plodnost prikazivana je sa, ni više ni manje nego - stotinu grudi! Sledeći primer uspostavljanja prakse glorifikovanja Marije, mo žemo videti u doktrini “bezgrešnog začeća”.

Tu doktrinu je 20 “Jakopone da Todi pred blaženom Devicom”, prema drvorezu iz 1490. godine 1854. godine definisao i uspostavio papa Pije IX, a u njoj se tvrdi da je blažena Devica Marija “u trenutku svog začeća... očuvana imunom od sve ljage prvobitnog greha.”

Izgleda da je to učenje samo još jedan pokušaj da se Marija predstavi što više nalik pa - ganskoj boginji, jer se u starim mitovima takođe verovalo da je boginja bila natprirodno začeta! Priče se razlikuju od naroda do naroda, ali sve govore o natprirodnim događajima u vezi njenog dolaska na svet, te da je bila superiornija u odnosu na obične smrtnike, da je bila božanskog porekla.

Postepeno, da učenje o Mariji ne bi bilo inferiorno u odnosu na ono o boginji Majci, bilo je nužno učiti da je Marijin dolazak na svet takođe uključivao natprirodni element. Da li je učenje da je Marija rođena “bez ljage prvobitnog gre - ha”, zasnovano na Bibliji? Odgovorićemo na to pitanje rečima Katoličke enciklopedije. “Direktan ili kategorički i uverljivi dokaz te dogme ne može se pronaći u Svetome pismu.” Na istom mes - tu je istaknuto da su te ideje doživele postepeni razvoj unutar crkve.43 Treba istaći da je ovo osnovna i možda najvažnija razlika između rimokatoličkog i biblijskog pogleda.

Rimokatolička crkva je, kao što i sama priznaje, vekovima rasla i razvijala se na mnoštvu tradicija i ideja primanih kroz sve te vekove od crk - venih otaca i iz Svetog pisma, pa čak i na verovanjima prihvaćenim iz paganstva (ako su mogla biti hristijanizovana). Kon - cepti iz svih tih različitih izvora bili su mešani i razvijani na crkvenim konci lima, da bi konačno postali dogme. Sa druge stra ne, gledište koje su biblijski religiozni ljudi pokušali da obnove je pov ratak Bibliji kao najispravnijoj osnovi za doktrine, i prihvatanje ideja koje su se razvile u kasijim vekovima u onoj meri u kojoj su u skladu sa Biblijom.

Ako se vratimo Bibliji, možemo da zaključimo da ne samo da u njoj ne postoji bilo kakav dokaz da je Marija začeta bez greha, već ona tvrdi upravo suprotno. Iako je Marija bila od Boga iza - brana kao pobožna i moralna žena, devica, ona je bila ljudsko 21 biće kao i bilo koji član Adamovog roda. “Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božje”,44 a jedini izuzetak je bio Isus Hristos. Mariji je trebao Spasitelj kao i svim ostalim ljudima i to je otvoreno priznala kada je rekla: “...obradova se duh moj Bogu, mome spasitelju.”

Ako je Mariji trebao Spasitelj, onda je jasno da ona sama nije bila Spasitelj. Ako joj je trebao Spasitelj trebalo joj je i spasenje, oproštenje i otkupljenje, kao i svim ljudima. Da bi Hristos bio osoba sa božanskom prirodom, nije bilo nužno da njegova majka bude neka vrsta uzvišene božanske osobe.

Po Bibliji, Isus Hristos je bio božanskog porekla jer je bio jedinorodni Božji Sin - njegova božanska priroda potiče od njegovog božanskog Oca. Tvrdnja da je Marija bila superiornija u odnosu na druga ljudska bića nije bila deo Isusove nauke. Jednom prilikom, kada je neko spomenuo njegovu majku i braću, Isus je upitao: “Ko je moja majka, i ko su moja braća?”, i tada je, ispruživši ruku prema svojim učenicima, odgovorio: “Evo moje majke i moje braće! Jer ko god čini volju

Oca moga koji je na nebesima, on je brat moj i sestra i majka.”46 Ove reči potpuno jasno pokazuju da je svako ko živi u skladu sa Božjom voljom nedvosmisleno na istom nivou s Marijom. Svakodnevno, po celom svetu, katolici mole “Zdravo Ma - rijo”, krunicu “Anđele čuvaru”, “Litanije blaženoj Devici Mariji” i druge molitve. Pomnoživši broj tih molitava sa brojem katolika koji ih svakodnevno izgovaraju, neko je izračunao da Marija tre - ba da sasluša oko 46.000 molitava u sekundi! Iako je očigledno da osim Boga to niko drugi ne može, mnogi ipak veruju da Ma - rija čuje sve te molitve, pa je i to jedan od razloga zbog čega je bilo nužno uzdići je na nivo božanstva, bilo to biblijski zasnovano ili ne. U pokušaju da opravdaju mišljenje da je Marija toliko uz vi - šena, neki navode reči koje joj je uputio anđeo Gavrilo: “Blažena si među ženama”.

Međutim, to ne može da bude razlog da se 22 Ma ri ja smatra božanskom osobom. Vekovima pre nego je Marija bila blagoslovljena tim rečima, sličnim blagoslovom je bila pozdravljena i Jailja, žena Evera Kenijina. Za nju je bilo rečeno: “Blagoslovena među ženama Jailja, žena Evera Kenijina”.47 Pre Pedesetnice, dana kada se Sveti Duh izlio na apostole, Marija se sastajala sa ostalim učenicima očekujući sa njima obe - ćanog Svetog Duha. Čitamo da su se apostoli “istrajno i jed no - dušno molili Bogu zajedno sa ženama i Marijom, Isusovom maj - kom, i njegovom braćom”.48 Za katoličku misao u vezi Marije karakteristični su pokušaji da joj se da centralno mesto, kao što to pokazuje i gornja ilustracija iz Official Baltimore Catechism (Službeni baltimorski katehizam).

Kao što vrlo dobro znaju svi koji čitaju i proučavaju Bibliju, učenici tom prilikom nisu čekali Mariju, oni su očekivali svog vaskrslog i vaznesenog Gospoda Isusa Hrista da na njih izlije dar Svetoga Duha. Na crtežu takođe primećujemo Duha Svetoga (u liku goluba) kako leti iznad Marije. Međutim, po izveštaju Svetog pisma, jedina osoba na koju je ikada sleteo golub bio je Isus, a ne njegova majka. Ali, dobro je poznato da je paganska devičanska boginja Junona često bila prikazivana sa golubom na glavi, kao što je to bio slučaj i sa Astarotom, Kibelom i Izidom!

Sledeće pokušaje da se Marija glorifikuje nalazimo u rimokatoličkoj doktrini o trajnom devičanstvu. To je učenje da je Marija ostala devica celog svog života, ali kao što to Enciklopedija Britanika objašnjava, doktrina o trajnom devičanstvu device Ma rije nije postojala u prvih trista godina nakon Hristovog vaznesenja. Sve do koncila u Kalcedonu 451. godine, ta izmišljotina nije bila zvanično priznata od strane Rima.

Prema Svetom pismu Isusovo rođenje je bilo rezultat natprirodnog začeća bez učešća zemaljskog oca.52 Nakon Isusovog rođenja Marija je rodila još dece koja su bila prirodno potomstvo iz njenog braka sa Josifom. Isus je bio Marijin sin prvenac,53 što ne znači da je bio i njeno jedino dete, već se nameće zak - ljučak da je kasnije imala i drugorođeno dete, a verovatno i treće itd. Sveto pismo spominje četiri Isusova brata:

Jakova, Josiju, Simona i Judu.54 Kada su se stanovnici Nazareta čudili otkuda Isusu tolika “premudrost i moć”, oni spominju i njegove sestre govoreći: “Nisu li i njegove sestre sve kod nas?”. Reč sestre je u množini, pa tako znamo da je Isus imao najmanje dve, a možda i više sestara, pošto ovaj tekst govori o svim njegovim sestrama. Uobičajeno je da, ako govorimo o dve osobe upotrebljavamo reč obe, a ne sve. Može se zaključiti da Sveto pismo govori o najmanje tri sestre. Dakle, ako je Isus imao četiri brata i tri sestre, polubraću i polusestre, tada je moguće da je Marija rodila os - moro dece.

Pismo kaže da je Josif “...ne pozna dok ne rodi sina, kome na denu ime Isus”.55 Josif je “nije poznao” do Isusovog rođenja, no na kon što je Isus bio rođen, Marija i Josif su počeli da žive kao muž i žena, pa im se rodilo još dece. Tvrdnja da je Josif sačuvao Mari ju tako da je ostala devica celog života, u potpunoj je sup - rotnosti sa Biblijom. Kroz vreme otpadanja od istinite vere, a da bi se Marija što više poistovetila sa paganskom boginjom Majkom, izmišljeno je da se Marijino telo nije raspalo, već da je u telu uznesena u nebo i da je sada “kraljica neba”.

Sve do 20. veka doktrina o Marijinom vazne- 24 senju nije bila zvanično uspostavljena od strane Rimokatoličke crkve. Tek je 1951. godine papa Pije XII proglasio da se Marijino telo nije raspalo, već da je prenešeno u nebo.56 Reči svetog Bernarda ovako sumiraju taj stav Rimokatoličke crkve: “Treći dan nakon Ma rijine smrti, kada je sveto telo bilo uzneseno u nebeski raj... grob nije imao moć nad onom koja je bila bezgrešna...

Ali, nije bilo dovolj no da Marija bude samo prihvaćena u nebo. Ona nije mogla biti samo običan stanovnik neba... ona je posedovala dostojanstvo nedostižno čak i najvišim arhanđelima. Marija je bila krunisana od strane večnog Oca: postavljena je na presto s desne strane svome sinu... Sada, iz dana u dan, iz sata u sat, moli za nas, postiže milost za nas, čuva nas od opasnosti, štiti nas od iskušenja, izliva na nas blagoslove.” Sve takve ideje u vezi Marije povezane su sa verovanjem da je ona bila telesno vaznesena na nebo.

Naravno, Biblija ne govo - ri apsolutno ništa u vezi Marijinog vaznesenja. Upravo suprotno tome, Jovan piše: “Niko se ne pope na nebo, osim onog koji siđe s neba, Sin čovečiji...”57 Samo je Isus Hristos taj koji sedi Bogu s desne strane. On je taj koji izliva blagoslove na ljude, a ne njegova majka. U uskoj vezi sa molitvama Mariji je i predmet nazvan krunica, lančić sastavljen od petnaest sekcija sitnih kuglica od kojih je svaka sekcija označena jednom debljom kuglicom.

Krajevi lan - čića spojeni su medaljicom s utisnutim Marijinim likom, za koju je spojen kratak lančić na čijem se kraju nalazi raspelo. Kuglice na krunici služe za brojanje molitvi, molitvi koje se neprekidno po navljaju. Iako je taj predmet u širokoj upotrebi u Rimo ka to - ličkoj crkvi, poznato je da ne potiče iz hrišćanstva, već je i ranije bio poznat u mnogim zemljama. Katolička enciklopedija navodi: “U skoro svim zemljama susrećemo se sa nečim što predstavlja brojanice molitava ili krunice”.

Dalje nastavlja s nabrajanjem brojnih primera, uključujući tu i kipove iz drevne Ninive: dve kri late žene s krunicama u rukama, koje se mole pred svetim dr - vetom. Vekovima se među muslimanima za nabrajanje Alahovih 25 imena upotrebljava ogrilica sa 33, 66 ili 99 kuglica. Marko Polo je bio vrlo iznenađen kad je u 13. veku video kako malabarski kralj koristi brojanicu od dragog kamenja za brojanje svojih molitvi. Franjo Ksaverski i njegovi pratioci takođe su bili zapanjeni kada su videli da su krunice poznate i bliske japanskim budistima.

Oko 800 godina pre Hrista među Feničanima je niz kuglica, koji je predstavljao krunicu, korišćen u obožavanju Astarote ili Aštarte, boginje Majke.59 Krunica se može videti i na starom feničanskom kovanom novcu.

Bramani još od davnina koriste bro janice sa više desetina ili stotina kuglica. Poštovaoci indij - skog boga Višne daju svojoj deci brojanice sa 108 kuglica. Sličnu brojanicu koriste i milioni budista u Indiji i Tibetu. Šivini obožavatelji koriste brojanicu uz pomoć koje ponavljaju, ako je mo - guće, svih 1008 imena svog božanstva.60 Nizovi kuglica za nabrajanje molitava su bili poznati i u ma - lo azijskoj Grčkoj.

Po mišljenju autora Hislopa, takva je bila na - mena ogrlice koja se može videti na Dijaninom kipu. On takođe ističe da su posebne ogrlice koje su u starom Rimu nosile žene, takođe služile za nabrajanje i pamćenje molitava, a nazivale su se monile, što je značilo “podsetnik”.61 Najvažnija i najučestalija molitva krunice je “Zdravo Ma - rijo”, koja glasi: “Zdravo Marijo, milosti puna, Gospod s tobom, blagoslovena ti među ženama i blagosloven plod utrobe tvoje Isus. Sveta Marijo, majko Božja, moli za nas grešnike sada i na čas smrti naše, amen.” Katolička enciklopedija ističe da “postoji slabašan ili nikakav trag molitve Zdravo Marijo kao prihvaćene formule pobožnosti pre 1050. godine.”62 Kompletna krunica uključuje 53 molitve “Zdravo Marijo”, 6 molitvi “Oče naš”, 5 “Otaj - stava”, 5 medi tacija o otajstvima, 5 “Slava Ocu” i “Apostolsko ve - rovanje”. Može se zapaziti da se “Zdravo Marijo” ponavlja skoro devet puta češće nego “Oče naš”.

Može li molitva koju su sastavili ljudi, a upućena je Mariji, da bude devet puta važnija i de - lotvornija od molitve upu ćene Bogu, koju nas je naučio Isus? 26 Obožavatelji boginje Dijane stalno su ponavljali religijsku frazu, kao na primer u Efesu kada su “povikali svi u glas, i vikahu oko dva sata: velika je Dijana Efeska!”63 Isus je govorio da je takvo ponavljanje molitve paganski običaj. “Kad se molite”, rekao je on, “ne umnožavajte prazne reči kao pagani, koji misle da će zbog mnoštva svojih reči biti uslišeni.

Ne budite kao oni, jer zna Otac vaš šta vama treba i pre vaše molitve”.64 U tom odeljku Svetog pisma Isus jasno upućuje svoje sledbenike da ne mole jednu molitvu ponavljajući je u nedogled. Značajno je da zapazimo da im je upravo nakon toga upozorenja rekao: “Ovako se dakle molite: Oče naš, koji si na nebesima...”, pa je predao svojim učenicima primer molitve, koju mi nazivamo molitvom “Oče naš”.

Isus je ovu molitvu istakao kao suprotnost paganskim molitvama, pa ipak su rimokatolici kasnije bili naučeni da mole tu molitvu po nav ljajući je. Ali, ako je to molitva koja se ne treba uzas topce ponavljati, koliko to onda tek važi za molitvu Mariji, molitvu koju je izmislio čovek. Učenje molitvi napamet i njihovo ponavljanje u nedogled uz pomoć krunice, više liči na pro - veru pamćenja, nego na spontano obraćanje Bogu iz srca.

Kao dodatak molitvama upućenim Mariji, rimokatolici takođe poštuju i razne svece, kojima se i mole. Prema katoličkom shva tanju to su mučenici ili drugi značajniji ljudi iz crkve, koje su pape nakon njihove smrti proglasile svecima.

U mnogim umovima reč “svetac” označava osobu koja je postigla neki poseban stepen pobožnosti, Hristovog sledbenika kome nema premca. Međutim, prema Bibliji, svi istinski religiozni su sveci, čak i oni kojima, na žalost, nedostaje duhovna zrelost i saznanja. Tako su Pavlova pisma religioznim ljudima u Efesu, Filibi, Ko rin tu ili Rimu, bila upućena “svetima”.65 Sveti su, kao što se može videti, bili živi ljudi, a ne oni koji su umrli. Ako želimo da se “svetac” moli za nas, on mora biti živa osoba.

Ako pokušavamo da komuniciramo s ljudima koji su mrtvi, što je to nego jedan oblik spiritizma? Biblija osuđuje i izriče prokletstvo nad svim pokušajima komunikacije s mrtvima. 66 Ipak mnogi izgovaraju “Apostolsko verovanje” koje kaže: “Verujemo... u zajedništvo svetih”, sa pretpostavkom da to uključuje i ideju o molitvama mrtvima i za mrtve.

U vezi s tim, Katolička enciklopedija ističe: “Katoličko učenje u pogledu molitvi za mrtve, neodvojivo je povezano s doktrinom... zajedništva svetih, koja je deo Apostolskog verovanja.” Zato se posebno preporučuju molitve “svim svecima i mučenicima ili nekom određenom između njih”.67 Doslovni zaključak koncila u Trentu je da “sveti koji vladaju s Hristom prinose Bogu svoje molitve za 28 4. poglavlje ljude.

Dobro je i korisno prizivati ih, oslanjati se na njihove molitve, potporu i pomoć za postizanje blagodati od Boga.”68 Koje su zamerke takvim verovanjima? Pustićemo da sama Katolička enciklopedija odgovori na to pitanje: “Glavne zamerke protiv prizivanja svetaca i njihovog posredovanja su da su te doktrine protivne veri i pouzdanju koje trebamo imati samo u Boga... i da se one ne mogu dokazati iz Biblije.”69 S tom tvrdnjom možemo da se složimo.

Nigde u Svetom pismu ne piše da živi mogu biti blagoslovljeni ili imati neku korist kroz posredovanje mrtvih, ili zbog njihovih molitvi. Umesto toga, katoličke doktrine u vezi “svetaca” vrlo su slične starim paganskim shvatanjima u vezi “bogova”. Ako se ponovo vratimo Vavilonu, “majci” mnogobožačke religije, pronaćićemo da su se tamo ljudi molili mnoštvu bo žan - stava i služili im. Vavilonski sistem se razvijao sve dok nije imao oko 5000 bogova i boginja.

Na isti način kao što katolici veruju u vezi sa svojim “svecima”, i Vavilonci su verovali da su njihovi “bogovi” nekada bili živi heroji na Zemlji koji su sada na višem položaju. “Svaki mesec i svaki dan u mesecu bili su pod zašti - tom određenog božanstva.” Postojao je bog za svaki problem, bog za svako zanimanje, bog za ovo i bog za ono... Poput obožavanja velike Majke, ti koncepti u vezi “bogova” proširili su se iz Vavilona među sve narode.

Čak su i kineski bu - disti poštovali “razna božanstva, poput boginje mornara, boga rata, bogove dobrosusedstva ili različitih profesija.”72 Sirijci su verovali da je moć božanstava ograničena na određena područja. O tom verovanju možemo da čitamo u jednom tekstu zapisanom u Bibliji: “Njihovi su bogovi gorski bogovi, zato nas nadjačaše; nego da se bijemo s njima u polju, zasigurno ćemo ih nadjačati”.

Kada je Rim osvojio svet, te ideje su bile vrlo raširene, kao što ćemo videti iz sledećeg prikaza. Brigit je bila boginja kovača i poezije, a Junona Regina ženstvenosti i braka. Minerva je bila boginja mudrosti, zanata i muzičara, dok je Venera bila boginja 29 seksualne ljubavi i rađanja. Vesta je bila boginja pekara i svete vatre, a Ops bogastva i obilja. Ceres je bila boginja žita, pšenice i vegetacije (od njenog imena potiče engleska reč cereal - žitarice).

Bahus je bio bog vina i veselja, Merkur je bio bog go - vornika, a prema starim pričama i sam je bio govornik, što nam objašnjava zašto su ljudi u Listri mislili da je apostol Pavle bog Merkur.74 Božanstva Kastor i Poluks su bili zaštitnici Rima i putnika na moru. Kronos je bio čuvar zakletve, a Janus bog vrata i kapija. “Postojali su bogovi koji su nadzirali svaki trenutak ljudskog ži vota, bogovi kuće i vrata, hrane i pića, zdravlja i bolesti.

Samo je još korak nedostajao da se te ideje o bogovima i boginjama, povezane s različitim aspektima svakodnevnog ži - vota, toliko ukorenjene u paganskom Rimu, konačno fuzionišu sa Rimskom crkvom.

Budući da su se obraćenici iz neznaboštva nerado odvajali od svojih božanstava osim ako bi pronašli zadovoljavajuću zamenu u hrišćanstvu, svojim bogovima i boginjama su jednostavno izmenili imena i nazvali ih “svecima”.

Stara ideja o bogovima povezanim s određenim preokupacijama i danima, nastavila je svoje postojanje u rimokatoličkom verovanju u svece i njihove dane (“blagdane”). U Rimokatoličkoj crkvi postoje sveci za sledeće:

Atlete Sv. Sebastijan 20. januar

Pekari Sv. Elizabeta 19. novembar

Bankari Sv. Matej 21. septembar

Prosjaci Sv. Aleksije 17. juli

Knjižari Sv. Ivan od Boga 8. mart

Zidari Sv. Stjepan 26. decembar

Građevinari Sv. Vinko 5. april

Svećari Sv. Bernard 20. avgust

Komedijaši Sv. Vid 15. juni

Kuvari Sv. Marta 29. juli

Zubari Sv. Apolonija 9. februar

Lekari Sv. Luka 18. oktobar

Izdavači Sv. Ivan Bosko 31. januar

Ribari Sv. Andrija 30. novembar

Cvećari Sv. Doroteja 6. februar

Šeširdžije Sv. Jakov 11. maj

Domari Sv. Ana 26. juli

Lovci Sv. Hubert 3. novembar

Radnici Sv. Jakov Veliki 25. juli

Advokati Sv. Ivon 19. maj

Muzičari Sv. Cecilija 22. novembar

Beležnici Sv. Marko evanđ. 25. april

Babice Sv. Katarina 30. april

Soboslikari Sv. Luka 18. oktobar

Farmaceuti Sv. Gema 11. april

Malterdžije Sv. Bartolomej 24. avgust

Mornari Sv. Ivan Nepomuk 16. maj

Naučnici Sv. Albert 15. novembar

Pevači Sv. Grgur 12. april

Metalci Sv. Eligije 1. decembar

Studenti Sv. Toma Akvinski 7. april

Hirurzi Sv. Kuzma i Damjan 27. septembar

Krojači Sv. Bonifacije 5. juni

U rimokatolicizmu postoje i sveci za :

Katolici su podučavani da se mole za pomoć pojedinim sveci -
ma kada se nalaze u sledećim problemima:


Neplodne žene Sv. Antun Iskušenje Sv. Siracije

Stare cure Sv. Andrija Porod. probleme Sv. Eustahije


Pivopije Sv. Nikola Hvatanje lopova Sv. Gervazije

Siromahe Sv. Lovro Vatru Sv. Lovro

Decu Sv. Dominik Dobijanje dece Sv. Felicija

Trudnice Sv. Žerar Sticanje muža Sv. Josip

Doma. životinje Sv. Antun Sticanje žene Sv. Ana

Televiziju Sv. Klara Poplave Sv. Kolumban

Iseljenike Sv. Franjo Oluje i gromove Sv. Barbara

Artritis Sv. Jakov Kostobolja Sv. Andrija

Epilepsija, živci Sv. Vid Grčevi Sv. Moris

Pasji ugriz Sv. Hubert Glavobolja Sv. Denis

Groznica Sv. Juraj Gluvoća Sv. Kadok

Ugriz zmije Sv. Hilarije Srčani problemi Sv. Ivan

Bolesti stopala Sv. Viktor Bolesti grudi Sv. Agata

Slepilo Sv. Rafael Ludilo Sv. Dimpna

Kamen u žuči Sv. Liberije Očne bolesti Sv. Lucija

Rak Sv. Peregrina Kožne bolesti Sv. Rok

Bolesti grla Sv. Blaž (Vlaho) Neplodnost Sv. Žil

Sveti Hubert je rođen oko 656. godine, a na ovoj listi se pojavljuje kao zaštitnik lovaca i iscelitelj hidrofobije. Pre svog obraćanja skoro svo vreme je provodio u lovu.

Prema legendi, ujutro na Veliki petak, dok je progonio jelena, ovaj se naglo okrenuo i Hubert je ugledao raspelo između jelenovih ro - go va i čuo glas koji mu je rekao da se obrati Bogu... Postavlja se pitanje zašto se moliti svecima kada religiozni ljudi imaju direktan pristup Bogu u molitvi? Kato - like uveravaju da kroz molitve svecima mogu da dobiju po - moć koju im Bog inače ne bi pružio!

Rečeno im je da “mole, prvo svetu Mariju i svete apostole mučenike, sve Božje sve ce, da ih učine svojim pri ja teljima i zaštitnicima, i usrdno ih mole za pomoć u zlu, s nadom da će Bog dati zaštitniku ono što bi inače odbio molitelju.” Prema svemu što smo do sada razmatrali, izgleda oči gled no da se rimokatolički sistem sveta - ca-zaštitnika razvio iz ranijih verovanja u bogove posvećene dani ma, zanimanjima i raznim potrebama ljudskog života.

Mnoge stare legende koje su bile povezane s paganskim bo - govima, jednostavno su bile prenesene na svece. Katolička enci - klopedija čak otvoreno kaže da te “legende ponavljaju koncepcije koje se nalaze u predhrišćanskim religijskim pričama... Te legende nisu hrišćanske, već samo hristijanizovane... Bilo je lako 33 Sveti Hubert, zaštitnik lovaca, sa Svetom Elizabetom preneti koncepcije koje su ljudi antike imali o svojim herojima, na hrišćanske mučenike. Taj transfer je bio sproveden u brojnim slučajevima gde su onda hrišćanski sveci postali naslednici lokalnih božanstava, a hrišćansko bogosluženje potisulo staro lokalno bogosluženje.

To nam objašnjava veliki broj sličnosti između bogova i svetaca.”Kako su vremenom paganizam i hrišćanstvo bili mešani u jednu religiju, ponekad je nekome svecu davano ime slično ime - nu paganskog boga koga zamenjuje. Boginji Viktoriji Alpskoj ime je bilo promenjeno u sveta Viktorija; Čeronu u sveti Ce - ranije; Artemidi u sveta Artemidija; Dionizu u sveti Dionizije itd.

Boginja Brigit (smatrana je kćerkom boga sunca, i prikazivana s detetom na rukama) bila je lako preimenovana u svetu Brigitu. U pagansko doba njen glavni hram na Kildaru je bio nastanjen devicama vestalkama koje su čuvale svetu vatru. Kasnije je taj hram postao samostan, a njene vestalke – opatice. One su nastavile da odr ža vaju ritualnu vatru, koja je nazvana “vatrom svete Brigite”.78 Najočuvaniji antički hram u današnjem Rimu je Panteon, koji je u davnim vremenima bio posvećen (prema natpisu nad portalom) “Jovu i svim bogovima”.

Taj isti hram je papa Bonifacije IV ponovo posvetio “Devici Mariji i svim svetima”. Takva praksa nije bila neuobičajena. Na mestima gde su se prvobitno nalazile paganske bogomolje i hramovi, često su bile pronalažene crkve ili ruševine crkvi... (Tako je, npr. Crkva sv. Donata u Zadru sagrađena na temeljima Posejdonovog hrama - prim. prev.). Takođe je do izvesne mere istina da je ponekad svetac, čija je pomoć bila prizivana u hrišćanskoj bogomolji, imao neke spoljne sličnosti s božanstvom koje se pre sla vilo na tom mestu.

Tako je u Atini hram iscelitelja Asklepija... “kad je postao crkva, posvećen dvojici svetaca koje su atinski hrišćani prizivali kao čudotvorne iscelitelje, Kuzmi i Damjanu.”79 Pećina u Vitlejemu koju pokazuju kao mesto na kom se rodio Isus, prema Jeronimu je zapravo bila kamena bogomolja u kojoj je obožavan vavilonski bog Tamuz.

Širom rimske imperije paganizam je umro u jednom obliku, da bi ponovo oživeo u Rimokatoličkoj crkvi.
Zato ne samo da je nastavila da postoji odanost starim božanstvima (u novom obliku), već se nastavilo i korišćenje njihovih kipova. U nekim slučajevima istim kipovima koji su bili poštovani kao paganski bogovi, data su imena hrišćanskih svetaca.

Kroz vekove je prav - ljeno sve više kipova, tako da danas u Evropi postoje crkve koje poseduju čak po dve, tri pa i četiri hiljade kipova.80 U ogromnim impresivnim katedralama, malim kapelicama, kapelicama uz ulice, pa i na vetrobranima automobila, može se videti obilje katoličkih kipova.

Korišćenje takvih kipova u Rimo - katoličkoj crkvi daje nam još jedan ključ za rešenje misterije moder nog Vavilona. Kao što Herodot navodi, Vavilon je bio izvor iz kog su potkli svi sistemi idolatrije i raširili se među narode. Povezivati reč “idol” s kipovima Marije i svetaca može nekome da zvuči vrlo neugodno, ali zar ne postoje indicije za tako nešto? U katoličkim spisima je priznato da su nebrojeno puta među različitim narodima kipovi svetaca obožavani na praznoverne načine. Ipak, takve zloupotrebe se obično smeštaju u prošlost.

Objašnjava se da u ovo prosvetljeno doba ne postoji obrazovana osoba koja bi stvarno obožavala sam predmet, već ono što taj predmet predstavlja. U osnovi, to je i istina, ali nije li takođe istina da paganska plemena koja koriste idole (bez sumnje idole za obožavanje bogova - demona), u većini slučajeva i ne veruju da je sam idol bog, već da samo predstavlja boga (tj. demona) koga obožavaju? Neki tekstovi u Katoličkoj enciklopediji pokušavaju da objasne da je korišćenje kipova ispravno, jer oni samo predstavljaju Hrista ili svece. “Počast koja im se odaje prenosi se na osobe koje oni predstavljaju, tako kroz kipove koje ljubimo i pred kojima klečimo i otkrivamo glave, mi uzvisujemo Hrista i poštujemo svece čije su oni slike.”

Svejedno, nisu svi hrišćani uvereni da je ovo objašnjenje dovoljno ubedljivo da se mogu zanemariti biblijski stihovi poput ovih iz 2. Mojsijeve 20:4,5: “Ne gradi sebi lik rezani, niti kakvu 35 sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na Zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti.” U Starom zavetu, kada su Izraelci osvojili paganski grad ili zemlju, nije im bilo dopušteno da prihvate idole tih ljudi u svoju religiji.

Te idole je trebalo da unište, čak i ako su bili prekriveni sreb rom ili zlatom. “Rezane bogove njihove spali ognjem, nemoj da se polakomiš na srebro ili zlato što je na njima i da ga uzmeš, da ti ne bude zamka, jer je gadno pred Gospodom Bogom tvojim”. Rečeno im je da “unište sve njihove slike” - slike paganskih božanstava. Do koje mere je trebalo da ta uputstva budu sprovedena u No - vom zavetu, vekovima je bilo predmet debate. Katolička enci - klope dija nam daje istorijski okvir, pokazujući kako su se ljudi borili pa čak i umirali zbog tog pitanja, posebno u 8. veku.

Premda podržava upotrebu kipova i slika, ipak kaže: “Igleda da je kroz mno - ge vekove među nekim hrišća nima postojala nesklonost prema svetim slikama, sumnja da je njihova upotreba ido la trija ili bi mogla to da postane”, pa se navodi nekoliko katoličkih bis ku pa koji su delili to miš ljenje.84 Sva ka ko, borbe i ubijanja zbog ovog pi ta nja, bez obzira na kojoj bili strani, protivno je Hristovom učenju. Oko glava svojih bogova mnogobošci su crtali krug ili oreol, pa se ta praksa nastavila i u umetnosti Rim - ske crkve.

Na priloženoj ilus tra ciji vidimo svetog Avgustina s ok ruglim diskom oko glave, kako ga prikazuju u katoličkim knjigama. Svi katolički sveci se prikazuju na taj način, ali da bi se uverili da je taj običaj samo pozajmljen iz pa gan s t va, dovoljno nam je da pog ledamo crtež Bude koji takođe nosi taj okrugli simbol oko 36 Sveti Avgustin glave! Umetnici i kipari drevnog Vavilona stavljali su disk ili oreol oko svakog bića koje su hteli da prikažu kao boga ili boginju. Pagansku boginju sunca Kirku, Rimljani su prikazivali s krugom oko glave.

Od svoje primene u paganskom Rimu, taj isti simbolizam je prešao u papski Rim, gde je nastavio da postoji sve do današ - njeg dana, što se vidi na hiljadama slika Marije i svetaca. Na slikama koje prikazuju Hrista, on je naslikan sa “zlatnim zrakama” oko glave, što je potpuno identično načinu na koji su pagani vekovima pri - kazivali boga sunca.

Crkva u prva četiri veka nije koristila Hristove slike. Sveto pismo nam ne daje nikakav Isusov fizički opis na osnovu kojeg bi mogao da bude napravljen verodostojan portret. Očigledno je da su slike Hrista, a takođe i Marije i svetaca, proizašle iz mašte umetnika. Trebalo bi napraviti samo kratku studiju religij ske umetnosti i videlo bi se da se u raznim periodima istorije među različitim nacijama mogu pronaći Hris tove slike koje se veoma razlikuju jedna od druge. Očigledno je da ne mogu sve one da prikazuju njegov fizički izgled. S obzi rom da se On, po Bibliji, vazneo na nebo, mi ga više ne poznajemo “po telu”.86 Zato što je “pros - lavljen” (Jovan 7:39), On poseduje “proslavljeno telo”