Bogovi, mitologija i religija drevnog Egipta - Kosmogonije

Sve egipatske kosmogonije bavile su se u osnovi božanstvima prirode kao što su nebo, zemlja, vetar, sunce, mesec i zvezde. Drugi bogovi koji su pojavljivali u kosmogonijama možda prvobitno nisu bili povezani sa legendama stvaranja već su zbog etičkih ili poluetičkih razloga bili pridodati na sastave. Kako su sveštenstvo poistovetili sa sunčanom kraljevskom časti, kosmogonije su imale svrhu da sunce i druge kosmičke sile uključe u popularne kultne sastave koji su se osnivali na lokalnim božanstvima i bogovima plodnosti. Mnogi lokalni bogovi postali su sunce, a svaki je pridonosio svoje vlastite elemente sunčanoj mitologiji. U heliopoliskom sastavu bili su sjedinjeni svi oblici sto ih je sunce tako dobilo. Egipćani su zamišljali da je nebo boginja. Slikovito su je prikazali kao kravu koja stoji na zemlji i koju podupiru druga bozanstva, sa sunčevim camcem, koji plovi po njenom zvezdanom trbuhu koji je bio nebeski okean, ili kao vitku dugu ženu koja se nadvija nad zemljom i koju podrzava Šu, bog vetra ili vazduha, ili lanac visoke planine koja obrubljuje zemlju.

Ispod nje lezi kružni okean u cžčijem je središtu je Geb, bog zemlje, koji potrbuške leži sa rastinjem koje niče iz njegovih leđa. Jedan deo zemlje bio je crven, a na njemu su boravili pustinjski divljaci, a drugi deo je bio crn, a to su bile plodne zemlje nilske doline. Vode okeana ili Nila tekle su i u podzemni svet, prebivalište mrtvih, koji je bio ogledalo neba i po kojem je plovio sunčev noćni čamac. Sunce, najvažnije egipatsko bozanstvo, imalo je mnogo imena, a u tumačenju njegovih funkcija bila su izvanredno raznolika. Kao sunčani disk zvalo se Aten; kao sunce koje se diže ime mu je Khepri, veliki insekt skarabej što pred sobom valja sunčanu kuglu baš kao čto na zemlji skarabej pred sobom valja grudvu balege u koju je položio svoja jaja pa će iz nje izbiti zivot; kao sunce koje se popelo do svoga zenita zvalo se Ra, vrhovni bog heliopolisa; a kad je zalazilo poput stara čoveka, zvalo se Atum.

Ono se zvalo i Horus, a kad se taj lik spojio sa Raovim likom kao Ra-Harakte, videli su ga kao mlado sunce na obzorju, kao krilati sunčev disk. Govorilo se da se svakog jutra rađa kao zlatno tele nebeske krave ili da ga svake noći proguta nebeska žena koja ga dnevno ponovo rađa. Katkada se mislilo da trajno ne plovi po okeanu neba ili podzemnog sveta, već da boravi na jednom otoku u nebeskom okeanu u čijim se vodama kupa svakog jutra ili da živi na obzoru ili na poljima blaženih.

Za njega se takođe govorilo da je jaje što ga svakog dana snese „Velika gakuša” – Geb, zemlja, u obliku vodene ptice – ili soko pegama išaranih krila koji leti kroz prostor, ili sokolovo desno oko – dok je levo oko mesec. I za mesec se govorilo da je brat sunca i sin Nut, neba. Katkada su ga poistovećivali sa Ozirisom a neki put sa bogom mudrosti Totom koga su prokazivali kao ibisa ili psoglavog babuna. Njegovi drugi likovi su bili Aah i Khonsu. Zvezde su bile deca boginje neba, krmače, koja ih je rađala ujutro a uveče prozdirala. Ili su pak bile duše mrtvih i služile kao dvorjani kralju sunca Rau. Zvezda Danica dvorila je sunce te mu je svako jutro nosila doručak i prala mu lice. Drevni Egipćani su zamišljali da je svemir u početku bio ispunjen prvobitnim okeanom zvanim Nun.

Iako su ga katkad upoređivali sa velikim prostranstvom nabujalih voda, na što su ih nesumljivo pobuđivale poplave Nila, Nun nije imao površine: on je 5 potpuno ispunjavao svemir pa se moglo smatrati da je sličan kosmičkom jajetu. Vode Nuna bile su nepokretne ili ustajale. Ne zna se jesu li Egipćani čvrsto verovali da Nun možda ili redovno rađa zivot; nastavi li se govoriti o analogiji sa nabujalim vodama Nila, svakako se može videti da su Egipćani bili očevici očigledno čudesne pojave da vode koje se povlače iza sebe ostavljaju bare koje ubrzo vrve živim životinjama. No nema jasnih podataka o tome sta su Egipćani mislili kako je počeo proces stvaranja: ako je bio svojstven Nunu, koji je bio bezobličan i vecan, zašto se stvaranje zaista dogodilo u određenom ćasu večnosti vremena.

Drugo shvatanje što su ga kosmogonije uopšteno prihvatale bilo je ono o praiskonskom brežuljku koji se izdignuo iz Nuna. Svestenici svih četiri velikih kultnih središta tvrdili su da njihov hram stoji na mestu toga praiskonskog brežuljka; verovatno su prvi to tvrdili heliopoliski sveštenici, ali su drugi hramovi zbog vlastitog ugleda morali tu istu povlasticu svojatati za sebe. Nema sumnje da su prve piramide bile simbolički prikazi praiskonskog humka, a ličile su mu i lestve na obalama Nila koje su služile za merenje visine povodnja koji oplođuje zemlju. Katkada se zamišljalo da će, kao što zemlja izranja iz nabujalih voda Nila koje će je konašno jednoga dana opet preplaviti, tako i zemlju, koja je izronila iz Nuna, opet progutati praiskonsko veliko vodeno prostranstvo.

Bilo koje pojedinosti da su Egipćani pripisivali događajima i toku stvaranja – a bili su skloni da ga smatraju za polagani razvoj a ne za časoviti čin stvaranja – mislili su da je ono što su zvali „Prvo doba” ili doba u kome su bogovi živeli na zemlji i tu imali svoja kraljevstva bilo zlatno doba u kome su zemljom vladala načela pravde. Kad bi faraon, naslednik tih bogova, mogao održati vlast pravde, Ma’at – a teologija je imala zadatak da ga podupire u toj dužnosti – onovremene prilike u Egiptu mogle bi biti nalik na one u zlatno doba te bi Egipćani mogli zauzeti svoje određeno mesto i svoju ulogu u podupiranju faraonove moći.

Iako se čini da su heliopoliski sveštenici bili najdoktrinarniji, nemamo jasnog prikaza njihovih verovanja. Najvažniji religijski dokument koji se održao iz Heliopolisa, Tekstovi piramida iz Pete dinastije, samo uzgredno upućuju na stvaranje, a pretpostavljaju osnovno poznavanje heliopoliske doktrine.

Čini se da je u njoj prvi događaj u procesu stvaranja bila izronjavanje Atuma, boga Heliopolisa, iz haotičnog vodenog prostranstva Nuna. Atum je stvorio sam sebe naporom volje ili je bio dete Nunovo. Ne našavsi uporište na koje bi stao, stvorio je na mestu na kome se pojavio brežuljak na čijem se vrhu kasnije nalazio heliopoliski hram. Prema drugim ranijim tumačenjima, Atum, čije ime otprilike znaci „dovršeni”, povezujući ga prema tome sa stvaranjem, sam je bio taj brežuljak. Atum bi tada ličio na humke koje stvaraju život, a koji ostaju nakon povlačenja voda Nila. Ali kako su Atuma u vreme Tekstova piramida poistovetili sa bogom sunca Ra, njegovo izronjavanje na praiskonski brežuljak tumačilo se i kao dolazak svetla da rastera haotičnu tamu Nuna. S toga gledišta Ra-Atuma simbolizovao je Bennu, ptica ili feniks, koji u zoru sleće na Benben, obelisk koji predstavlja sunčev zrak. S drugog gledišta Ra-Atuma je simbolički predstavljao insekt skarabej koji ispred sebe gura svoje jaje, pa je tako njegovim 6 pojavljivanjem započeo novi ciklus stvaranja.

Tada je njegovo ime bilo Khepri, „onaj koji se oživotvoruje”, a kasnije se ustalio kao simbol sunca koji se diže. Atum je bio „onaj koji je stvorio sam sebe”.Njegovo sledeće delo bilo je stvaranje drugih bogova. Kako je bio sam na svetu, morao je bez žene stvoriti potomstvo. Njegove mogućnosti su bile opštenje sa vlastitom senkom ili masturbacija. No sudeći prema svemu to nije sablažnjavalo Egipćane. Čini se prema tekstovima da su Atuma smatrali za dvopolnog boga pa su ga katkada zvali „Veliko on-ona”.Shvatajući stvaranje samo u pojmovima polnog rađanja Egipćani su mogli pomoću te epizode u mitu predstaviti Atuma kao vrlo snažnu stvaralačku silu koja nikome ništa ne duguje. Atum je rodio svoga sina Šua tako sto ga je ispljuvao, a svoju ćerku Tefnut tako što ju je izbljuvao.

Šuova funkcija kao vazduh prirodnoje proizilazila iz načina njegovog rođenja; čini se da je Tefnut malo značila u heliopoliskoj kosmogoniji osim sto je bila Šuova zena. No tumačenja sveštenika delovala su tako da je Šu već vrlo rano predstvljao životno načelo, a Tefnut svetski poredak – i zvala se Ma’at sto je opšte ime posebne boginje. Šu i Tefnut postali su na taj način prikladna božanstva za nastavljanje stvaralačkog ciklusa i uspostavljanja prirodnog poretka. Ne zna se sigurno gde su se zbili ti rani događaji. Prema nekim tekstovima Su i Tefnut su bili stvoreni na praiskonskom brežuljku. Prema drugima Atum je ostao u vodama Nuna te je tamo stvorio sina Šua i kćer Tefnut koje je odgajio Nun i na njih je pazio Atumovim okom. Čini se da je Atum imao samo jedno oko, a ono je bilo fizički odvojeno od njega i nezavisno u svojim željama. Dva se važna mita odnose na to oko, uadjat. Prema prvom Šu i Tefnut, koji su još bili pod zaštitom Atuma, razdvojili su se od njega u tamnim prostranstvima Nunovih voda. Atum je poslao svoje oko da ih potraži, i konačno se Su i Tefnut vratiše sa okom.

Dok je oko tražilo Sua i Tefnut, Atum ga je zamenio drugim i mnogo bistrijim. Prvo se oko razljutilo na Atuma kad je pri povratku ustanovilo da ga je zamenio. Zato je Atum uzeo prvo oko i stavio ga na svoje čelo odakle je moglo vladati celim svetom koji je stvarao. Oko su često opisivali kao razornu boginju – sto je jedan vid sunca koje pali u Egiptu – te je bilo povezano sa boginjom kobrom Buto ili Edjo, zmijom koja se propinje, a koju su zapravo prikazivali u obliku ureusa na čelima faraona, kao simboličnog predstavnika njihove moći. Kad se Atum ponovo sjedinio sa Šuom i Tefnut, plakao je od radosti, a iz njegovih suza nikli su ljudi. Kad su mu se deca vratila, Atum je bio spreman da napusti Nunove vode i da stvara svet. Šu i Tefnut postali su roditelji Geba, zemlje, i njegove sestre i zene Nut, neba.

Za njihovo rođenje snosila su odgovornost sva božanstva važnih vidova prirode. Geb i Nut bili su međutim roditelji četvoro dece koja nisu imala takve kosmičke veze. To su bli Izida i Oziris, Neftida i Set. Horus, pralik faraona, bio je sin Izide i Ozirisa, ali su ga katkada zvali Nutinim sinom. Mozda su ta božanstva u heliopolisku kosmogoniju uključili svestenici koji su želeli da ih podrede svojim vlastitim prvobitnim bogovima. Bilo kako bilo, ta su takozvana heliopoliska eneada („devetoro bogova”) bila tradicijom utvrđena u egipatskoj religiji, a ista porodicna svojstva opisivale su i književnosti drugih kultnih središta. Možda su heliopoliski sveštenici uključili i druge kultove, ali se ti nisu 7 potpuno asimilirali jer u njihovim tekstovima ima i drugih protivrečja.

Kao primer se moze navesti zbrka sa poreklom Atuma: opšte se smatralo da je sam sebe stvorio,ali su ga katkada nazivali Nunovim detetom, a za to moze snositi odgovornost nastojanja teologa da podrede Atuma jednoj drugoj legendi koja je čin stvaranja pripisivala Nunu ( koji je možda tom prilikom poistivećen sa Nilom). Slično tome neki su tekstovi govorili da je Horus Gebov i Nutin sin i da su on i njegovo četvoro braće i sestara odgovorni za rađanje „mnoštva na zemlji”, dok se Nut u drugim tekstovima naziva „majkom bogova” pa i „ona koja svakog dana rađa Ra”. Atuma su čak opisivali kako postavlja Geba za vladara nad eneadom u koju je i on bio uključen. Dakako da su heliopoliski sveštenici smatrali da su oni sami na zemlji predstavnici svoga glavnog boga Atuma.

Međutim, u Tekstovima piramida u jednom odlomku se izjavljuje da je Atum stvorio faraona Pepija pre nego što je stvorio zemlju, nebo, ljude, bogove i smrt, a u drugom odlomku čini se da se zove Nunovim sinom „rođenim u Nunu pre stvaranja neba, zemlje te nereda i strahovanja što ih je prouzrokovalo Horusovo oko”. To preuveličavanje koje naravno ne može odražavati pravu heliopolisku doktrinu već može biti samo pesnička slika ili neka vrsta magičnog čaranja koja ima namenu da kraljevoj duši osigura nesmetani prelaz u dugi svet utvrđivanjem njegova bozanskog porekla. Takva je naime bila svrha teksova koji su se do danas sačuvali, pa ih ne treba uzeti kao razložno objasnjenje neke određene doktrine.

Na početku istorijskog razdoblja, oko 3000. pre. n. e , faraon Menes ujedinio je Gornji i Donji Egipat. Za ujedinjenu zemlju izgradio je novi glavni grad blizu vrha nilske delte. Grad, Memfis, bio je poznat kao „Beli zidovi”.

Stariji gradovi, kao npr. Heliopolis, nisu bili vrlo daleko, a nesumnjivo se činilo da je ranim vladarima bilo naročito vazno da utvrde superiornost novoga grada ne samo kao sedišta centarlizovane uprave, te da je on prema tome od prvorazredne političke važnosti, nego i kao religijkog središta vaznijeg od svih drugih gradova. Politička pozadina ide u susret tumačenju osobitog oblika koja je uzela memfiska kosmogonija. Ptah, veliki bog Memfisa i bog koji vlada sudbinom, bio je proglašen za stvoritelja sveta. Cela heliopoliska kosmogonija nije time bila potpuno odbačena, ali se zahtevalo da božanstva heliopoliske eneade budu odraz vrhovnog boga Ptaha. Kamen Šabaka, kasna kopija prvobitnog teksta, koji je izvor našeg poznavanja memfiske teologije, vrlo je jasan s obzirom na tu tačku. Ton Kamena Šabaka je polemičan: čini se da se obazire na svaku tačku heliopoliskih verovanja zato da ih gotovo potpuno preokrene.

To učvršćuje naše uverenje da su memfiski sveštenici nastojali da radi slave svoga vlastitoga grada poriču opšte prihvaćeno gledište o stvaranju. Kamen Šabaka tvrdio je da je Ptah onaj koji sedi na Velikom prestolu: stoga je bio poistovećen sa Velikim bogom koga su poput Velike majke u Egiptu rano poštovali, možda kao božanstvo plodnosti. Zatim se tvrdilo da je Ptah Nun, 8 otac, koji je stvorio Atuma pa i Naunet (ženski lik Nuna), majku, koja je rodila Atuma. Tekt govori dalje da je Ptah srce i jezik eneade (tj. heliopoliske). Egipćani su uopšteno smatrali da su jezik i srce sedište duše ili uma i vlasti ili moći,zato su držali da su to simboli Atuma, stvoritelja. U memfiskom sastavu Atum je na taj način bio samo izvršitelj Ptahove volje koji je saznavao njegove naredbe te ih sprovodio. Atum je ispljuvao Šua i izbljuvao Tefnut, no čini se da su i ovo dvoje poistovećivali sa srcem i jezikom , pa su stoga bili samo vidovi Ptahove stvaralačke volje. Već se videlo da su Tefnut katkada poistovećivali sa boginjom Ma’at , duhom svetskog poretka. Tako su Ptaha takođe smatrali osnivačem moralnog poretka i kraljeve vlasti. Horus, jedan vid Ptaha – personifikovan u ritualu kao vladajući faraon – bio je, kako izveštava Kamen Šabaka, vladar zemlje i odgovoran što ju je ujedinio i dao joj veliko ime Tatenen.

Zatim je Tatenen bilo ime koje su u Memfisu dali Ptahu („Ptah praiskonskog humka”), a taj bi obrt značio da je Ptah ne samo stvorio zemlju već da on i jeste zemlja (upravo kao što prikazi govore da je Ptah zaista praiskonski humak, a ne samo da je na njemu bio stvoren). Time se uzgredno nameravalo pobiti tvrdnja heliopoliskih sveštenika da njihov hram stoji na praiskonskom humku. Čini se da su memfiski teolozi bili svesni da su te personifikacije Ptaha samo simboli kvazi-filozofskih mišljenja da je Ptah stvaralačko načelo koje deluje mislju i voljom ili vlašću. U jednoj varijanti memfiskog sastava Atuma su još više ponizili: kaa izvršitelja Ptahove volje zamenio ga je Horus, koji je bio srce, i Tot, koji je bio jezik. Čini se da je to pokušaj da se uključe čak i ranija verovanja nego što je heliopolisko jer je Horus bio nekadašnji bog sunca a Tot bog meseca i bog mudrosti.Memfiski Ptah nije bio samo opšti i jedini stvoritelj fizičkog sveta, koji preuzima funkciju svih drugih bogova, on je takođe stvorio etički poredak stvorivši ka ili dušu svakoga bića.

U tom pogledu čini se da je memfiska kosmogonija dalekosežnija nego heliopoliska, no možda je naše poznavanje te druge nepotpuno. O Ptahovoj stvaralačkoj delatnosti ne znamo ništa više osim što Kamen Šabaka navodi da je Ptah stvorio sve, uključujući i bogove, i da od njega potiču i sve dobre stvari – hrana i piće, žrtve bogovima i svako božansko izražavanje (jednakovredno božanskim činima stvaranja). Priznavalo se da je njegova moć veća od moći svih drugih bogova. On je bogove (koji su dakako bili vidovi njegova vlastitog božanstva) postavio na mesta u kojima su se obavljali njihovi kultovi; on je odredio koje im se zrtve moraju prinositi; on je osnovao njihova svetilišta te je na kraju svega stvorio materiju svojega vlastitog bića (tj. zemlju), oblike i slike u kojima ga poštuju. Bogovi su potom ušli u te oblike te su bili zadovoljni što vladaju zajedno sa svojim tvorcem Ptahom, Gospodarem dve zemlje.

Ptah je takođe utemeljio gradove i osnovao nome (egipatske pokrajine) stvorivši tako politički poredak. Ptaha su katkada zvali božanski tvorac budući da je bio vrhovni stvaratelj, a Grci su ga poistovećivali sa svojim bogom Hefestom. No čini se da je njegova uloga uglavnom bila funkcija Gospodara istine: posvuda ga je pratio Tot, bog mudrosti, a njegova su dela bila dela pravde. „Budući da sve čini savršeno, ne varljivo već stvaralački, zajedno sa Istinom, zove se Ptah”. 9 Memfiski sveštenici takođe su nastojali da svoj grad povežu sa Ozirisovim kultom, koji je stekao prevlast, zahtevajući da Memfis bude mesto gde se Oziris utopio i gde je pokopan. Budući da se pretpostavljalo da je Oziris, poput Ptaha, naučio ljude umeću civilizacije, možda su memfiski sveštenici nastojali da Ozirisa asimiliraju u svoj vlastiti sastav.

U Hermopolisu, gradu u Srednjem Egiptu, imali su sasvim drugačiju teoriju stvaranja koja se, kako se tvrdilo, razvila pre svih drugih kosmogonija. Heliopolisku eneadu u Hermopolisu su zamenili oktadom, naime grupom od osam bogova. To su bili Nun i njegova žena Naunet, Huh i njegova žena Hauhet, Kuk i njegova žena Kauket te Amon i njegova žena Amaunet. Tih osam bogova zajedno je stvorilo svet. Oni su zatim njime vladali u doba koje se smatralo zlatnim.

Posto su vladali neko vreme i dovršili svoje delo stvaranja, osmoro je umrlo i pošlo u podzemni svet da u njemu žive. Njihova je moć međutim trajala i nakon njihove smrti jer su i dalje naređivali da Nil buja i da sunce svakoga dana izlazi. Dvojica iz oktade,Nun i Amon, pojavljivala su se i u drugim kosmogonijama. Ime svake boginje jednostavno je bilo ženski oblik imena boga kome je bila žena, pa zato možemo smatrati da je tih božanstava bilo samo četiri. Čini se da ta imena etimološki imaju sledeća značenja: Nun, voda; Huh, beskrajnost; Kuk, mrak; a Amon, ono što je nevidljivo ili vazduh. Na taj su način četiri božanstva personifikovala elemente u legendama stvaranja koji su se odnosili na Nuna i za koje se znalo u drugim kultnim središtima. Nun se tu opisivao kao beskonačno vodeno prostranstvo, haotično i mračno.

Ako su Amona u hermopilskoj smatrali za vazduh ili vetar, on je dakle predstavljao silu koja je pokrenula vode iz njihove ustajalosti. Prema tome, moć stvaranja bila je svojstvena Nunu, ali je Amon bila bitna sila koja ju je pokrenula. Kao i u drugim kultnim središtima, tvrdilo se da je grad mesto praiskonskog brežuljka. U jednom parku uz hram je sveto jezero zvano „Jezerom dvaju noževa” iz koga je izronio „Otok plamenova”. Za taj se otok govorilo da je praiskonski brežuljak, a bio je važno mesto hodočašća i mnogih obreda. Kako se pripovedalo u Hermopolisu, četiri verzije mita stvaranja odnosile su se na to jezero i na taj otok. U prvoj se govorilo da svet vuče poreklo iz kosmičkog jajeta ( to je shvatanje slično onome o Nunu koji u sebi sve sadržava); to je jaje snela božanska guska koja je prva probila tišinu sveta i bila je poznata kao „Velika gakusa”.U jaju snesenom na praiskonskom humku bila je ptica svetla, Ra, koji ce biti stvoritelj sveta. Drugi su izvori govorili da je u jaju bio vazduh – ta je tradicija više u skladu sa legendom o oktadi.

U Hermopolisu su hodočasnicima pokazivali ostatke jajeta. Druga verzija bila je slična prvoj, osim sto je u tom slucaju jaje snesao ibis – ptica koja predstavlja Tota, boga meseca i mudrosti. Totov kult je u Hermopolisu ustanovljen sigurno kasnije nego kult oktade pa se zato pretpostavljalo da je taj mit bio pokušaj hermopoliskih sveštenika da legendu o Totu prilepe na stariju legendu o oktadi. Govorilo se da je Tot sam sebe stvorio, a da su bogovi oktade njegove duše. 10 Treća verzija hermopoliske doktrine vraća se prethodnom slikovitom prikazu stvaranja iz voda, a bila je izvanredno poetična. Prema toj verziji, jedan lotosov cvet izronio je iz voda „Jezera dvaju noževa”. Kad su se njegove latice otvorile, videla se cvetna čašica koja rađa božansko dete, koje je bilo Ra. Četvrta verzija te legende bila je da se lotos otvorio da pokaže insekta skarabeja (simbol sunca); skarabej se tada sam pretvorio u dečaka koji place, a njegove suze su konačno postale ljudi. To je bio drugi način da se kaže da su ljudi Raova deca. U Hermopolisu su lotos zaista ponekad naročito poistovećivali sa Raovim okom. Lotos je cvet koji se svakog dana otvara i zatvara pa se zato mogao povezati sa kultom boga sunca kojega je rodio unutar svojih latica. Govorilo se da Ra otvarajući svoje oko odvaja dan od noći.

Dok se sunce pomaljalo iz Raovih očiju, nizi bogovi izlazili su iz njegovih usta. Govorilo se da oktada odgovorna za bujanje Nila i dnevno izlaženje sunca; takođe se govorilo da je ona stvorila lotos koji je rodio boga sunca, a taj je lotos izronio iz voda – koje su u Egiptu uvek izvor plodnosti, a u tom slučaju nedvosmisleno u vezi sa vodama Nuna. Zato se može videti da se ti mitovi lako slažu jedan sa drugim i da su pre pesničke varijante nego protivrečne. Međutim, čak ni hermopilska legenda nije bila bez nepodudaranja. Tako tekst navodi da je „iz lotosa koji su stvorili osmoro, proizišao Ra koji je stvorio sve stvari, božanske i ljudske”.

Glavni bog Tebe, grada u Gornjem Egiptu koji je bio središte centralizovane vlade u Novoj drzavi (1570 – 1085 p.n.e.), zvao se Amon, a u sebi je ujedinio domaćeg boga Monta.Bogovi drugih glavnih kultnih središta već su širom Egipta bili priznati kao veliki bogovi te su bili vrlo popularni u narodu koji je u to vreme stekao povlastice nekada ekskluzivne religije.

Zato je za tebanske sveštenike bilo bitno da oni, ako žele da njihovo božanstvo bude pomereno na polozaj glavnog boga, moraju prihvatiti glavne crte važnih prethodnih kosmogonija. Amon, koji se pojavljivao i u hermopilskim mitovima, bio je povezan sa vazduhom kao nevidljivom,snažnom silom, zato su ga lako poistovetili sa moći vrhovnog i nevidljivog stvoritelja. Tebanska doktrina otelotvorila je u Amonu vidove svih srugih bogova tvoraca. ona je tvrdila da je Teba prvi grad, a po uzoru na nju kasnije su bili izgrađeni svi drugi gradovi. Teba je bila sedište prve vode, Nuna, i prve zemlje, praiskonskog humka. Grad je bio osnovan na brežuljku i tako je počeo svet. Zatim su bili stvoreni ljudi da bi po uzoru Tebe osnovali druge gradove.

Teba je bila Raovo oko, a ono je nadgledalo sve druge gradove (upravo kao što je Atumovo oko nadziralo Sua i Tefnut u vodama Nuna). Poput Atuma, Amon je stvorio sam sebe: nije bilo drugoga boga koji bi ga stvorio, pa nije imao ni oca ni majke. On je bio nevidljiv, rođen u tajnosti. Svi su drugi bogovi nastali tek pošto je on izvrsio stvaralački cin. Upravo kako se za Ptaha govorilo da otelotvoruje druge bogove kao oblike svoje vlastite božanske naravi, tako da je tebanski Amon obuhvatao sve kosmogonije kao oblike ili faze 11 svoje stvaralačke delatnosti. Tako se govorilo da je jedan od njegovih prvih oblika hermopilska oktada; njegov sledeći oblik bio je Tatenen, praiskonski humak Memfisa, u kojem je obliku stvorio prve bogove.

Amon je tada napustio zemlju da bi boravio u nebu kao Ra (što je hermopilsko verovanje). On je takođe uzeo oblik božanskog deteta koje se objavljuje kad se otvaraju lotosove latice usred Nuna. Poput Raa ili Horusa, njegove su oči osvetlile zemlju. Poput Tota, on je bio mesec. Stvorio je ljude i bogove organizovajući eneadu i postavivši članove oktade za njene božanske očeve i sveštenike sa Šuom na čelu i sa Tefnut, pratiljom toga boga. Kao u hermopoliskom verovanju Amon je bio životna snaga koja je probudila Nuna iz njegove obamrlosti i započela stvaralački ciklus. Sveštenici Tebe takođe su zahtevali da njihov grad bude mesto Ozirisova rođenja nedvosmisleno zbog toga sto je Oziris u to vreme stekao veliku popularnost te je bio povezan sa blagostanjem kraljevskog doma i plodnošću zemlje.

Poput ,mnogih starih naroda cini se da su drevni Egipćani rano poštovali opštu majku boginju. Ona je imala mnoge oblike, a njena tradicija se može pratiti u stalnom broju boginja koje su se držale sve do panteona istorijskih vremena.

Pojava boginje majke često objašnjava naročiti oblik što ga uzimaju mitovi u koje su te boginje uključene. Moguće je da se pretpostavljalo da je to božanstvo bilo stvoritelj celoga sveta. Tako se za Nut ili Hator govorilo da su bile Raove majke; Geb je bio njen bik, a Ra njen sin; ljudi su se ponekad zvali „Raova stoka”. Katkada je Hatorin sin bio „Bik zbrke” Ihi koji je, budući da ima samo jednog roditelja, bio slican Šuu. Ihi je bio simbol novog početka. A Izida, iako prvobitno Ozirisova zena, postala je majka Horusa od koga je poticao svaki faraon – i od koga su zavisili životi svih njegovih podanika. Jedno takvo božanstvo bila je nesumljivo i Neit, boginja Saisa u Delti, iako je prvobitno bila ratnička boginja.

Smatralo se da je ona najstarija boginja, pa su je kao takvu bogovi pozvali da sudi za vreme Velike svađe između Seta i Horusa. Govorilo se da je Knum, bog koga je kasnije mozda u sebe pridodao Amon, ali koji je preživeo kao nezavisno božanstvo u Elefantini, blizu prvoga katarakta Nila, stvorio ljude od ilovače i slame i da ih je oblikovao na grnčarskom vitlu. Još rano u Staroj državi Tekstovi piramida opisivali su faraona kao Knumovog sina, a to se shvatanje ponovo pojavljuje u mnogo kasnijem tekstu iz sedmog dao šestog veka p.n.e. koji izjavljuje da je „covek ilovača i slama”. To bi moglo značiti da su ljudi zajedno sa celim životinjskim svetom proizašli iz na suncu osušenog nilskog mulja pa da su na taj način zaobišli delovanje bogova eneade.
Međutim valjalo bi napomenuti da je na jednom bareljefu iz hrama u Luksoru, koji je Amenhotep III iz osamnaeste dinastije posvetio Amon Rau, Knum mozda prikazan kako na svome grnčarskom vitlu oblikuje dete faraona i njegov ka, ali da je nakon toga prikazano opštenje boga Amona sa kraljicom Mutemuiom, pa je boginji Hator prepušteno da oživi grnčarev model dodirnuvši ga ankhom, simbolom života.

U vrlo kasnom, rimskom, razdoblju Knum je ponovo bio uzdignut na viši položaj. Na natpisima hrama, koji potiče iz prvog i drugog veka p.n.e. u Esni u 12 Gornjem Egiptu, poistovećen je sa Raom i opisan kao onaj koji oblikuje ljude i stoku i dobrodušnog boga (nedvosmisleno faraona) koji zapoveda zemljom i jamči da će seme biti plodonosno.