Bogovi, mitologija i religija drevnog Egipta - Bogovi

Nun

Nun (ili Nu) bio je haos ili praiskonsko vodeno prostranstvo u kome je bio sav svet, a čuvale su ga četiri dvopolne žabe i sedam zmijoglavih božanstava. Atum se rodio iz Nuna kojeg su stoga zvali „ocem bogova”, iako je njegov sin bio veći od njega. U Hermopolisu Nuna su zvali „beskrajnost, ništavilo, nigde i mrak”. Prikazivali su ga kao bradata muškarca ili ponekad sa žabljom glavom, kao kukca ili kao zmiju koja do pasa ustaje iz vode i diže ruke da bi poduprla sunčev čamac u kome je skarabej podigao sunčani kolut. Skarabeja podržavaju Izida i Neftis te posada čamca uključivši Šua i Geba; popratni tekstovi opisuju ih kao bogove koji izlaze iz Nuna. No u tekstovima se kaže da Nun nema površine jer po prvobitnoj shemi on ispunjava celi svemir; nebo se odelilo od površine zemlje samo posredovanjem Šua, vazduha. Smatralo se da Nun još uvek postoji jer je on voda koja se nađe kad se duboko kopa, na primer za bunar, a on je bio i burne nabujale vode Nila. Katkada se verovalo da će vode Nuna koje okružuju zemlju što na njima pluta jednoga dana ponovo obaviti svet i da će se Amon vratiti u svoj prvobitni oblik zmije, a tada će Oziris umesto Raa ploviti po vodama Nuna.

Međutim, uopsteno, Nun je bio koristan bog jer se brinuo za Šua i Tefnut pri njihovu rođenju, a pretpostavljalo se da on pazi na demonske sile haosa što ih predstavljaju zmije te da ih drži na uzdi.


Atum

Atum (ili Tem ili Tum) bio je davni bog Heliopolisa i preddinastičko božanstvo sunca. Heliopoliski teolozi tumačili su da njegovo ime znači „dovršeni” što upućuje na njihovo verovanje da je stvorio sam sebe iz Nunovih voda voljnim naporom ili snagom izrečene reči - izgovarajući svoje vlastito ime.

Zvali su ga i Neb-er-djer, „Gospodar granice” ili Sveopšti bog. On je bio osnivač Heliopoliske eneade te se zvao Bik eneade - što upućuje na njegov kult životinje, naime na kult bika Mnevisa. Ponekad se mislilo da je Atum nastao kao zmija u Nunu i da mu je suđeno da se vrati u taj oblik, no zbog njegova poistovećenja s Raom zmije su postale njegovi neprijatelji. Katkad su ga prikazivali s ikneumonovom glavom jer se nekada kad ga je napala zmija preobrazio u ikneumona da bi je požderao. Međutim, češće su ga prikazivali kao bradata čoveka, obično starijeg koji tetura prema zapadnom obzorju kao sunce koje zalazi. Kao tvorca bogova i ljudi, zato i kao tvorca božanskog poretka na zemlji i na nebu, zvali su ga Gospodar dveju zemalja i 14 kao takvog prikazivali su kako nosi pšent, dvostruku krunu Gornjeg i Donjeg Egipta i kako drži ankh, žezlo, znak života i simbol kraljevske časti. Prvobitno dvopolan i kao Iusau jedini roditelj prvog božanskog para, Šua i Tefnut, Atum je kasnije dobio dve žene - Iusas i Nebhet Hotep.

Ra

Ra (ili Re ili Phra) bio je bog koji otelotvoruje sunce u njegovoj snazi te njegovo ime jednostavno znači sunce. Rano su ga poistovetili s bogom stvoriteljem Atumom iz Heliopolisa, njegova glavnog kultnog središta. Iako se katkada smatralo da je Atum stvorio Raa, češće se govorilo da je Ra izronio iz Nuna naporom svoje vlastite volje. Mislilo se da se digao iz praiskonskih voda obuhvaćen laticama lotosova cveta koje se oko njega ponovo zatvaraju kad se svake noći u njega vraća, ili da se rodio u obliku feniksa, ptice Bennu, i sleteo na piramidalan vrh obeliska, na kamen Benben, koji je simbolizovao sunčanu zraku.

Najsvetiji predmet Raova hrama u Heliopolisu bio je taj kamen Benben čije su pozlaćene ploče hvatale i odražavale jutarnje sunce. Govorilo se da je mesto na kojem je hram baš sam praiskonski brežuljak, a da je Benbenova kuća u njegovom središtu. Ponekad se govorilo da Ra ima ženu, Rat ili Iusas ili Urt-Hikeu („Veliku u vračanju”) ili čak Hator, ali se češće, kao i za Atuma, govorilo da je sam stvorio prvi božanski par, Šua i Tefnut. Oni su pak stvorili Geba i Nut čija su deca bila Oziris i Izida, Set i Neftis. Inače se za samog Raa govorilo da je sin Geba i Nut u obliku krave. Ra se svakog jutra rađao kao tele, te je rastao i u podne postao bikom, kad je oplodio svoju majku kao Kamefis („Bik svoje majke”), a uveče je umro da se sledećeg jutra ponovo rodi kao svoj vlastiti sin. Zatim se verovalo da se izlegao iz jaja što ga je Ptah oblikovao od ilovače ili snesao Geb u obliku guske.

Ponekad se govorilo da je Hator Raovo dete kao što su Oziris, Set, Horus i Ma’at. Raa su zvali „ocem bogova” i njihovim poglavarom ili kraljem. Za njega se govorilo i da je otac ljudskog roda i svih drugih živih stvorova za koje se mislilo da su izrasli iz njegova znoja i njegovih suza. Suze je prolivalo Raovo oko čija je posebnost bila da je odvojeno od Raa i da ima svoju dušu. Jednoga se dana nije vratilo, te je Ra poslao Šua i Tefnut da ga natrag dovedu; oko se opiralo i u borbi prolivalo suze. Iz tih suza nastali su ljudi - što je možda igra reči jer „suze” i „ljudi” na egipatskom slično zvuče. Već smo ispričali verziju mita da je Atum poslao oko da bi potražilo Šua i Tefnut kad su se izgubili u mračnim vodama Nuna. Tom prilikom oko je bilo nagrađeno time što je smešteno na Atumovo čelo. No druga verzija govori da je oko svojevoljno otputovalo te je Ra poslao Tota, mesec, da ga dovede natrag; kad se oko, ili sunce, vratilo Rau, ono se razbesnilo jer je ustanovilo da ga je zamenilo drugo oko (možda i mesec).

Tot je međutim smirio prvotno oko, a Ra ga je umirio tako da ga je u obliku zmije ureusa smestio na svoje čelo „gde je moglo vladati celim svetom”. Oko ili ureus postalo je stvarni vladar sveta i kao takvo nosili su ga faraoni kao simbol svojega veličanstva i svojega porekla od boga sunca. U početku je Ra, međutim, sam vladao na zemlji svemirom koji je stvorio. Njegova je vladavina bila neka vrsta zlatnog doba poznatog Egipćanima kao „Prvo doba” kad su na zemlji zajedno živeli ljudi i bogovi. Kad je Ra bio mlad i krepak, čvrsto je vladao, a moć božanskog poretka, Ma’at, bila je neosporna. Raovi dnevni postupci bili su uvek isti. Nakon odevanja i doručka koji mu je donela zvezda Danica, što se kasnije obnavljalo u obredima u hramu, Ra bi krenuo iz Benbenove kuće u Heliopolisu i u Šuovoj pratnji dostojanstveno bi prošao kroz dvanaest pokrajina (tj. dnevnih sati) svojega kraljevstva.

Katkada bi njegov temeljiti nadzor dojadio njegovu narodu pa su se pobunili, kao protiv letnje žege, ali su bili nemoćni protiv moćnoga kralja. Jednom se prilikom zmija Apep urotila s Raovim neprijateljima da bi ga ubili pri izlasku sunca, ali su bili savladani u bitki koja je trajala celi dan. Jednom drugom zgodom Ra je uzeo oblik mačke ili lava da bi Apepi odrubio glavu. No kako je Ra stario, njegova je snaga popuštala: postao je starac, nečist, a slinio je iz drhtavih usta. Prigodice je poneko božanstvo nastojalo iskoristiti njegovu staračku duševnu malaksalost. Kako ćemo kasnije izvestiti, Izida je gotovo sasvim 15 uspela, a i Oziris je katkada bio s njime u sukobu. U legendi o velikoj svađi između Horusa i Seta (koja se može dobro povezati s predistorijskim suparništvima koja su završila ujedinjenjem pod faraonima koji su poštovali Horusa) videćemo da su svi drugi bogovi bili neskloni Rau kao sucu. Konačno su i ljudi postali svesni Raove slabosti te su kovali zaveru protiv njega govoreći: „Njegovo je veličanstvo ostarelo. Njegove su kosti srebro, njegovo meso je zlato, a njegova je kosa pravi lapis lazuli”.

Ali je Ra znao što se zbiva te je potajno sazvao bogove, svoje državne pomoćnike, da mu savetuju kako da uguši bunu. Bogovi jedan za drugim iznosili su svoje mišljenje, a Nun je govorio za sve njih rekavši da je njegov sin Ra još uvek moćan, moćniji od svoga oca i da još uvek uliva strah. On bi morao ostati na svojemu prestolu i svratiti svoje oko na buntovnike. Na to su se ljudi sklonili u gore, no Ra je izaslao svoje oko u obliku svoje kćeri Hator ili Sekmet, lavice. Hator je ubrzo savladala ljude te je htela da ih sve uništi. No Ra je bio pravedan, pa je želeći da u svojoj tvorevini sadrži božanski poredak obuzdao Hator. Međutim je Ra nakon svih tih nevolja osećao bol i umor te je želeo da se povuče iz sveta. Stoga se u obliku krave popeo na Nut, a ona ga je digla u nebo.

Drugi su se bogovi prilepili uz njegov trbuh i postali su zvezde. Tako su se razdvojili nebo i zemlja, bogovi i ljudi te je stvoren sadašnji svet. Bog sunca Ra odrekao se svoga položaja vladara sveta u korist boga meseca Tota koji je ljudima natrag doneo svetlo. Tako su Egipćani tumačili zašto sunce svakog dana uveče zalazi te ga zamenjuje mesec. Ra je zbog svoje dobrote pomoću Tota opskrbio ljude zaštitnim čarolijama da bi ih očuvao od zla na zemlji, a njegovo nebesko kraljevstvo postalo je zagrobni svet u kome su se mogli nadati večnom blaženstvu. Drugi su mitovi govorili da je Tot samo pisar i da je presto na zemlji prešao na Geba ili na Šua i Geba, a na nebu na Nut. Ti novi vladari vladali su pomoću eneade. Od onog vremena kad se Ra vratio na nebo, bio je za njega uspostavljen nepromenljiv red. Svet su ograničavale gore koje su podupirale nebo na čijem je podnožju bila Naunet, po hermopoliskoj doktrini Nunova žena. S tih gora pojavio se Ra. Sunce se stoga dnevno ponovo javljalo ili iz vodenog bezdana ili pak kao sin boginje neba. Ono se na istoku pomaljalo iza Manu, gore sunčanog izlaska, i prolazeći između dveju sikomora započinjalo je svoj put nebom u čamcu koji se zvao Manjet ili „Čamac miliona godina”. Raa je pratio niz bogova koji su bili posada čamca. U njoj su bili Geb i Tot i personifikacije različitih vidova sunčeve snage, naročito Hu - službeni izraz tj. vlast i tvorevina božanskom (ili kraljevskom) odlukom, Sia - um te Hike - čarolija. Ponekad je i Horus bio član posade i stajao uz kormilo čamca, dok je Tot stajao na pramcu i uništavao sve Raove neprijatelje.

Kad je Ra plovio nebom, nosio je dvostruku krunu Egipta u kojoj su bile spojene crvena kruna Donjeg Egipta i bela kruna Gornjeg Egipta. Kao i na kruni faraona, na čelu se videla zmija ureus koja je rigala vatru na sve neprijatelje. Glavni Raov neprijatelj bila je Apep ili Apofis, velika zmija koja je živela u Nunovim vodama ili u dubinama božanstvenog Nila i koja je svakoga dana nastojala da nebeskom čamcu zakrči put. To je bio ozbiljan izazov za Raa, a mislilo se da u toj legendi Apep predstavlja prvobitni, odbačeni oblik samoga boga sunca dok je ležao u Nunovim vodama pre no što je počeo stvarati svet. To bi tumačilo Apepinu moć i njenu neobičnu srdžbu zbog dnevnog putovanja sunca nebom; to bi takođe tumačilo zašto je u tim svakodnevnim borbama Ra na kraju uvek pobeđivao. U mitu o velikoj svađi Set je tvrdio da on stoji na pramcu sunčeva čamca i da pobeđuje sve Raove neprijatelje te ih baca u bezdan.

Egipćani su tumačili da je nevreme časovita pobeda zmije Apep. Isto tako kad je bila potpuna pomrčina, Egipćani su zamišljali da je Apep progutala sunčev čamac. Katkada se mislilo da se Ra ujutro rađa kao dete, da do podneva sazreva i da uveče postaje drhtav starac koji će noćas umreti. Ta se legenda podudara s mitom o njegovoj vladavini na zemlji. Prema tome je Ra, ukrcan za svoje noćno putovanje, dobio ime Auf-Ra ili Auf što znači „meso” ili „truplo”. Za svoga putovanja kroz dvanaestsatni mrak Ra je plovio u drugom čamcu, Mesektetu ili noćnom čamcu. Taj se čamac ponekad prikazivao kao zmija s glavom na obema krajevima. Danju je Raa pratila 16 posada bogova u kojoj su opet bili Hu, Sia i Hike. Noću je na pramcu čamca stajao bog Upuaut, otvarač putova. Prema drugom verovanju, duše preminulih faraona (a kasnije i drugih ljudi) služile su u obliku zvezda kao posada sunčevih čamaca. „One koje nikad ne mogu zaći” bile su zvezde koje danju ne zalaze, ali su nevidljive zbog sunčeve svetlosti; one su činile danju posadu.

„One koje se nikada ne mogu umoriti” bile su zvezde koje se vide samo kratko vreme noću; te su bile noćna posada, a zamišljalo se da jedna za drugom izmiču prema Zapadu (što je za Egipćane podzemni svet) gde dostižu noćni čamac na njegovu putu kroz nevidljivi deo sveta koji se zvao Duat. Za vreme dvanaest noćnih sati opasnosti s kojima se suočavao Ra bile su čak veće od onih s kojima se susretao danju. Opet se suočavao sa zmijom Apep, svojim večnim neprijateljem. No u podzemnom svetu svaka od dvanaest pokrajina, što ih je Ra morao posetiti za vreme mrklih sati, bila je puna čudovišnih zmija i demona koji su pretili postojanju mrtvih personifikovanih u preminulom bogu suncu Aufu. Kao za duše umrlih ljudi, govorilo se da su pređašnji oblici boga sunca, Atum, Ra i Khepri, bili pokopani u podzemnom svetu. Kad je Auf plovio duž reke podzemnog sveta, pred njega su izlazili različiti bogovi koji su živeli u pojedinim pokrajinama podzemnog sveta da bi teglili njegov čamac, jer nijedan vetar nije mogao prodreti u Duat. Oni su bili pod upravom boginje sati koja je pomoću lozinke koju je samo ona znala, otvarala vrata koja vode u sledeći sat.

No to nisu bili ljubazni duhovi. Bila su to nakazna stvorenja u obliku zmija s dve glave na svakom kraju, kao ona iz četvrte pokrajine, ili u obliku goleme zmije koja je na leđima nosila glave četiri bradonja. Ta se poslednja zmija, koja je boravila u šestoj pokrajini, zvala „žderač duhova”, a govorilo se da je za Aufa nevidljiva. Četiri čoveka na njenim leđima bili su Horusovi sinovi - Imset, Hapy, Duamutef i Kebehsenuf - a ta su božanstva nadzirala Kanopske posude u kojima su se nakon balzamovanja čuvala pluća, jetra, želudac i creva preminulog čoveka.

Govorilo se da ta zmija proždire Raove i Ozirisove neprijatelje. U kasnijem verovanju o Ozirisu taj stvor uzeo je drugi oblik, Ammita, i proždirao je duše onih koji nisu „na čestitu glasu”. Taj kratki opis nekih stanovnika dvanaest pokrajina daće pojam o tajanstvenom užasu i nevidljivim opasnostima što ih u sunčevim mitovima predstavlja carstvo podzemnog sveta; kako ćemo videti kad budemo razmatrali Ozirisov mit, podzemni će svet kasnije postati carstvo u kome se čovek može nadati večnom životu. No čak i kad su ta verovanja prevladavala, živi su morali vršiti čarolije i čarobnjačka bajanja da bi branili mrtve duše od demona koji prete i koji ih napadaju na njihovu putu. Aufova uloga u podzemnom svetu bila je delom ta da kratko osvetli duše preminulih kad prolazi kroz njihovo carstvo.

On bi išao od jedne do druge pećine i slušao burno odobravanje stanovnika podzemnog sveta koji su nestrpljivo čekali svetlost koju je nosio, a pošto je otišao, ponovo bi upadali u duševnu patnju mraka. Pošto bog sunca savlada sve opasnosti podzemnog sveta, pa i zmiju Apep, koju probode noževima i sapne u lance, stigne do dvanaeste provincije. Ponekad se mislilo da ta ima oblik zmije kroz koju je prolazilo telo Auf-Raa da bi se rodio iz njenih usta kao što se dnevno rađao iz Nuta. Tako se on ponovo dizao da sjaji na zemlji. Bogovi iz pratnje vukli su njegov čamac (lađu Manjet),a bog sunce, ujedinjen s Kheprijem, ponovo se dizao na nebo. Oblik Aufa bio je odbačen, a videlo se kako leži postrance.

Videlo se kako je Šu, bog vazduha, spreman da preuzme sunčani kolut u svoje ispružene ruke baš kao što je uveče boginja istoka predavala iz jednoga čamca u drugi sunčani kolut boginji zapada. Takva su bila najuopštenija prihvaćena shvatanja o dnevnom sunčevom ciklusu, ali je i dalje bilo drugih mišljenja, možda uglavnom u prostom narodu. Jedno je bilo da je Ra sin boginje neba Nut koju su prikazivali kao kravu. Zamišljalo se da je Ra tele koje njegova majka svakoga jutra ponovo rađa i guta. To bi objašnjavalo zašto je Ra- Atuma ponela na nebo boginja krava Nut kad je odlučio da se povuče iz sveta pošto je gotovo zatro ljudski rod. Katkada se takođe zamišljalo da je sunce Nunov sin; hermopoliska doktrina govorila je da se svakog jutra diže iz otvorenih latica lotosova cveta koji pluta na Nunovim vodama, a kad bi se lotosove latice uveče ponovno 17 sklopile, obuhvatile bi i Raa. Raa su katkada prikazivali kao jednostavan kolut koji se vozi u čamcu, ali se najčešće slikovito prikazivao kao čovek sa sokolovom glavom zbog toga što su ga poistovetili s Horusom, pređašnjim velikim bogom Egipta koji je bio ili sunce ili čije je desno oko bilo sunce.

Glavu je krunio sunčani kolut koji opasuje zmija ureus koja na Raove neprijatelje riga vatru, a bog, u toj pojavi poznat kao Ra- Harakhte, nosio je ankh i žezla uas. Slično su slikovito prikazivali i Aufa osim što je sunčani kolut bio smešten između ovnovih rogova - što je možda preuzeto od Knuma ili od svetoga Mendesova ovna koga su smatrali za Ozirisovu dušu. Raa su prikazivali i kao božansko dete u lotosovu cvetu, kao pticu Bennu koja u zoru sleće s kamena Benben i svojim glasom nagovešta poruku stvaranja, kao sokola, kao lava ili mačku u kojem je obliku raskomadao Apep, kao bika Kamefisa ili bika Mnevisa, ili jednostavno kao starca koji sedi ili hoda, čiju glavu kruni sunčani kolut oko kojega je omotana zmija ureus. U tom poslednjem obliku obično su ga smatrali za Atuma, sunce koje zalazi. Raa su gotovo sasvim poistovetili s faraonom kome je bio zaštitno božanstvo. Mislilo se da je faraon Horus, Raov sin, a da nakon smrti postaje Ra. Isprva je samo faraonu bilo dopušteno da poštuje Raa, no bog je postao manje grozan kad je i drugima bilo dopušteno da o njemu razmišljaju. Istovremeno je postao državni bog a ne samo faraonov bog. Faraon je sada postao Horus, Ozirisov sin, a ne Horus sunce.

Neki mitovi prikazuju Raa slabim pa čak i smešnim - bogom bogova pa ipak žrtvom okolnosti koji je posredovao samo kad je bilo bezuslovno potrebno. Ipak je sačuvao svoju moć kao glavni bog u jednom ili drugom od svojih mnogih prikaza ili povezivanja s drugim bogovima, čak i kad je Ozirisov kult bio na vrhuncu, zbog izrazitog poistovećivanja s kraljevskim domom kao branitelj moralnog i političkog poretka u ovom životu. Raa su poštovali u hramovima svih drugih bogova jer je vrhovni sveštenik svih tih svetilišta bio božanski faraon, a kultovi su i tu bili po uzoru na Raov kult u Heliopolisu. Glavni oblik kulta bio je ritualno čišćenje simbolično za Raovu čistoću kao stvoritelja, kao uzdržavatelja istinitosti na zemlji i kao suca umrlih. Prema heliopoliskim teolozima, Ra je za svoju ženu izabrao ženu jednoga Raova sveštenika preuzevši njegov oblik.

Opšteći s njime rodila je tri sina koji su postali prva tri faraona Pete dinastije. Nakon toga su sve faraone smatrali za prave Raove sinove. Stoga su faraoni mogli zahtevati ne samo da im je vlast kao izravnu baštinu predao Horus (tj. Horus sunce, a ne Horus Ozirisov sin) nego da su tako tesno povezani sa suncem da njihov redosled sudeluje u neminovnom ponovnom rađanju sunca nakon smrti. Kraljevske naredbe imale su prema tome božanski autoritet. Kakoje faraon bio jedini posrednik između Raa i egipatskog naroda, faraon je mogao očekivati da će narod vrlo savesno vršiti svoju dužnost da molitvama osigura da njegova duša srećno izbegne opasnosti podzemnog sveta. Jer upravo kao što je bilo bitno za plodnost i blagostanje egipatske zemlje i njenih stanovnika da sunce mora izlaziti svakoga jutra, tako je bilo bitno da duša preminulog faraona mora biti zaštićena i da njegov sin, novo Raovo otelotvorenje, mora biti isto tako poštovan.

Kad su preminulog faraona kasnije poistovetili s Ozirisom, govorilo se da je Ra na zemlju poslao Anubisa da sastavi raskomadanog Ozirisa da bi se tako omogućilo njegovo uskrsnuće. Zatim su Oziris i Ra zajedno vladali na nebu i u podzemnom svetu.

Khepri

Khepri ili Kepera bio jejedan Raov lik koji personifikuje mlado sunce u zoru koje srdačno dočekuje Aufa na kraju noćnog putovanja. On je bio sunce koje se rađa, a čije ime znači i „onaj koji stupa u život” i „skarabej”. Često se moglo videti kako insekt skarabej pred sobom gura grudvu hrane koju zakopava da bi je mogao nesmetano jesti. Egipćani su mislili da je u toj grudvi jaje koje skarabejeva ženka leže u grudu svoga vlastitog izmeta. Oni su stoga smatrali skarabeja simbolom boga sunca koji se sam obnavlja jer su mislili da se skarabej rađa iz svoje vlastite tvari.

Zbog njegove moći samoobnavljanja Kheprija su ponekad poistovećivali sa stvoriteljem, Neb-er-djerom ili Atumom, te su ga povezivali s Ozirisovim zagrobnim životom. 18 Prikazivali su ga kao čoveka sa skarabejevom glavom ili kao skarabeja koji pred novim suncem gura njegov kolut. Katkada je iza njega bilo naslikano jučerašnje sunce

Oziris



Oziris je bio drevno božanstvo žita čiji su sledbenici, koji su verovatno došli iz Sirije, poistovetili svoga boga s božanstvom pastira zvanim Andjeti i nastanili se u preddinastičko doba u njegovu gradu u Delti. Sa sobom su iz Sirije doneli svoj kultni objekt ili fetiš, poznat kao stub djed, za koji se mislilo da predstavlja četiri potporna stuba koji se vide jedan iza drugoga, ili čovečju kičmu ili najverovatnije sirijski kedar s potkresanim granama; nakon toga nazvali su svoj grad Djedu.

Grad je kasnije bio 21 nazvan Per-Usire ili Busiris po Usireu, egipatskom obliku Ozirisova imena. Značenje toga imena je neizvesno, ali se tumačilo da ono znači „stvarati presto” i sedište ili snaga oka. Ozirisov kult plodnosti ubrzo se proširio, očigledno mirnim putem, i na mnoga druga egipatska područja. Rano je došlo i do bogovih veza s pogrebnim obredima jer je za vreme Pete dinastije apsorbovao pogrebne bogove Abida, a preminuli faraoni s njime su bili poistovećeni.

Uskoro je pogrebni vid postao najvažniji, a smatralo se da je Oziris vrhovni bog Egipta. No u verovanjima „Prvoga doba” mitologija je uvrstila Ozirisa u heliopolisku eneadu, pa se lako moglo zamisliti da je taj bog rastinja sin boga zemlje Geba. U Plutarhovoj raspravi imamo potpun prikaz Ozirisova kulta, a njegovu ispravnost potvrđuju stanovite pojedinosti u Tekstovima piramida i drugi dokumenti iz ranoga doba. Prema njima Nut je rodila Ozirisa u Tebi prvoga od pet umetnutih dana što ih je stvorio Tot za Nut jer ju je voleo.

Pri Ozirisovu porodu čuo se glas u hramu koji je izvikivao da se rodio veliki i dobri bog ili da je vladar svega ušao u svetlo. Ra je priznao Ozirisa za svoga naslednika, a zapravo se katkada govorilo da je rodio i Ozirisa i Horusa, dok je Tot rodio Izidu, a Geb samo Seta i Neftis. Takođe se govorilo da su se Oziris i Izida zaljubili dok su još bili u majčinoj utrobi i tamo stvorili Horusa starijeg. Oni su u svakom slučaju bili oženjeni, a Oziris je nasledio presto svoga oca Geba. Prema legendama o Ozirisu ljudi Prvoga doba bili su još divlji ljudožderi, ali ih je Oziris poučio mogućnostima civilizacije učeći ih što će jesti i kako će uzgajati letinu, uključivši žito i vinovu lozu. On ih je učio kako će poštovati bogove, a za njih je sastavio i zakone. Pri njegovu radu pomagao mu je njegov pisar Tot koji je pronašao umetnosti i nauke te stvarima dao imena.

Oziris je vladao snagom uveravanja, a ne silom, a upotrebio je iste metode i kad je odlučio da poučava i ostali svet pošto je civilizovao Egipat. Ostavivši Izidu kao namesnika dok je bio odsutan, Oziris je krenuo na taj zadatak u pratnji mnogih muzičara i manjih bogova. Dokazivanjem i pevajući himne nagovorio je narode koje je posetio da slede primer njegovih podanika, pa ih je učio kako će uzgajati pšenicu, ječam i vinovu lozu, kako će graditi gradove i, u Etiopiji, kako će regulisati priticanje Nila pomoću kanala za natapanje i brana. Za njegove odsutnosti kraljevstvom je upravljala Izida, kojoj je pomagao Tot, ali su je kruto mučile spletke Seta koji je ne samo žudeo za prestolom nego je bio i zaljubljen u nju te je nastojao izmeniti postojeći poredak. Ubrzo nakon Ozirisova povratka, Set kome su pomogli etiopska kraljica Aso i sedamdeset i dva zaverenika, odlučio je da ukloni Ozirisa.

O pojedinostima te urote i njenim posledicama izvestićeemo kasnije; no ukratko, dvadeset i osme godine vladanja, sedamnaestog dana Hatorina meseca (kasnije april ili februar) Oziris je pao u ruke zaverenika, a Set je njegovo telo bacio u nabujale vode Nila. Izida je tražila i našla njegovo telo i svojim vlastitim čarobnjačkim moćima te uz pomoć Tota, Neftis, Anubisa i Horusa vratila je Ozirisa u život. No Oziris je već pripadao svetu mrtvih pa iako je nakon uskrsnuća mogao zahtevati da mu se vrati presto, radije je zadržao svoje kraljevstvo u zemlji mrtvih prepuštajući svomu posmrtnom sinu Horusu da na zemlji traži svoja prava. To je bila jedna verzija Ozirisova mita.

No čini se da je bilo više verzija te priče o Ozirisu. Možda je više nego u slučaju bilo kojeg boga legenda o Ozirisu u toku istorije pretrpela mnoge izmene. U rano doba on je u nacionalnoj religiji zacelo bio sporedan bog; njegov mit nije isprva pripadao nijednom velikom kozmogonijskom sustavu nego je bio podređen porodici bogova poštovanih u Heliopolisu, Hermopolisu, Memfisu i Tebi. Sveštenici tih središta, bojeći se da ne bi popularni Ozirisov kult posvuda preplavio njihove vlastite kultove, prihvatili su kao gotovu činjenicu bogove što ih je narodna mašta povezala u ljudsku porodicu. Upravo to što je Ozirisov mit ustanovio porodicu objašnjava što se nadaleko proširio. Oziris koji pati, glava uzorne porodice i uzorni kralj, konačno je postao najvažniji član božanske porodice.

Budući da Oziris u 22 tome moćnom i uopštenom obliku zapravo nije pripadao ranim egipatskim religijskim sastavima, opsežnije razmatranje njegova kulta ostavićemo za jedan kasniji odeljak. Čini se da se oblik Ozirisova kulta, o čemu smo upravo izvestili, može osnivati na postojanju stvarnoga kralja, a da rasprostiranje mirnim putem blagodeti civilizacije jamačno u mitu odgovara uvrštenju bogova Delte u Ozirisovu obitelj i mirnom širenju njegova poštovanja sve do Abida, te da tako ujedinjuje Donji i Srednji Egipat. Uobičajeni oblik nešto je drugačiji; o njemu ćemo govoriti kad budemo raspravljali o Izidi i Setu. To je mnogo složeniji mit i objašnjava zašto je Oziris uopšteno prihvaćen kao bog mrtvih i kako se mogao naročito povezati s dobrobiti kraljevskog doma.

Kao bog mrtvih Oziris je bio vrlo popularan; iako se čini da je svoju mitsku karijeru započeo kao prilično zastrašujući duh podzemnog sveta, na kraju je za svoje poštovatelje predstavljao nadu u večni srećni život na drugom svetu kojim vlada pravedan i dobar kralj. Pretpostavljalo se da je to kraljevstvo ili ispod Nuna ili na severnom nebu ili na zapadu, a bila je to bogata, plodna zemlja. Oziris je zadržao svoju najraniju povezanost s plodnošću zemlje i poljoprivredom. Mitovi su ga poistovetili sa cikličnim obrascem rađanja, rasta, smrti i obnavljanja u poljoprivrednim godinama; on je bio izvor i bit žita, vinove loze i drveća.

Kao izvor plodnosti njegova se smrt povezala s Nilom koji se smanjuje, a njegovo uskrsnuće s povodnjem Nila; s vremenom su i sunce s njegovim dnevnim umiranjem i ponovnim rađanjem poistovetili s Ozirisom. Njegovo suparništvo s bratom Setom smatralo se za večitu suprotnost između plodnog Nila i neprijateljske pustinje, između života i smrti. Poštovali su ga u celom Egiptu, obično kao porodičnu trijadu s Izidom i njegovim posmrtnim sinom Horusom.

Glavna kultna središta bila su Busiris, njegov prvotni dom u Delti, i Abid, u Srednjem Egiptu, kroz celu zabeleženu istoriju kultno središte mrtvih, a bilo je blizu Nedita, za koji se govorilo da je onde bio ubijen i da je Izida tu našla njegovo telo. Tu je Oziris bio poznat kao „Prvi od zapadnjaka”; taj naslov preuzet je od prvobitnog boga Abida Khenti-Amentiua, a značio je kralj mrtvih. Počevši od Stare države faraone su pokapali u Abidu, a kasnije su tamo sahranjivali plemiće i druge ili su im podizali pogrebne stele blizu svetilišta. Konačno su svi Egipćani nastojali hodočastiti u Abid,osobno ili po zastupniku, pa već ako ne za vreme svoga života, a ono barem kao lik u svojim pogrebnim obredima.

Ozirisa su prikazivali kao mrtvog kralja, a izvan ovoja mumije videle su se samo ruke da bi čvrsto držale znamenje njegove vrhovne vlasti, pastirsku palicu i bič (katkada zvan i mlat za kažnjavanje grešnika). Njegovo telo bilo je obojeno crveno radi zemlje ili zeleno radi raslinja, imao je bradu, a na glavi je nosio krunu atef koja je bila sastavljena od bele krune Gornjeg Egipta i od dvaju crvenih pera Busirisa, kojima su katkad dodavali sunčani kolut i par rogova. Ozirisa su uopšteno prikazivali kao nepokretan lik koji stoji ili sedi na svom prestolju, ali su ga slikali i pri njegovu uskrsnuću kako se napola diže iz svojega odra, a predstavljali su ga i kao stub djed i kao kutiju za koju se govorilo da je u njoj njegova glava.

Horus




Ime Horus je latinizovani oblik egipatskog imena Hor koje, kako se čini, znači „lice”, a na boga sokola promenili su ga rani osvajači nilske doline. Božanstvo soko bilo je ponajpre bog neba, dok su sunce i mesec bili njegove oči, što bi moglo objasniti ime Hor. Zbog toga što je bio znamenje osvajačkog naroda sokol je postao simbol ratničkog boga i pobedonosnog vođe. Kad se pak smatralo da je nadmoćan, stali su verovati da je kralj njegovo zemaljsko otelotvorenje.

To se verovanje kasnije ukrutilo u dogmu, te su kraljevi uzimali ime Horus kao jedno od svojih vlastitih imena. Istovremeno su vladajući kraljevi bili Raovi sledbenici koji su Horusa poistovetili sa suncem. Međutim, narodno ga je shvatanje (za razliku od državne religije) poistovetilo s Ozirisovim sinom.

Uzajamno uticanje tih dvaju poistovećivanja bilo je najobilniji izvor tvorbe mita jer su Egipćani u kasnije doba pobrkali sunčanog Horusa i istoimenog boga u Ozirisovu mitu, iako su ta dva Horusa u mnogim vidovima potpuno različiti. Rešenje zbrke nije bilo isto u različitim kultnim središtima, pa se tako može razlikovati barem petnaest važnih bogova Horus.

Iako su bili pobrkani, ti se oblici mogu grubo podeliti u sunčane i Ozirisove prema poreklu koje se u mitu pripisuje Horusu. Oni u kojima je Horus bio sin Atuma ili Raa ili Geba i Nut bili su sunčani, dok su oni u kojimaje Horus bio Izidin sin, bili Ozirisovi. Najpre ćemo razmotriti Horusove sunčane oblike.

Harakhte




Harakhte, čije ima znači „Horus obzorja”, a koga su zvali i „Horus dvaju obzora”, bio je oblik što ga je Horus uzeo kad su njegove davnašnje značajke kao boga svetla bile naglašene.

Poistovetili su ga s Raom koji dnevno putuje od istočnog do zapadnog obzora, a naročito s njegovim likovima Kheprijem i Atumom. Uloge dvaju bogova kao sunčanih i kraljevskih božanstava nerazmrsivo su se ispreplele, a pod njihovom zajedničkom zaštitom Ra-Harakhte vladao je celim Egiptom. Prikazivali su ga kao sokola ili čoveka sa sokolovom glavom koji nosi sunčani kolut i trostruku krunu ili ureus i krunu atef.